Šta zna srce šta je novac i život u Srbiji
4.2.2013

Iskreno, pribojavam se ovoga teksta. Bojim se da ću početi da patetišem, a to mrzim iako sam davno naučila da pokazivati (sa)osećanje i osećanja nije loša stvar. Naprotiv. Čini čoveka jačim iako mislimo da nas baš to ostavlja otvorenim za neke buduće povrede. Ipak, ako čovečnost nosiš na dlanu uz sposobnost da bezobrazluku i gluposti kažeš „N.“ I „Ne, hvala“, nije tako lako izaći na kraj s tobom. No, ovde reči nemaju pravo da zauzimaju previše mesta.

A šta zapravo želim da kažem?

Ništa naročito, samo da vas zamolim da se odreknete jedne kafe, jednog pića, jedne nove majice (ako možete), pakle cigareta, jedne čokolade... ili nečeg sličnog i da taj novac namenite spasavanje jednog mladog života. Za vas cenim da neće to biti preveliko opterećenje, ali bi njoj značilo. Uostalom, kad pogledamo statistiku, za sve humanitarne akcije najveći deo novca je prikupljen pomoću malih donacija od nas, pojedinaca, dok se velike kompanije i vlasti baš i nisu pokazale, pa sve i da im to donosi poreske olakšice.

Ja od ovoga nemam nikakve koristi, osim onog osećaja ljudskosti i svrhe, osim želje da koliko toliko pomognem. Devojku ne poznajem, videla sam je jednom u životu, ali poznajem ljude koji su joj bliski i znam da se radi o nekome kome je zaista potrebna pomoć.

Srce je to! Srce koje je odličilo da nju malo bojkotuje, pa joj je sada potrebna transplatacija. Za transplataciju je potreban i veliki novac, a ako ga ne prikupi i pored činjenice da je prva na listi, nema od toga ništa.

Slaba sam na ove životne priče. Slaba sam, jer je u pitanju mlada osoba koja je tek počela da živi. Slaba sam i zato što jedna od mojih najboljih drugarica ima srčanih problema i ima pejsmejker, a mamu je izgubila upravo zbog toga. Najjače od svega, devojka je veliki borac. Zato znam, osećam, da je i mlada Danica borac i da neće proćerdati svoju šansu. Ti ljudi znaju šta je život, znaju zašto su živi i znaju da budu zahvalni na svakom danu koji im je podaren. Mogli bismo mnogo naučiti od njih.

Znam da je situacija teška. Znam i da ima mnogo drugih kojima je pomoć potrebna, ali isto tako znam da vam baš ta pakla cigareta nije nužna. Čak vam šteti. Iskulirajte jedan dan. Nećete umreti zbog toga, a u ovoj zemlji u kojoj ne znamo da li se estrada politizuje ili politika postaje estradna, u kojoj je svakog dana živeti sve skuplje, a život sve manje vredi, u ovoj zemlji u kojoj se iznenadimo kad je neko nasmejan, jer je teško, možemo uraditi samo jedno – možemo se potruditi da se ispomažemo koliko možemo. Ništa više.

Eto, danas je većini plata. Mogli bismo iskoristiti tu priliku i uraditi nešto lepo.

Što se mene tiče, ja hoću. Uostalom, kad sam mogla da jedem ajvara i 'leba par dana ne bih li kupila pravo da neke ljude oteram k vragu, mogu duplo više da se držim te dijete, ne bi li ova devojka i od mene dobila mali doprinos i jedan korak bliže životu.

Sva uputstva su vam data ovde:

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/1259586/Srce+za+Danicu.html

Ako možete, uplatite, podelite, motivišite prijatelje i zajedno ćemo, nadam se, uspeti. Ostajte mi zdravo!

Objavio Nettle u 09:05 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar


A vi kako 'te?
19.10.2012

Jedna od mojih najvećij ljubavi ikada jesu novine, magazini, časopisi... svako pisano štivo, da se razumemo. Međutim, u svemu, pa i u ljubavi sam jako izbirljiva. Što bi rekli ljudi „nema za Janka kapa, porasla mu glava“. Tako i meni biva. Kapu mi je jako teško naći, a i štivo koje bih drage volje čitala. Kada je u pitanju štampa u poslednje vreme mi to nekako najteže pada.

Možda ja grešim, možda sam snob, možda sam kosmopolita i intelektualac wannabe, ali sasvim sigurno znam da li sam i kad gladna i zbog čega bolujem od te intelektualne neuhranjenosti. Vremena da otkrivam nove svetove i nove knjige baš i nemam. Čak i kad svedem gledanje televizije i boravak u virtuelnom svetu na najmanju moguću meru (čitaj, kad sve isključim) ne ostaje mi dovoljno vremena za sve one lepe stvari kojima bih se rado bavila. Ponekad mi je potrebna prečica. Kratka priča. Novinski članak. Preporuka prijatelja i poznanika u vezi sa novim knjigama, muzikom, dobrim filmovima, predstavama i izložbama. Ponekad mi je potreban vodič. Čak i meni koji imam politiku nula tolerancije prema odlasku po svoje mišljenje kod drugih ljudi. Doduše, ovde se ne radi o mišljenju, već o preporuci. Mišljenje nakon toga čovek treba da forimira sam.

Zato sam se juče iznenadila, oduševila i zaljubila.

Prvi put sam kupila jedan broj, jednog Vodiča i... vau... Divotica! Nema ispiranja mozga. Nema pristupa kao da oni sve najbolje znaju. Nema pretencioznosti. Nema senzacionalizma. Nema... nema svega onoga čime današnja sredstva oglašavanja obiliju i za mene je to bio dašak čistog vazduha.

Primetih da govorie dosta o Beogradu, o duhu Beograda i Beograđanima.

Ja nisam Beograđanka rođenjem, već samo trenutno boravim u njemu i možda ostanem, a možda i produžim dalje. Videću. Ne mogu da kažem ni da sam to duhom. Uostalom, jako mi je teško definisati šta Beograđanin/ka jeste, a najteže mi je razlokovati ih od BeograDŽana/ki, ako me razumete.

 Rođenjem, srcem i dušom ja sam Mitrovčanka. Ona predratna i ona posleratna. Ja sam klasična Mitrovčanka, barem prema onome što su mi ljudi rekli da je Mitrovica i građanska klasa nekada predstavljala. Dole, ali i svuda u Srbiji. Moji su dođoši, obrazovani dovoljno, vredni, radni i neskloni kriminalu, busanju u grudi i nekulturi.

Moji su seljaci, ali nisu primitivci. Deda se borio za to da njegova deca imaju bolji život od njegovog. Moj otac se borio da mi imamo više nego on, a cenim da ćemo se brat i ja boriti da naši klinci jednoga dana, ako ih uopšte budemo imali, imaju više nego mi. Ipak onome što su nas učili, učićemo i mi našu decu – ne laži, ne kradi, ne obmanjuj, budi fer, igraj fer i imaj beskrajno poverenje u život. Vratiće ti se.  Ja znam da hoće. Prosto sam to imala prilike da vidim.

