A vi kako 'te?
19.10.2012

Jedna od mojih najvećij ljubavi ikada jesu novine, magazini, časopisi... svako pisano štivo, da se razumemo. Međutim, u svemu, pa i u ljubavi sam jako izbirljiva. Što bi rekli ljudi „nema za Janka kapa, porasla mu glava“. Tako i meni biva. Kapu mi je jako teško naći, a i štivo koje bih drage volje čitala. Kada je u pitanju štampa u poslednje vreme mi to nekako najteže pada.

Možda ja grešim, možda sam snob, možda sam kosmopolita i intelektualac wannabe, ali sasvim sigurno znam da li sam i kad gladna i zbog čega bolujem od te intelektualne neuhranjenosti. Vremena da otkrivam nove svetove i nove knjige baš i nemam. Čak i kad svedem gledanje televizije i boravak u virtuelnom svetu na najmanju moguću meru (čitaj, kad sve isključim) ne ostaje mi dovoljno vremena za sve one lepe stvari kojima bih se rado bavila. Ponekad mi je potrebna prečica. Kratka priča. Novinski članak. Preporuka prijatelja i poznanika u vezi sa novim knjigama, muzikom, dobrim filmovima, predstavama i izložbama. Ponekad mi je potreban vodič. Čak i meni koji imam politiku nula tolerancije prema odlasku po svoje mišljenje kod drugih ljudi. Doduše, ovde se ne radi o mišljenju, već o preporuci. Mišljenje nakon toga čovek treba da forimira sam.

Zato sam se juče iznenadila, oduševila i zaljubila.

Prvi put sam kupila jedan broj, jednog Vodiča i... vau... Divotica! Nema ispiranja mozga. Nema pristupa kao da oni sve najbolje znaju. Nema pretencioznosti. Nema senzacionalizma. Nema... nema svega onoga čime današnja sredstva oglašavanja obiliju i za mene je to bio dašak čistog vazduha.

Primetih da govorie dosta o Beogradu, o duhu Beograda i Beograđanima.

Ja nisam Beograđanka rođenjem, već samo trenutno boravim u njemu i možda ostanem, a možda i produžim dalje. Videću. Ne mogu da kažem ni da sam to duhom. Uostalom, jako mi je teško definisati šta Beograđanin/ka jeste, a najteže mi je razlokovati ih od BeograDŽana/ki, ako me razumete.

 Rođenjem, srcem i dušom ja sam Mitrovčanka. Ona predratna i ona posleratna. Ja sam klasična Mitrovčanka, barem prema onome što su mi ljudi rekli da je Mitrovica i građanska klasa nekada predstavljala. Dole, ali i svuda u Srbiji. Moji su dođoši, obrazovani dovoljno, vredni, radni i neskloni kriminalu, busanju u grudi i nekulturi.

Moji su seljaci, ali nisu primitivci. Deda se borio za to da njegova deca imaju bolji život od njegovog. Moj otac se borio da mi imamo više nego on, a cenim da ćemo se brat i ja boriti da naši klinci jednoga dana, ako ih uopšte budemo imali, imaju više nego mi. Ipak onome što su nas učili, učićemo i mi našu decu – ne laži, ne kradi, ne obmanjuj, budi fer, igraj fer i imaj beskrajno poverenje u život. Vratiće ti se.  Ja znam da hoće. Prosto sam to imala prilike da vidim.

Kad sam igrala fer i davala sve od sebe, moji rezultati su bili izuzetni. Dobijala sam diplome, takmičenja, najviše ocene... sve što je potrebno. Kad sam dozvolila da me nefer igra drugih povuče i iznervira, počela sam da pravim mnogo grešaka u koracima, počela sam da hvatam krivine i idem prečicama, izgubila sam se u tom svetu i one lepe stvari su počele da nestaju. U jednom momentu sam stajala sama, ogoljena, ne znajući šta dalje da činim.

Dugo nisam imala pojma šta ću i kako ću. Rešenje sam tražila u spoljašnjim stvarima. U vežbanju, jogi, garderobi, izlascima, vezama, vezicama, kombinacijama i ostalim glupostima, muzici, televiziji, piću (doduše, nikada u drogama, ali samo zato što mi sve to smrdi, smeta i jako mi je debilno i neprivlačno. Not my cup of tea.), u prilagođavanju primitivizmu koji je zavladao u ovoj zemlji i u oba moja grada, Mitrovici i Beogradu.

Rešenje sam tražila na pogrešnim mestima.  Hvatanje krivina nikada nije bilo moj fah. Primitivizam još manje, iako psujem kao klasičan primitivac. Dembelisanje i čekanje da mi nešto padne s neba ponajmanje. Tim čekanjem sam i izgubila par godina i mnogo živaca. Poštovanje prema sebi da i ne pominjem. Tim čekenjem i ćutanjem sam ubila sebi pisanje. Navela se na autocenzuru i kad sam ukapirala da mi ništa od ovog novog svetskog i srpskog poretka ne ide od ruku, sklonila sam se u stranu i dalje čekajući da sve to prođe. I znate šta, nije prošlo! Naprotiv, nadolazilo je sve više i bivalo je sve gore. Osetila sam se kao Rjepnjin i shvatila sam da sam Crnjanskog zamrzela zato što je pisao o onome što osećam, a sa čim ne umem da se izborim.

Crnjanskog i dalje ne volim. Težak mi je. Upečatljiv. Ubija. Ne mogu ja s tom silom izaći na kraj. Draža mi je težina i ubijanje od strane jednog Pekića ili Kiša. Nekako su mi bliskiji.

Beograđanka nisam. Mitrovčanka sve manje. Barem nisam ono što danas i jedno i drugo predstavlja. Ono nekadašnje... usudila bih se reći da mi je blisko, poznato i drago.

Krivine više ne hvatam. Ne tražim prečice i ne prilagođavam se.

Hranim se muzikom i lepom rečju. Pijem smeh. Volim ljubav, sunce, kišu, vetar i sneg.

Ne volim primitivizam i etikete.

Živim. Ne životarim. Borim se. Ne bežim. Radim. Ne čekam. 

Zbog svega toga sam se juče i zaljubila u jedan časopis i njegov duh. Setila se zbog čega volim da pišem. Nasmešila se nekim lepim vremenima i rastužila zbog ovih u kojima mi živimo. Ipak, ukapirala sam i da ne želim da sedim i čekam da ova prođu, jer time neću ništa postići. Želim da igram fer, da radim, da se za nešto borim i da stvaram. Možda to jeste juriš na vetrenjače, ali jurišati na veterenjače je ionako daleko zanimljivije od svega onoga što normalni ljudi rade. 

(Macaco-Tengo)

Objavio Nettle u 11:01 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar


Komentari:

Pošalji komentar