700 dinara druže
9.10.2012
Koliko danas košta mirna savest?
A pravo da nekoga oterate u trilepepizdematerine, onako... sočno da sočnije ne može?
Ne znam za druge, ali mene je koštalo 700 dinara. U 2 rate. Prva rata 200, druga 500. Prva plaćena pre tačno sedam dana, druga danas. Obe plaćene slučajnim prolaznicima koji su mi prišli sa tužnim pričama da im treba nešto malo para za neku od neophodnih životnih stvari, da ne zalazim baš u detalje.
Ne, nemoj neko da je pomislio ili napisao:
"Pa kako nisi provalila da lažu? Kako si bila tako naivna?"
Molim Vas, nemojte grešiti. Provalila sam ih. Nisam naivna. Pobogu ljudi, ja sam odrasla u gradu koji je slika i prilika Bogartove Kazablanke. Ne postoji ta fora niti fazon koji ne znam. Ipak...
Ipak, postoji jedna začkoljica. Razlog za eksperiment.
Odrastati u takvom mestu, sa tim ljudima i tim događajima umeju da poremete čovekov način razmišljanja. Ukus ti je malo gorčiji. Iskustva negativnija i mračnija. Više procenjuješ ljude, mnogo manje veruješ. Mene su, štaviše, počeli da prozivaju da sam paranoik, a samo sam uspevala da "postavim dijagnozu" svakoj individui koji smo sretali. Najgore, obično sam bivala u pravu. Ipak, prozivke da preterujem i pozivi imam malo više vere u ljude su ostali. 
Samim tim ova dve događaja su mi odlično poslužili da dokažem nešto. 
Nisam ja paranoik. Ljudi prosto lažu, mažu, kradu i varaju. 
Zato, kad mi je na vrata pozvonio tip i predstavio se kao komšija tražeći novac za hranu, uzela sam delić sekunde i odlučila da se igram. Dala mu pare.
Zato sam i kad mi je jutros neka devojka složila neku šatro-ubedljivu priču o tome za šta joj je taj novac potreban i uzela broj telefona, kao da mi se posle javi i da mi te pare vrati, sakrila podrugljiv osmeh iza naočara i dala joj. 
Očekivala sam da ih nikad više niti vidim niti čujem, pare sam alalila onog momenta kad sam izvadila novčanik iz torbe, ali priznajem, ipak sam se nekako nadala da će me demantovati. Ne zbog novca. Zbog ljudi. Zbog vere u ljude. Ali avaj! Vreme u koje je trebalo da se (po)jave je došlo i prošlo,a od njih i mojih para nema ni P. Oh, well, shit happens.
Najsmešnije od svega nisam se ni iscimala. Nisam se ni iznervirala. Ako sam nešto osetila, bila je to neka blaga razočaranost činjenicom da su ljudi tako prokleto providni i predvidljivi! Niko više ne predstavlja izazov. Niko ne ume da te iznenadi. Niko da napravi zanimljivo obrt u priči i u jednom sasvim običnom danu. Sve je tako obično i dosadno. Čak ni varalice i žickaroši nisu ono što su nekada bili. Nemaju stila. Traže više, a ne daju ništa, čak ni osećaj da si prevaren. Smor.
S druge strane, drago mi je zbog tih njihovih postupaka, jer sada imam legitimno pravo da svakoga ko me bilo kada na bilo koji način zamoli za pomoć oteram u Honduras i nastavim svojim putem mirne savesti. Pošteno sam je kupila. Lepo sam je i platila. Cirka 700 dinara. Sa ovom ekonomijom i stanjem u zemlji i to je previše.
Objavio Nettle u 00:32 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar


Komentari:

Pošalji komentar