Kad sam igrala fer i davala sve od sebe, moji rezultati su bili izuzetni. Dobijala sam diplome, takmičenja, najviše ocene... sve što je potrebno. Kad sam dozvolila da me nefer igra drugih povuče i iznervira, počela sam da pravim mnogo grešaka u koracima, počela sam da hvatam krivine i idem prečicama, izgubila sam se u tom svetu i one lepe stvari su počele da nestaju. U jednom momentu sam stajala sama, ogoljena, ne znajući šta dalje da činim.

Dugo nisam imala pojma šta ću i kako ću. Rešenje sam tražila u spoljašnjim stvarima. U vežbanju, jogi, garderobi, izlascima, vezama, vezicama, kombinacijama i ostalim glupostima, muzici, televiziji, piću (doduše, nikada u drogama, ali samo zato što mi sve to smrdi, smeta i jako mi je debilno i neprivlačno. Not my cup of tea.), u prilagođavanju primitivizmu koji je zavladao u ovoj zemlji i u oba moja grada, Mitrovici i Beogradu.

Rešenje sam tražila na pogrešnim mestima.  Hvatanje krivina nikada nije bilo moj fah. Primitivizam još manje, iako psujem kao klasičan primitivac. Dembelisanje i čekanje da mi nešto padne s neba ponajmanje. Tim čekanjem sam i izgubila par godina i mnogo živaca. Poštovanje prema sebi da i ne pominjem. Tim čekenjem i ćutanjem sam ubila sebi pisanje. Navela se na autocenzuru i kad sam ukapirala da mi ništa od ovog novog svetskog i srpskog poretka ne ide od ruku, sklonila sam se u stranu i dalje čekajući da sve to prođe. I znate šta, nije prošlo! Naprotiv, nadolazilo je sve više i bivalo je sve gore. Osetila sam se kao Rjepnjin i shvatila sam da sam Crnjanskog zamrzela zato što je pisao o onome što osećam, a sa čim ne umem da se izborim.

Crnjanskog i dalje ne volim. Težak mi je. Upečatljiv. Ubija. Ne mogu ja s tom silom izaći na kraj. Draža mi je težina i ubijanje od strane jednog Pekića ili Kiša. Nekako su mi bliskiji.

Beograđanka nisam. Mitrovčanka sve manje. Barem nisam ono što danas i jedno i drugo predstavlja. Ono nekadašnje... usudila bih se reći da mi je blisko, poznato i drago.

Krivine više ne hvatam. Ne tražim prečice i ne prilagođavam se.

Hranim se muzikom i lepom rečju. Pijem smeh. Volim ljubav, sunce, kišu, vetar i sneg.

Ne volim primitivizam i etikete.

Živim. Ne životarim. Borim se. Ne bežim. Radim. Ne čekam. 

Zbog svega toga sam se juče i zaljubila u jedan časopis i njegov duh. Setila se zbog čega volim da pišem. Nasmešila se nekim lepim vremenima i rastužila zbog ovih u kojima mi živimo. Ipak, ukapirala sam i da ne želim da sedim i čekam da ova prođu, jer time neću ništa postići. Želim da igram fer, da radim, da se za nešto borim i da stvaram. Možda to jeste juriš na vetrenjače, ali jurišati na veterenjače je ionako daleko zanimljivije od svega onoga što normalni ljudi rade. 

(Macaco-Tengo)

Objavio Nettle u 11:01 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar


700 dinara druže
9.10.2012
Koliko danas košta mirna savest?
A pravo da nekoga oterate u trilepepizdematerine, onako... sočno da sočnije ne može?
Ne znam za druge, ali mene je koštalo 700 dinara. U 2 rate. Prva rata 200, druga 500. Prva plaćena pre tačno sedam dana, druga danas. Obe plaćene slučajnim prolaznicima koji su mi prišli sa tužnim pričama da im treba nešto malo para za neku od neophodnih životnih stvari, da ne zalazim baš u detalje.
Ne, nemoj neko da je pomislio ili napisao:
"Pa kako nisi provalila da lažu? Kako si bila tako naivna?"
Molim Vas, nemojte grešiti. Provalila sam ih. Nisam naivna. Pobogu ljudi, ja sam odrasla u gradu koji je slika i prilika Bogartove Kazablanke. Ne postoji ta fora niti fazon koji ne znam. Ipak...
Ipak, postoji jedna začkoljica. Razlog za eksperiment.
Odrastati u takvom mestu, sa tim ljudima i tim događajima umeju da poremete čovekov način razmišljanja. Ukus ti je malo gorčiji. Iskustva negativnija i mračnija. Više procenjuješ ljude, mnogo manje veruješ. Mene su, štaviše, počeli da prozivaju da sam paranoik, a samo sam uspevala da "postavim dijagnozu" svakoj individui koji smo sretali. Najgore, obično sam bivala u pravu. Ipak, prozivke da preterujem i pozivi imam malo više vere u ljude su ostali. 
Samim tim ova dve događaja su mi odlično poslužili da dokažem nešto. 
Nisam ja paranoik. Ljudi prosto lažu, mažu, kradu i varaju. 
Zato, kad mi je na vrata pozvonio tip i predstavio se kao komšija tražeći novac za hranu, uzela sam delić sekunde i odlučila da se igram. Dala mu pare.
Zato sam i kad mi je jutros neka devojka složila neku šatro-ubedljivu priču o tome za šta joj je taj novac potreban i uzela broj telefona, kao da mi se posle javi i da mi te pare vrati, sakrila podrugljiv osmeh iza naočara i dala joj. 
Očekivala sam da ih nikad više niti vidim niti čujem, pare sam alalila onog momenta kad sam izvadila novčanik iz torbe, ali priznajem, ipak sam se nekako nadala da će me demantovati. Ne zbog novca. Zbog ljudi. Zbog vere u ljude. Ali avaj! Vreme u koje je trebalo da se (po)jave je došlo i prošlo,a od njih i mojih para nema ni P. Oh, well, shit happens.
Najsmešnije od svega nisam se ni iscimala. Nisam se ni iznervirala. Ako sam nešto osetila, bila je to neka blaga razočaranost činjenicom da su ljudi tako prokleto providni i predvidljivi! Niko više ne predstavlja izazov. Niko ne ume da te iznenadi. Niko da napravi zanimljivo obrt u priči i u jednom sasvim običnom danu. Sve je tako obično i dosadno. Čak ni varalice i žickaroši nisu ono što su nekada bili. Nemaju stila. Traže više, a ne daju ništa, čak ni osećaj da si prevaren. Smor.
S druge strane, drago mi je zbog tih njihovih postupaka, jer sada imam legitimno pravo da svakoga ko me bilo kada na bilo koji način zamoli za pomoć oteram u Honduras i nastavim svojim putem mirne savesti. Pošteno sam je kupila. Lepo sam je i platila. Cirka 700 dinara. Sa ovom ekonomijom i stanjem u zemlji i to je previše.
Objavio Nettle u 00:32 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar


