...

1.5.2008
Reci su mi uvek bile vazne,
shto govorim, shto mislim, shto cutim...
Za svaku rec koju bih izgovorila - preslishavala bih se,
svaka misao koja bi mi se u glavi pojavila - preispitivala bi je.

Uvek sam se cudila tome shto mi to toliko znaci
pored svih brbljivica u svom okruzenju koji su tako olako
ispushtali reci, osudjivali druge, obecavali shto ne mogu ili znaju da nece da ispune,
prelazili su preku tudjih reci i svojih sopstvenih....
bili su mi tako isprazni.

Poshto je ipak covek drushtveno bitce,
neminovni su neki razgovori, ali ti razgovori meni nisu bili potrebni-nego nekako nametnuti.
Nemam potrebu da bilo kome pricam o svojim problemima,
nemam potrebu ni da se pohvalim nekome za bilo shta....
Sve svoje u sebi nosim.

Al postoje neki ljudi koji ostave trag u nama i mi u njima,
tu... i nije trebalo puno reci.
Samo osetish i znash, i ta osoba oseti i zna.
Takva sam prijateljstva volala.
Kad osetim da ta osoba oseca mene,
i da je svesna da i ja njenu sushtinu osecam.

Uvek sam imala neka svoja unutrashnja merila i zakone,
osecaj za pravdu i moral, moja rec ima snagu  i jacinu,
moja ljubav moze da bude beskrajna kao i  - prezir.

Image Hosted by ImageShack.usImage Hosted by ImageShack.usImage Hosted by ImageShack.us
I shta ko o Meni misli
- nek misli shta hoce,
to me ne dotice.
Objavio smirna u 17:57 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar


Komentari:

Pošalji komentar






[Template by: Rapsodia Colors.net] [Adaptacija za BlogOye Portal: WhoreOfBabylon]