P.S. Izvinjavam se zbog oba pisma ali predugo bi trajalo da sve prekucam u jedno.
Više o ovom pjesniku na:
Aleksinac.net
ЖЕЉА
Хај, да ми је, мило драго моје
само једном да отворим теби
широм срце ојађено своје,
ништа друго пожелео не би !
Ништа не бих ја желео друге,
до да главу спустим ти на крило,
и да плачем дуго, врло дуго
чини ми се, лакше би ми било.
МОЈ САН
Ја снивам, будан, мало, тихо место
ту мала кућа, мала -али моја,
у трави, сниска, старинскога кроја
руменог сунца зрак последњи несто
живота древног дах последњи престо…
на трави, после умора и зноја,
ја седим, срећан; покрај мене моја
малена драга, а међ нама место
где наше дете скакуће и цупка,
час тату свога за бркове чупа
час сечну траву; бере мами цвеће
Ал тад, глас један, као прасак грома
у свести јекне: ”то је слика дома
што никад, никад, никад бити неће.
Basna o životu
U jednom kutu nebesnoga šara
Još od postanja stoji Razboj viti,
Tu Gospod sedi večno. Život stvara.
I čunak stalno proleta kroz niti
Od Zla i Dobra, od meda i žuči...
I anđeli Mu nose tanku pređu
Od slave, jada, pamuka i tuči,
Jakovnu, slabu, jasniju i bleđu,
Sa jedne hrpe, goleme ko gora.
U osnovicu, čestu ili retku,
Po neku žicu svakog svoga stvora
Utkiva Gospod tkuvu u početku.
U svakom tkivu ima šara bitna.
Dve nigdi nisu jednake nit' iste;
U nekom jedna, nejasna i sitna,
U nekom - puno, sve krupne i čiste...
Kad Gospod htede život moj da otka,
Preostaše Mu nekolika pasma.
I poče tkati. Osnova i potka
Za novo tkanje behu retke sasma.
I žice retke, svakog časa beže. -
'Hej! malo pređe!' - anđelima reče.
Prinesoše mu paukove mreže
I modri suton u jesenje veče.
Bog, zadovoljan, stade živle tkati.
I tanko tkivo sve to više raste. -
'I ovde valja neku šaru dati.' -
Donesoše mu tužnu pisku laste.
I utka Gospod u suton i mreže
Od lastavice lake ljute jade.
I kada tkivo, po svršetku, leže,
On sreza život i meni ga dade...
U telu mome živi strašni pauk
Što siše mozak, srž i krvcu svežu;
U duši - suton, i u njemu jauk: -
To pisti lasta, sputana u mrežu...
Zavet
Kada umrem - smrt će skoro doći,
Još tren koji pa će zakucati
I na moga života tamnicu,
Te rastočit železne okove
Što mi dušu od postanka stežu,
I spasti je ropstva večitoga, -
Nemojte mi ruke prekrštati,
Jer mi živom behu savezane.
Nemojte me u crkvu nositi,
Jer kad god sam u Boga molio
Da me spase nevolje očajne,
On se svagda molbi oglušio.
Već me pravo groblju ponesite,
Kopajte mi raku preduboku,
Da me mrtva ne ogreje sunce,
Jer moj život studena je zima, -
Nek mi bude od zemljice toplo.
Čelo glave krst mi ne stavljajte,
Jer sam bio raspet za života,
Već naval'te gomilu kamenja,
Nek se diže do neba visoko.
Pa kad dođe čas Strašnoga Suda,
I kad mrtvi počnu ustajati,
Neka tada sve groblje oživi;
kamen nek mi pritisne grobnicu -
Samo da se ja dići ne mogu.
Ne sejte mi iznad groba cveće,
Rumen-ružu, mirisni bosiljak,
Već po grobu pelen zasadite,
Gorki pelen i oštru ostrugu:
Kad je ceo život pelen bio,
Našto će mi posle smrti ruža?
Ne sejte mi iznad groba cveće,
Rumen-ružu, mirisni bosiljak;
Jer kad grane prvo premaleće,
Iz ruže će poniknut ostruga,
Iz bosiljka pelen procvatiti:
Pelen će vam gorke suze mamit,
A ostruga srce razdirati,
Što mi niste zavet ispunili!
ISTINITA PESMA
Da kogod znade kako mene boli
To što me sudba pastorčetom stvori!
Koliki teret moju dušu mori!
I kako duša preklinje, i moli!
I moje srce živo je, i voli.
Al' o tom jedne ne sme da prozbori!
I, kao žižak, samo sebe gori...
O, niko ne zna kako ljuto boli!
Pa gde su one zemaljske divote
Rad kojih čovek Boga blagosilja?
Zar ima Boga? Vere? Pouzdanja?...
O, ćuti, prazni, kukavni živote!
Za tebe nema, osim smrti, cilja,
Ni druge nade, osim očajanja!
ZAŠTO?
I noćas, opet, sedeo sam, pio,
Sa ljudma koji tugu svoju blaže,
U vinu pokoj i zaborav traže, -
I opet nisam zadovoljan bio.
Na dušu moju teški jad se svio;
Ni vino meni ništa ne pomaže:
Sa svakom čašom sinji jad se slaže,
K'o da se čemer s rujnim vinom slio!-
Što večno tuga, i jad, i bol raste?-
Što pesma moja, tužna piska laste
Bez gnezda, večno da Boga priziva?
Što večno da sam bekrija a trezan?
Što večno da sam slobodan a vezan?
Što da sam mrtav sred života živa?
НОВО ЛЕТО
Ту скоро, ја сам многе људе срет`о
Где један другом довикују, гредом,
И с пуним срцем: "Срећно ново лето!"
Сви моји дани једнаки су, редом:
Ниједан дан ми ништа није дао,
Те да га бројим изван оних други`,
И да ми, данас, чега буде жао,
Јер сви су били досадни и дуги;
Јер сваког дана ја сам на ноћ чек`о,
А сваке ноћи изглед`о сам зору;
Јер дан ми, сваки, сунцем душу пек`о,
А ноћ ми, свака, доносила мору...
И свет се чуди, и погледа криво
Човека који ни за што не мари;
Та мени срце предсказује живо:
Јест лето ново, ал` су дани стари...