Grand violina
22.9.2012
Poslednjih dana se na Fejsu pojavilo neko kao obeležavanje nedelje knjige uz onu akcijicu kopiranja pete rečenice sa 52. strane neke knjige koja nam prva dođe pod ruku. Heh... ja se nisam mogla pohvaliti lepim štivom. Trenutno mi društvo prave Zakon o parničnom postupku i Građansko procesno pravo. ZPP je bio bliži pa mi je na statusu osvanula rečenica koja se tiče revizijskog postupka. Bože moj, i to je za ljude.
No, nije baš to ono što sam 'tela da kažem. Jok! Moje skazanije se tiče jedne druge pojave. Naime, dok smo se mi onako bez veze igrali i postavljali te statuse javili su se neki vrlo pametni ljudi i obavestili nas glupane da ne postoji svetska nedelja knjige, već samo Svetski dan knjige. Ajdeeeeee!!! Otkriše mi toplu vodu. Ili točak. Ozbiljno! Nisam znala ni za jedno ni za drugo. Osim toga, svetska nedelja knjige i nije zvanično priznata. Kažu ljudi, to se Internet zajednica neformalno organizovala. Kažem ja - formalno, neformalno... koga briga ako je nešto pozitivno? Uostalom, nasmejete se kad ljudi objave nešto totalno ludački, jer im je baš ta neka knjiga, strip, magazin... štagod, tog momenta dopao šaka.
ALI! Ne lezi vraže! Mi imamo stvarno prave pčelice Maje u Internet zajednici koje zdušno pohrliše da nama, glupanima, otkriju toplu vodu i skinu koprenu s očiju. No, no... ne smete se tako igrati, nije po pravilima. Ko je ta njihova pravila smislio niko neće da kaže. Srećom, pravila su tu da se krše i/ili zaobilaze, tako da, što se mene tiče, mogu oni s tim svojim pravilima lepo da idu u Honduras, a ja ću da nastavim da se igram. Sve dok te igrice ne ugrožavaju nekoga i dok mi se dopadaju.
Uostalom, da ne tako dobre stvari mogu da izrode i nešto lepo, dokazao mi je paterfamilijas. Naime, pričamo mi nešto, razmenjujemo informacije o tome ko je gde, šta i kako radi, kad kaže on meni da je moja mala rođaka upisala muzičku školu, odsek za violinu. 
-Cool!- mislim i pitam:
-Zašto baš violina?"
-E to je Anju i profesorka violine pitala.
-I šta joj je odgovorila?
-Rekla je da je videla neku devojku na Grand paradi kako svira violinu, da joj se dopalo i da hoće i ona da nauči da svira.
-Hahahahahaha... ne verujem! Sjajno! Hahahaha... ispade da će oni još i za nešto dobro da posluže!
Zaista, umalo nisam pala sa stolice od smeha, ali istina je da je ovoga puta nešto ne tako dobro dovelo do nečega dobrog, a ja ne sumnjam da će Anja kada stekne pravo muzičko obrazovanje naučiti da ceni muziku, umesto... da ne idem u detalje. Važno da se razmemo.
Objavio Nettle u 21:45 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar


Da i ja izjavim nešto za dnevnik
14.9.2012
Bre, bre, bre... što ste Vi, blogeri, neka čudna sorta. Taman sam se navikla na to da mi je tastatura okačena o klin i da neću pisati, kad ono međutim, obnavlja se ovo mesto gde je vazduh, barem kad sam tek došla, bio čist i blagotvoran za pisanje. Ijaoooo!!! Navlakuše nijedne! Kad je rečeno da se Blogoye obnavlja zapitala sam se zašto sam prestala da pišem, onda sam pogledala ovo par postova koje nisam obrisala (mada mislim da ću sad to uraditi) i videla neke komentre i sve mi je bilo jasno. Trolovanje, ispiranje mozga, debilisanje i onaj osećaj kad se sama sebi smučim, jer sam si dozvolila da me neko uvuče u razgovor u kome ne želim da učestvujem i milijardu puta se vraća na isto. Jebote! I sad me je to naljutilo! Jesam malo starija, jesam odraslija, jesam zrelija, ali i dalje promenim sve boje na svaki pokušaj ispiranja cenjenog mi mozga, na svaku trol naznaku i nakazu. Da mogu, ja bih te ljude tukla, ali onako najozbiljnije tukla. Em se ja oslobodim stresa, em možda oni nauče da ćute kad ih niko ništa ne pita. Da okrenem drugi obraz neću. Crkla pukla. Pre ću cveklu početi da jedem nego što ću to uraditi. :D Elem, lepo je videti Vas na okupu. Unapred se radujem narednim čitanjima i nadam se, iskreno se nadam, da će vazduh ovde i dalje biti čist. Oslobođen malih ljudi i velikih sujeta. Aj, pa živeli!
Objavio Nettle u 22:13 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (3) | Pošalji komentar


Šta ti je skrivila moja buva?!
27.11.2010

Jeste, imam ja buvice i bubice. U glavi. Tad pevam „Došle su mi moje bube“, Suncokreta i uživam u svom bubičastom danu. Iskreno, it’s not PMS, I’m always a bitch!

No, to nije buva o kojoj bih da pišem, premda su te buvice krivci za mnogo situacija i hm... zanimljivih priča. Ipak, glavni akter ovog teksta je ono divno malo stvorenje koje peva „food around the corner, food around the corner, food around the corner for me...“ i koja sada krasi moj profil na Fejsu. Što? Da neću možda svoju fotku da stavljam?! Neću sigurno. Svakodnevno se gledam u ogledalu minimum pola sata. To bi bilo previše. Šta? Da me neko drugi vidi?! Pa vala neka ištampa fotku i nek je zalepi na zid ak' 'oće. Živo me zabole!

Jel neko već pisao o tome? Jeste? Nije? Boli vas uvce šta bilo ko ima da kaže? Pa i mene zabole, ali ja ću da lajem. Može mi se. Hoće mi se.

Uostalom, dopala mi se ta situacija sa crtanim junacima. Pritom, savršeno me ne zanima ko je inicijator, čija je originalna ideja i blablablabla... stvarno... ne interesuje me. Međutim, nalazim prilično interesantnom, a u neku ruku i fascinantnom, činjenicu da ima ljudi koji su do te mere bili iziritirani ovim događajem da ih nije mrzelo da čoveka prijavljuju i to još za, nem ti pojma, širenje neke mržnje, pornografije... qrac palac. Missim... daaaaaaaaaaj, bre, ljudi, da li ste vi normalni?!

Šta? Smatraš da je ideja debilna? Super! Tvoje pravo. Aj sad odjebi od mene kojoj je ideja cool. Nemoj da učestvuješ. Izignoriši. Iskuliraj. Mene pusti da se, kad vidim neku profil pikčr tog tipa, setim nekog davno zaboravljanog crtaća koju su puštali svakog jutra u 7.15h i da se opustim kao čovek.

Sve to... konkretno, to prijavljivanje i gluposti, ne bi mene toliko iziritiralo da me nije podsetilo na ružnu naviku koju sam bila razvila prošle godine u ovo vreme. Počelo je iz čiste radoznalosti, vrlo je nerviralo, ali je ubrzo postalo itekako zarazno! Radoznalost je ubila mačku. Mene umalo. Posle nedelju dana mi je bilo previše. Mišljah da će me napasti dijareja i povraćanje istovremeno, a ko će izdržati borbu na dva fronta?

A navika? Eee... pa ima ona veze sa modernim tehnologijama, sa informisanjem, poprilično i sa voajerizmom, ali da sam neka kombinacija voajera i egzibicioniste, nikom nije strano. Da je drukčije ne bih ni bila na blogu niti bilo gde na Netu. Bila bih u ilegali. Što i nije tako loše. Elem, NAVIKA se ticala čitanja komentara na novinske tekstove na njihovim internet stranicama.

Joooooooooooooj... madre de Dios... znala sam da sam budala, ali koliko je moja budalaština uzela maha postalo mi je jasno tek tada. Čoveče, pročitam tekst, oformim neko mišljenje bazirano na onome što već znam i na nekim dodatnim istraživanjima koje me ne mrzi da obavim ne bih li razjasnila eventualne zamagljene delove. Važno, potrudim se da ne delim po babu i stričevima već da sagledam sve pro et contra argumente. E ondaK uzmem ja lepo da pričitam šta neko drugi ima da kaže na tu temu. Računam, možda naleti i neko okay mišljenje, možda me upute na neku knjigu, neki drugi tekst, nešto... nešto novo, zanimljivo. ALI! Eee... ali ne lezi vraže, na jedan čitanja vredan komentar dođe milijardu debilnih dabili debilnih komentara. Suština, presipanje iz šupljeg u prazno „sad ću ja tebi da dokažem da si ti najobičniji glupan i da ja znam mnogo više od tebe“. Hm... care, zabole nekog trepavica što ti više znaš. Ako je to zaista tako, svaka čast, al’ aj sad lepo razguli i ne smaraj ovaj narod ovde.

Čoveče, kakvih je tu bisera bilo! ČOVEČE! Psihijatri, psiholozi, antropolozi, sociolozi i svi ostali bi imali štošta da kažu na tu temu. O tim ljudima naročito. Još kad ukapiraš da ima likova koji su na netu i na datom sajtu 24/7... aj kuku! I imaju komentar na svaku temu! I u sve se razumeju! Ma nema... i politika i fudbal i tenis i košarka i kultura i... sve, bre! Zabrinuh se u neko doba – nije valjda da oni sve to rade za džabe?! Pa ljudi, platite ih! Oni ulažu toliko truda u to! Treba da budu plaćeni! Uostalom, ja i verujem da neki zaista i dobijaju pare za taj svoj trud. Ili to ili su psihopate. Trećeg nema.

Kao što rekoh, to me, srećom, nije dugo držalo. Tu oko nedelju dana je bilo dovoljno da shvatim koliki su to debili, a da sam ja još veći debil kad se mantam prateći šta rade. Od tad, slabo čitam i novine. Barem u elektronskoj formi. Draži mi je miris papira i štampe. Bez sveznajućih individua.

I da, stvarno, zašto oni moraju sve da znaju? I zašto iko od nas misli da je ikoga briga šta mi mislimo? I šta je debilima koji su prijavili ovog lika sa Fejsa skrivila moja buva, a?

ŠTA TI SMETA MOJA BUVA, BRE?!

Objavio Nettle u 01:33 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (8) | Pošalji komentar


...
20.11.2010

Krak! Čujem samo to. Pucanje prstiju. Valja mi se vratiti u formu. Pisati. Nisam odavno. Nije mi žao. Nekad ne možeš pisati o životu, nekad moraš živeti. Nekad ne možeš pisati o osećanjima, moraš osećati. Istina, neko može i jedno i drugo. Svaka čast. Neko ne može. Ili barem ne može uvek.

Naiđu periodi kad ne umeš da sročiš prost SMS i kažeš ono što ti zaista leži na umu, a kamoli neki jači tekst, koji ima smisla, malo humora, malo gorčine i koji je dovoljno oštar da zadovolji neke tvoje kriterijume. Ne kriterijume drugih. Prestala sam da pišem onda kad sam uhvatila sebe kako osluškujem tuđe reakcije i kako očekujem potvrdu. Vraćam mu se kad sam svesna da mi puca nokat za potvrdu i reakcije. Nije to tako bitno. Bitna je priča.

A priča ima. Život, žurke, pijanke,  putovanja, putovanja... Ljudi! Ljudi u svoj svojoj rugobi i lepoti. Sjajni ljudi vs. uvrede za idiote. Za mene poslastica. Još kad mi nalete na volej... uf, uf, uf... naoštrim jezik i počinje paljba... to nisu više čak ni uvrede, to je neki viši nivo, klasično podjebavanje, podsmevanje... cinizam tako izražen da može da se grize. Lepota.

Ne, nisam u tom fazonu shinny happy people. Ae, zajebite me sa tim stvarima. Kad sam najviše tragala za tim osećajem sreće bivalo mi najgore. Pokušavala sam da sakrijem od sebe same da ću da popizdim ako bratovu devojku ne izbacim makar iz stana, ako ne iz naših života. Zašto? Zato što je sa njom, on prestao da se smeje. Zato što mu je isisavala svaki atom snage i svu pozitivni energiju. Zato što je bio, što smo oboje bili, dovoljno imbecilni da dozvolimo da se to oduži. Srećom, kao i sve žene te vrste, i naš succubus je glupa jedinka pa se sama sjebala. Ćao-zdravo. Srećan put, pišo moja mala. Nama se vratila pozitiva i mir. Čak nam je i cveće podivljalo i počelo žestoko da raste, iako nismo baš ažurni kad je briga o njemu u pitanju. Ipak, kažu da su najčešće važne dobre vibracije ili makar nedostatak loših.

Zato, pardon my french, ali me ne grize savest koga kod da oteram u PM, koga god da izvređam, na kome god da istresem sve svoje frustracije, ako ta osoba zasluži. Dosta mi je onih kerova koji će kad ih gazda bije da budu mirni i pored njega, a čim ne pazi da ga ugrizu. Sa takvima po kratkom postupku – pobiješ govna i gotova stvar. And it feels good! Makar te nedostatak manira ne izluđuje.

Objavio Nettle u 10:33 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (6) | Pošalji komentar


Čekajući Godoa
23.7.2010

...Godo neće doći. On nikad ne dolazi, a možda je i umro, pa ga zato nema. Tja, ionako je, uglavnom, najobičniji kreten.

Često me ljudi pitaju zašto sam upisala Pravni, zašto sam se odlučila na taj korak. Obično kažem zbog para i da naučim da zaobilazim zakone i pravo. Onda mi daju the look i ne mogu da veruju šta izgovaram. A ja? Ja to kažem samo zato što na glupa pitanja sledi glup odgovor. No, barem je objektivan. Subjektivno mišljenje i osećanje odavno nemaju nekog naročitog značaja.

Juče se, ipak, potvrdilo da ne grešim kada kažem da sam tu da naučim da zaobilazim pravo. MSP je pokazao majstorstvo u izvrtanju činjenica i... svaka njima čast. Aferim, gospodo. Ne znam ni zašto je iko ikada očekivao nešto drugo. Sila Boga ne moli – tako je sada, tako je oduvek bilo. Međunarodno pravo predstavlja samo paravan velikima da gaze male. Kad velikima treba, lagano ga zaobiđu, a nekada i krše. Može im se. Kraj priče. Baš kao što je može našim tajkunima i tajfunima da rade sve što hoće, jer zahvaljujući radnim mestima koje bi ljudi izgubili ako bi se neko od njih, da se tako izrazim, naljutio, raspolažu sjajnim, ne pregovaračkim, već učenjivačkim kapitalom. Nezavisno od toga koja braća su na vlasti. Tu pregovora nema. Hajde da jednom u životu ne budemo glupi ni naivni.

Kakva je reakcija u KM na odluku MSPa? A kakva da bude?! Negativna! Što, da neću možda da pevam od radosti kad mi neki tamo kreten koji mi ne nit' rod nit' pomoz' Bog vršlja po dvorištu?! Ahaaa... hoću. Juče malo.

Moja reakcija? Hm... da razmislim...

Isto negativna. Ej, bre! Alooooo!!! Pa... ne znam! Koliko sam se iznervirala ne mogu trezveno niti razumljivo da objasnim svoju reakciju. Znam samo da se nikad, ali NIKAD u životu nisam osetila tako užasno, ružno... nemoćno, bre! Mrzim taj osećaj. Ne postoji ništa gore od toga kad moraš da stojiš sa strane i gledaš kako neko ko nema pojma o tebi odlučuje o tvom životu, a ti ne možeš da odreaguješ. Ne raspolažeš potrebnim sredstvima, a i nisi siguran koliko je i koliko bi tvoja reakcija bila ispravna.

Da se razumemo, ovaj tekst ne pišem kao osoba koju zanima politika i diplomatija. Moje profesionalno mišljenje u ovom slučaju meni nije bitno. Zato ga neću ni iznositi. Ne pišem ga kao neko ko je uteniran da se stvari sagleda iz svih uglova i da ih razume. Ne pišem ga rukovođena isključivo razumom. Naprotiv, ovde govore osećanja. Prvenstveno, bes.

A onda, na koga da se ljutim, a?

Na našu diplomatiju?! Pa uradili su sve što su mogli! Svakako su uradili više nego oni pre njih.

Na sudije? Pa i oni su samo radili svoj posao.

Na Šiptare (ne, nisam politički korektna i neću to ni biti dok ne moram da budem! Uskličnik!)?! Zašto?! Oni samo gledaju svoj interes i ostvaruju ga. Sad, što su bili pametniji i organizovaniji od srpske zajednice i što smo mi sami krivi za skoro sve što nam se događa to je druga priča.

I zaista, nervira me taj naš običaj da druge krivimo za sve što nam se desilo. Nerviram me taj nedostatak odgovornosti. Mnogo me nervira. Jer mi onda dođe da pitam „Dobro, a ko je Šiptarima prodavao svoje kuće i stanove, njive, šume... sve? Jesu li Amerikanci i neko treći ili smo to bili mi, Srbi?“ Pritom ne mislim samo na period nakon bombardovanja. Ne. Mislim prvenstveno na sve ono vreme pre toga, na sve ono vreme mnogo pre. Šta, sad će neko da mi kaže da ljudi nisu imali izbora? Ahaaa... dobro. Razumem. Nisu imali. Međutim, onda ne mogu a da se ne zapitam: a kako imaju obraza da, iz udobnosti svojih novih, srbijanskih i dijasporskih, domova, traže da se drugi žrtvuju za njih? Kako? Ja, lično, obraza za tako nešto nemam. Eto, nemam.

Jao... napljuvaće me sad „patriote“ kako ja nešto mračim i mlatim praznu slamu. E pa, njima imam da kažem samo jedno – moja porodica je još ovde i mi nikad ništa nikome nismo prodali. Kraj priče.

Ipak i dalje, ja obraza da tražim neke žrtve od bilo koga nemam! NEMAM! Imam obraza samo ja da se žrtvujem i da učim i radim i trudim se da u nekoj budućnosti, nekako, makar malo uradim nešto za ono što je meni važno. Za moj dom i moju zemlju. Ne mogu da sedim sa strane. NEĆU! Ne mogu.

No, život se ovde nastavlja. Pretpostavljam da su se gradski oci, kako pozicioni tako i opozicioni uzbinuli. Pretpostavljam da su se i oni matorci koji samo skaču s jednog kanala i dnevnika na drugi uzbunili. Pretpostavljam i da će uslediti nova priznanja nezavisnosti. Ipak, pretpostavljam da će život zaista nastaviti da se odvija kao i do sad. Imaćemo dobre i mirne dane. Imaćemo i loše dane. Oni južno će da vode svoju politiku. Mi ćemo voditi svoju. BizMismeni i mafijaši će se i dalje savršeno slagati. Mnogi od njih će imati aminovanje od strane nekih figura u vrhu i jednog i drugog naroda i tako... sve u svemu - na Zapadu ništa novo.

A političari? E vidiš, uglavnom će da se snimaju, slikaju i daju izjave. I jedni i drugi. Kad treba nešto konkretno da se uradi reći će „pa ja ne mogu, meni dete treba da izađe u kafić“. U prevodu: ja bih da kao nešto radim, ali ako mogu da izvučem samo privilegije iz svoje pozicije. Ne bih baš da se zameram izvesnim ljudima.

Gledam, slušam, ne mogu da verujem. Pa ako ćutiš onda nisi ništa bolji od njih. Onda možeš slobodno da im se pridružiš, čisto da ne bude da im odobravaš bez ikakve koristi, jer ćutanje u ovom slučaju znači odobravanje. I to je tako. Ne postoji ta šminka kojom se stvari mogu drukčije prikazati. A ipak, ćutanje se najviše i isplati, jer i kad progovoriš i kad pokušaš da pokreneš neku konkretnu akciju da se nešto na Divljem Zapadu sredi neko viši te iskulira. Neka, ne talasaj, postoji viši interes. Paradoks je što se upravo u ime višeg interesa taj interes potkopava.

I posle su nam za sve drugi krivi. Jesu. Baš!

Objavio Nettle u 09:13 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (4) | Pošalji komentar


...
2.7.2010

"Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!

Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena

i preživeo crvene godine Klanja,
...
radi ovog svetog Saznanja

što mi je donelo propast.

I ja ne tražim plena:

oh, dajte meni još šaku zraka

i malo bele, jutarnje rose -

ostalo vam na čast!"

 

 

            Danas je usled nekog kolektivnog ludila nastradao Čovek. Onaj sa velikim Č, Dobar Čovek. Lekar, pedijatar koji nas je kao klince sve lečio i koji se nikad nije požalio kad je morao i u četiri izjutra da ustane zbog nekog od klinaca. Koji je imao običaj da kaže „Neću da te bodu. Ove tablete će da srede stvar.“ Za klince blaženstvo, jer smo i mi injekcije želeli samo kad nema alternative.

Na ovom mom Divljem Zapadu ništa novo. I dalje se međusobno čarkamo, a da prostite, uvek najebu dobri i nedužni. Oni koji zaista izazivaju neprilike se uredno baškare gde god im se može.

Nemam mnogo toga da kažem. Sve je to tuga, čemer i jad.

Grad je ućutao. Grad i treba da ćuti. Treba da se stidi. I južni deo koji je smrt ovoga čoveka skrivio i severni deo koji, takođe, nije bez putera na glavi. Danas je zbog ljudske gluposti nastradao Čovek.

Strahotno je samo što se glupost sebe same nikada ne stidi. I što se nastavlja. Strahotno i sramno. Odvratno. Ogavno. Tužno i jadno. Sramno.

Videla sam Pravdu. Eno je na smetlištu. Leži prebijena, ubijena, ponižena. Ne, ne čeka svojih pet minuta i ovoga puta ona sebe ne doživljava kao sporu, ali dostižnu. Ona sebe doživljava kao poraženu.

Videla sam i Mir. Izgubio se. Umuknuo. Poraženo pognuo glavu i ćuti.

Videla sam Dobrotu i Čovečnost. Spakovale su kofere i otišle ko zna gde.

Poštenje ovde odavno ne stanuje.

Sada kolo vode zakon jačega i sila. Nepravda pravi pir, zloba i lopovluk se svuda šire. Pod kožu su nam se uvukli. To su, u tepihu, u nameštaju, ma čak i grinje kad ubiješ one ostaju. Slave. Piruju. Uživaju.

Danas je nastradao Čovek!!!

Eeeeeeeeej!!! Čovek!!!

Čovek! Sa velikim Č.

Objavio Nettle u 20:02 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (6) | Pošalji komentar


Reset
13.6.2010

Šta je s čojstvom? Ubili smo ga. Ili smo zaboravili šta znači, a trudili su se da nas nauče.

Retko koji dobar profesor književnosti će vas, u Srbiji, pustiti da se kroz II srednje provučete bez „Gorskog vijenca“. Prosto, to je alfa i omega našeg nasleđa. Naravno, i crnogorskog, za one koji prave razliku. Ja je ne pravim. Nije mi bitna prosto zato što to delo posmatram kao biser svetske književnosti, kao nešto što bi valjalo ceniti, voleti i čuvati.

Zašto svi mi koji ga volimo, volimo „Gorski vijenac“? Hm… razlozi su različiti. Valjda to zavisi od pogleda na život i ljude, od iskustva, a Boga mi, i od sposobnosti da se stvari shvate i prihvate. Ja, lično, se naježim svaki put kad neko počne da mi ističe vrednost tog dela veličajući u  njemu izraženo rodoljublje i spremnost da se neka krvca lije za otadžbinu i tamo neku čast. Na žalost, život me je naučio da će s bojnog polja prvi uteći upravo ti ljudi, a da će krvcu prolivati oni koji se pozivaju na jednu drugu vrednost koji je Njegoš istakao – na čojstvo.

E sad, pretpostavka je (oboriva, naravno) da mi znamo šta je čojstvo. Valjda nam vosak nije baš toliko ušao u oči, uši i moć poimanja. Pretpostavka je da znamo da je to sposobnost, ne samo da budemo hrabri i junaci, da štitimo slabe od jakih, od tlačitelja, već i da štitimo druge od nas samih. Pretpostavka je da to treba da primenjujemo ne samo u sukobima kakav je u „Gosrkom vijencu“ opisan nego i u odnosu prema svima onima s kojima dolazimo i možemo doći u kontakt. Valjda treba da važi pravilo da, ako nekome već ne želiš dobro i ne želiš da mu/joj učiniš dobro, nećeš činiti ni loše. Barem ne namerno i barem ne zato da bi lečio/la neke svoje frustracije.

Hm… e tu već, u smislu pravila da je pretpostavka majka svih zajeba, zaista i nastaje pravi i najveći zajeb. Teoretski, naša pretpostavka jeste tačna. Teoretski, svi ćemo se mi složiti sa njom i klimati glavom mumlajućim „mhm… aha…“ Potpuna potvrda!!! Rek’o bi čo’ek da smo anđeli Božji i da smo svi tako užasno fini i kulturni i da mrava zgazili nismo i ne bismo.

Rek’o bi il’ bi pomislio. Užasno je to što bi, neretko, pogrešio. Jer, nismo takvi. Naprotiv. Grozni smo. Ili smo uglavnom grozni.

Ne brojim više razočarenja u ljude. Prosto, zaboravljam sve. Brišem. Ne trudim se ni da ih (ljude) razumem. Ukapirala da mi neće poći za rukom. Jeste da mi je trebalo dosta vremena, ali na kraju su stvari ipak nekako sele na svoje mesto i došlo i meni iz… u glavu. Ponekad neko nije ni čovek, a kamoli da mu se može prikačiti epitet „dobar“. Čak ni kada upotrebim sve boje duge ne mogu neke ljude napraviti onim što nisu – ne mogu ih napraviti ljudima.

Ipak, trudim se. Pokušavam. Pronalazim opravdanja za sve komplekse, za sve frustracije, za svako loše delo i… eto, pokušavam. Kad me opet po faci tresne činjenica da je sve to džabe, ljutim se. Ne na njih. Nikada na njih. Ljutim se na sebe. Jer sam dozvolila da poverujem da ipak znamo šta su čojstvo, čovečnost i fer plej. Jer sam još jednom ispala budala.

Pffff… nije kao da mi to smeta. Razlika između žita i kukolja se uvek vidi, a na kraju svako od nas dobije ono što zasluži. Ni manje ni više. Možda nam karte u ovom deljenju nisu najbolje, možda nas očekuje paklena igra i žongliranje na „ivici lucida i ludila“, ali to ne znači da ne treba da odigramo fer i da će nam biti bolje ako onima oko nas postavljamo klečke. Možda na kratke staze takve gluposti i dovedu do zadovoljstva, ali nešto trajnije… neee… samo uludo potrošena energija.

A ja? Ja brišem te ljude. Popularno rečeno, stavljam ih na ignore. Kako to lepo kaže Remi „a ja, protiv prirode, izbacujem memorije. Selektivni reset da budem za pet i puštam pauzu i štišćem play… mmmm… bit ću okay.“

(Elemental-Ladice)

Objavio Nettle u 09:24 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (6) | Pošalji komentar


BIMUN 2010
22.3.2010

Uvažena delegatkinja Tajlanda je mrtva umorna, jedva je čekala da se izvuče iz formalne garderobe i da okači štikle o klin, ali je u usto vreme super srećna i zadovoljna. Još jedan BIMUN je za nama. Četiri dana druženja su prošli, čini mi se, dok sam trepnula. Moji utisci? Prelepo, sjajno, fenomenalno! Tako je bilo prošle, tako je i ove godine. Puna sam utisaka i skoro svi su dobri. Kažem „skoro“, jer ne može uvek da bude sve tako sjajno i bajno. No, to su neke sitne zamerke koje zaista nisu vredne pomena i koje se gube kada obratimo pažnju na sve ono dobro što čini ovaj događaj.

Inače, BIMUN iliti Beogradski međunarodni model UN se održava od 2004. godine i predstavlja simulaciju zasedanja i rada organa Ujedinjenih Nacija. Osnovni cilj BIMUNa je, kao što je rečeno na sajtu, da uspešini studenti iz zemlje i sveta upoznaju mehanizme međunarodne saradnje i osnovna diplomatska načela (pregovaranje, mirno rešavanje sporova, dijalog, kompromis, konsenzus) i razumeju značaj uloge UN u savremenom svetu. Ove godine smo imali priliku da budemo učesnici jednog od četiri komiteta u kojima se raspravljalo o:

Savet Bezbednosti – „Situacija u Afganistanu“

Generalna Skupština – II komitet „Globalni sporazum o klimatskim promenama“

Savet za Ljudska Prava – „Položaj Roma u Jugoistočoj Evropi“ i

UNESCO WHC – „Svetska baština u Jugoistočnoj Evropi – faktor zbližavanja kultura“

Konačno, na BIMUN Plenum-u se povela debata o „UN i NATO – partnerstvo u očuvanju mira“

Ja sam ove godine bila u UNESCO-u. Priznajem, UNESCO mi nije bio prvi izbor, već Generalna Skupština i to prvenstveno zbog lepih uspomena iz GS od prošle godine. No, kako ja sve radim u poslednjem trenutku, tako sam i sada poslala prijavu baš u to doba i dobila sam da budem delegat Tajlanda i raspravljam o kulturnoj baštini Jugoistočne Evrope. Ljudi nisu bili tako navalili za UNESCO jer je kod nas, rekla bih, bilo najviše posla. Ne samo da je trebalo da istražimo UN, UNESCO i politiku zemlje koju predstavljamo, već i čitavu kulturnu i prorodnu baštinu Jugoistočne Evrope koja je itekako bogata.

Kad sam videla državu koju predstavljam prvo što mi je palo na pamet bilo je:

„Kakve veze pod milim Bogom ima Tajland sa kulturnom baštinom u ovom regionu?!“

E tu na scenu stupa lepota istraživanja, politike, diplomatije i povremenog uključivanja mozga uz veliku dozu radoznalosti. Naime, istina je da je sve na ovom svetu povezano, te tako meni nije bilo teško da ukapiram da je, na primer, moguće da interes Tajlanda bude da pomogne inicijativu Bosne i Hercegovine, Srbije, Hrvatske i Crne Gore da se stećci uvrste na listu Svetske kulturne baštine. U stvarnom životu to ne mora da bude tako, naročti sada, kada Tajland ima isuviše unutrašnjih problema, ali... teoretski bi moglo da prođe. Uostalom, mi se ovde samo igramo i, ako nemamo dokumenta koji direktno upućuju na određeni stav, imamo izvesnu slobodu da odredimo u kom pravcu ćemo mi „voditi politiku“ zemlje koju zastupamo. Naravno, valja zato lepo ustražiti tu zemlju i izvesti logične zaključke kako, šta i zašto.

Da, u slučaju da se neko pita zašto bi to mogao da bude interes Tajlanda ne bi bilo loše da se informiše o The Preah Vihear Temple or Prasat Preah Vihear, koji pripada Kambodži, ali i Tajlanđani tu hoće svoj deo kolača, pa bi se inicijativa ove četiri zemlje mogla videti kao nešto što bi moglo da se iskoristi. Anyway, opcija je mnogo, zaista mnogo, a i meni prija kad mašti pustim na volju.

Doduše, ako želim biti iskrena, moram da naglasim da na samim sednicama ni mašti ni jeziku nisam preterano puštala na volju. Jako slabo sam se javljala za reč. Zašto? Pre svega zato što je moj engleski zarđao, zatim zato što sam lenja i, na kraju, ne moram ja baš u sve da se mešam i da pričam o nečemu o čemu je trebalo da pričaju zemlje regiona i, prvenstveno, zemlje Evrope. Ipak, za to malo javljanja sam čak uspela da „napravim politički skandal“. Konkretno, „optužila“ sam Rusiju za „širenje svoje imperijalističke politike na prostoru Balkana“. Ovde smo to vrlo brzo izgladili. Rusija je uložila Point of Replay, a Tajland se potom izvinio na nespretno upotrebljenom terminu obrazloživši da je to mišljenje logično i da nije upereno protiv Rusije, već predstavlja zabrinutost moje zemlje za suverenitet država regiona, budući da je opšte poznato kako je taj region oduvek bio interesna sfera Rusije. Da li bi se baš tako završilo u stvarnom svetu – nisam sigurna, ali u stvarnosti definitivno ni delegat Tajlanda ni ja, kao ni bilo ko na svetu, ne bi dozvolio sebi takvu reakciju. Budimo realni, ljudi su ipak malo pametniji, odnosno oprezniji. Diplomate naročito.

No, da se ostavim „sukoba“, oni možda začinjavaju ovakve događaje, ali... ono što zaista čini njihovu čar jeste gomila fenomenalnih stvari koja može da se nauči i, još važnije, gomila fenomenalnih ljudi koje možemo da upoznamo. Sve su to mladi, ambiciozni ljudi koji zaista vole da rade nešto smisleno u životu. Neki su mi nabili žešći kompleks gluposti i lenjosti s obzirom na ono što znaju, što rade i koliko rade. Dakle, jedna obaveza za drugom, a imaju vremena i za zezanje i provod, ekipu, putovanja, jezike, naravno i fakultet... ma za sve. Svaka čast. Oduševili su me. Naravno, bilo je i onih koji mi nisu preterano bili po meraku, ali ne sumnjam da se ni ja nekima nisam dopala. Prosto, ljudi su takvi – ne odgovara svako svakome i to je i sasvim okay. U suprotnom, bilo bi mnogo dosadno i/ili loše.

Od četvrtka naovamo uspevala sam da uhvatim, možda, po tri sata sna dnevno, da upoznam sjajne ljude, obnovim engleski, vidim Ministarstvo kulture, prozujim po nekim klubovima i restoranima, naučim nešto novo, zezam se... uspela sam da postignem onaj sjajan osećaj da mi je dan ispunjen nečim lepim i korisnim. Najžešća fora je to što sam ja jutros, nakon što sam se fino naspavala, bila u fazonu da bih sve to ovog momenta ponovila. Da mi je neko ponudio: ajmo, rad, žurke, ludilo... poletela bih! Sve samo da imam što manje slobodnog vremena, mada sa istim ionako konstantno kuburim. Sve samo da sam što više napolju i da viđam što više ljudi, jer su mi onda oni momenti koje ukradem samo za sebe još dragoceniji i, iako mi ni do sada kada sam sama nije bilo dosadno, tada mi je još zanimljivije.

Jedva čekam sledeći BIMUN. Ne znam šta ću raditi ni gde ću biti. Možda opet promenim komitet, možda budem u timu, možda (puj, puj, puj) ne budem mogla da učestvujem... ali, svakako se radujem BIMUNu 2011. Svidelo se to nekome ili ne, ova mladež predstavlja budućnost. Zašto? Zato što nas neke stvari zanimaju i zato što ne trošimo vreme kukajući kako je sve loše, već radimo nešto konkretno. Iskreno, i nije bitno ako to neko, možda, radi samo zbog još jedne stavke u CVju. Ima i taj CV svoju svrhu, a ti ljudi znaju koju.

U svakom slučaju, vidimo se na osmom BIMUNu! Ovaj je bio sjajan! :o)
Objavio Nettle u 21:41 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (5) | Pošalji komentar


Da se ne zaboravi
17.3.2010

Dan je zaista bio lep. Sučan. Jedva smo čekali da se oglasi zvono za kraj poslednjeg časa pa da bežimo napolje. Klasični srednjoškolci, II razred i zajednička ne-ljubav prema hemiji.

Nisam kapirala zašto toliko iritiram profesorku da čak i kad uspem da napišem sve što ona traži i to od reči do reči (živele super-prefinjene metode prepisivanja) jedva uspevam dvojku da izvučem i iskopa mi devojka neke greške koje ni lud ne bi video. Pitala sam se da li će i na poslednjem pismenom biti tako, jer je trebalo da tog dana donese rezultate. Naravno, nije me izneverila, dvojka na staklenim nožicama. Da nisam znala da će do kraja da je popravim (a Boga mi i da će ona morati da mi je popravi) još bih se i iscimala, ovako... spremila sam se za odgovaranje, mada mi je frka bila od njenog krajnje neprijateljskog i nadrndanog stava ne samo prema meni, već, reklo bi se, prema celom svetu. Neki ljudi nisu rođeni za profesore i treba im batinom isterati dnevnik iz ruke. U tom raspoloženju i razmišljanju nisam bila usamljena. Još nekih 20tak članova odeljenja (skoro uvek nas je u školi bilo oko 20tak. Bili smo odeljenje sa, možda, najvećim brojem izostanaka) je mislilo isto što i ja.

Profesorka je došla, podelila rezultate i otpočela usmeno rešetanje. Mislim da mi je iznad glave bio ogroman oblak sa raznoraznim znacima uzvika, kostruskim glavama, majmunčetom i svim onim znacima kojima se u kulturnijim stripovima obeležavaju psovke. U tom negodovanju me je prekinuo profa matematike koji je ušao i obavestio nas da je došlo do gužve na mostu i da se lagano spakujemo i pođemo (to je naglasio jedno 75 puta, mada ne znam zašto, kad ionako većina nas ne bi poslušala) kućama. Kako je on to rekao tako smo mi čuli galamu i sa železničkog mosta. Naravno, u odeljenju nastaju različite reakcije. Neke drugarice su plakale, neki su se zezali, neki su bili smireni, a neki su se junačili i govorili kako sad i oni idu na most, pa šta bude.

Pokupili smo se i krenuli iz škole svako na svoju stranu. Prekoputa zgrade me je čekala mama i tada sam ja preuzela ulogu roditelja s obzirom da je ona poveći paničar. Nikada neću zaboraviti njen unezvereni pogled i mislim da sam tada odrasla u tom smislu da ona, kao roditelj, je definitivno izgubila svaki autoritet nadamnom. Tada sam i ukapirala da je biti roditelj najteži posao na svetu, jer... posle nekih situacija možeš da ga obavljaš samo ako ti dete to dozvoli. Međutim, deca svoje roditelje neretko posmatraju kao banku i neki autoritet koji im valja rušiti. Meni je i ranije bilo gotovo nemoguće nametnuti mišljenje, posle toga... „gotovo“ je nestalo, ostalo je samo „nemoguće“.

Postoje te situacije koje te u sekundi nateraju da odrasteš. Uvek su u pitanju situacije kada je nečiji život ili telesni integritet ugrožen. Uvek je taj veliki strah koji može, ali i ne mora otvoreno da se ispolji faktor koji utiče na to da li i kakav čovek ćemo postati. Ja sam ih imalaaa... pa, imala sam ih. Popriličan broj. Rasla. Postajala zrelija, s jedne, i veće dete s druge strane sa svakom od tih situacija. Zašto? Zato što drugog izbora nemam. Posle nekih događaja - gutanja suzavca, fijukanja metkova oko glave, saznanja da ti je neko od sugrađana poginuo u sukobima, letenja kamenica, šok bombi, straha za ljude koji si negde dole južno i koje ne deli most od te mase željne da nas pobije i/ili protera sa mesta koje zovemo svojim domom – jedino ti ostaje da zaboraviš neke stvari koje misliš da znaš, jer očigledno nemaš pojma.

17. marta 2004. godine - DA SE NE ZABORAVI!!! U samo dva dana ubijeno 19 ljudi, ranjeno oko 950, prognano oko 5000; unisteno 35 crkava i manastira, 1000 kuca, 10 skola, bolnica i domova zdravlja. Etnicki ocisceno 6 gradova (ukljucujuci i Pristinu) i 9 sela... :(((

Fotografije iz sela Svinjare koje su napravili neki naši ljudi u ta dva dana su jezive. Prizor rauzuralene mase sa južne strane Ibra je bio jeziv. Videti ljude kojima kundaci prave čudne grbe na ramenima je bilo čudno. Blejati ispred zgrade mereći koliko je potrebno da se čuje sledeći hitac je tada bilo zabavno, sada... jbt, šta ti je mehanizam odbrane!!!

U ta dva dana se mnogo toga lošeg desilo. O svemu tome neću opširnije da pišem jer bi zahtevalo da dublje zađem u sopstveno sećanje i osećanja, što izbegavam.

Ipak, u medijima u svetu se u ta dva dana više govorilo o spaljenoj džamiji u Nišu. I neki naši mediji su tu priču potencirali. Zašto? Zato što im je to posao i zato što se neki pametnjaković našao da im olakša. Dan danas nisam odlučila koji su mi gadniji – ovi ultra-patriotski orijentisani ili ovi koji bi da i mi konačno priznamo tu nezavisnost, da se izljubimo, zaboravimo sva stradanja... sve. Nisam odlučila koji su mi odvratniji. Odluka je teška. Sve su to ista g...amad.

Zašto? Zato što ovde nije reč samo o delu teritorije! Jebeš teritoriju! One se gube i ponovo vraćaju! Ovde je reč o ljudima, o njihovim domovima, o nasleđu... o ljudima. Radi se o meni i o onima koje ja volim, o gradu koji, i kad ga najviše mrzim volim, najviše na svetu, jer me je oblikovao, jer je moja večna inspiracija, jer sam tamo proživela milijardu puta više nego mnogi moji vršnjaci koji danas, u Beogradu kukaju kako im je loše. Devedesetih smo suviše bili mali da bi smo ih se sećali. Bombardovanje smo nekako pregurali, ali... neko je proveo dva meseca uz let aviona, neko čitav život u komšiluku koji svakog momenta može glave da mu dođe. Čiji su argumenti jači? Radi se o ljudima.

Ovde ću se zaustaviti. Napisala sam bila još ponešto, ali... i sam prethodni tekst mi ne puni oči, pa neću da nastavljam. Razlozi? Moji su i tiči se mene. Ne dam ih.

Danas imam prava da budem u down-u zbog tih događaja i da ih se sećam. Sutra ću već navući svoj kostim, okačiti akreditaciju i biti honorable delegate od Thailand na ovogodišnjem BIMUNu, o kome ću verovatno pisati u nedelju. Ove godine ću akcenat, u svom pisanju, staviti na sam BIMUN i na rad. Prvenstveno na UNESCO i na kulturnu baštinu Jugoistočne Evrope kao faktor približavanja nacija.

Sutra neću biti u down-u, ali nikada neću zaboraviti niti jedan dan u martu, niti svoj užas od ovoga meseca. Uvek se pitam: „šta je ove godine na redu?“ Nadam se više nikad ništa loše. Enough is enough.
Objavio Nettle u 21:28 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (5) | Pošalji komentar