akademija

21.1.2014 - MUNJE I GROMOVI

    Kese , papire i ostalo smeće koga je bilo u izobilju, posebno kod kontejnera iza prodavnice, počeo je da mota u kovitlac vetar koji je naglo i silno zaduvao. Profesor se samo stresao kao da negoduje, a ja sam se skupio i to je bio moj komentar, ali se nismo pomakli i ostali smo da sedimo kao zalepljeni za stepenice. Izdaleka se čula i grmljavina a i nebo su brzo osvajali niski ,mračni oblaci. Sve je na mah zamirisalo na pravu prolećnu oluju.

-Možda se samo izduva i tako prođe...-promrmlja sebi u bradu profa ,iako se vremenska situacija sve ozbiljnije komplikovala.

-Neka ,sedimo još ovde pa ako baš krene da pada pobećićemo u zgradu.-odgovorih tek da nešto kažem.

Mislio sam da ćemo tu odćutati nekih dobrih pola sata diveći se silama prirode ,kao što se to neretko dešavalo. Nije to bio neprijatan prekid komunikacije već samo skupljanje misli i neko kratko "putovanje"u sebe...Ali ovaj put moj sagovornik je nastavio:

-Znaš, bila je tamo u Zemunu...Imaju oni soliteri u Prvomajskoj, e tu je živela Ljilja...-

Malo sam se štrecnuo jer on nikada nije pričao o svojim beogradskim ljubavima, pa nije ni spomenuo da je imao nešto sa nekom ovdašnjom devojkom ili ženom...Uvek je bilo: SELIJA,SELIJA...A, sada odjednom :LJILJA...

-Stvarno je puno godina prošlo ali kada god zagrmi setim se nekako nje...-,izusti to poluglasno ,setno i lice mu se još svede iako je bilo sitno i koščato ,pa još sa svih strana okupirano sedom bradom.

Setio se kako su oboje voleli kada počne da grmi ,pa izađu na terasu ,priljube se jedno uz drugo na  maloj klupici i dive se kao na pozornici ,pomahnitalom nebu. Igrali bi se,naizmeničnog pogađanja, kada bi sevnula munja, čiji će grom jače da udari i da se bolje čuje, koji je bliže tresnuo. Pobednik bi za nagradu dobio, naravno , poljubac...Kako bi uvek duvao i jak vetar, nosio bi njenu kosu i milovao njegovo lice tada bez trunke zamora, zategnuto i privlačno. A ,njene krupne oči bi toplo zasijale ispod zavodljivih šiški koje su bile u zanosnom plesu...Nije se moglo znati koja je sila jača...Ta, između dvoje mladih, zagrljenih, lepih ljudi ili ona ,napolju, što je divljala iznad njihovih glava.

Uvek bi se zabrojali...Kiša bi se ispadala...Vetar bi sasvim utihnuo...Nevreme je prestalo...A, oni bi se i dalje ljubili...

Nisam mogao da verujem ,gledajući koliko je profesor "porastao" pričajući...Ispravio se ,grba sa leđa je nestala. U obraze se vratila boja, mišići su se napeli kao i vratne žile... Nikada nebi pomislio da je taj čovek u stanju da toliko otvori dušu i da je nekada živeo tako strasno i da su ga "tukle" takve romantične oluje...

Kako se otvorio tako se ,kao prekidačem, isključio...U isto vreme i "naša" oluja nije otišla dalje od bučne najave ...Niotkuda kiše, nije više ni duvalo...I dalje smo sedeli na oronulim stepenicama, ali sada je moj komšija naglo promenio temu.

-Real bi baš mogao da odere Milan, "plemići " da pokažu dobro "dami"...-

Nikada više nije spomenuo Ljilju...Kada bi zagrmelo samo bi se namrštio ali o njoj ni reči više...Uvek je za priču o ženama, bila sasvim dovoljna i stara dobra Selija...

Komentara (0) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link

2.6.2008 - Svet je stao

Kategorija posta Tragovi kocenja

 

Da bi ceo svet stao,

neka moćna sila mora nastati...

Od sidra gravitacije jača...

Britkija od sudbinskog mača...

 

Da bi ceo svet stao nije potrebna,

užasna nuklearna katastrofa...

Ni sva mora da se u zlatna polja izliju.

 

Da bi ceo svet stao,

potreban je samo dodir slatke nesvestice,

poljupca jednoga  tvoga...

Usne smo usnama zaključali...

Visoko nad krošnjama lebdeo sam...

Kao da je vreme stalo zakucano.

Krv u venama proključala.

 

KAO DA JE NA CELOM SVETU,

SAMO NAS DVOJE OSTALO.

 

Da bi ceo svet stao,

neka moćna sila mora nastati...

 

 

Za SANDRU K.  02.06.2008. pred zoru...

 

 

Komentara (5) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link

5.5.2008 - STEPENICE

STEPENICE

Mnogima se moglo učiniti da na mesto polusasušenih, požutelih listova, papira i kesa , vetar mota njihove ljubavi, snove i nade...Da se među oronulim zgradama i kućama iz čijih se odžaka mogao videti stidljivi dim, vrtlog poigrava sa čudnim sudbinama, baca ih naokolo i naglo menja smer...Tako se rana jesen polako uvlačila u ionako uglavnom čemerne voždovačke živote...Što je značilo da će se lokalni "čergari" preseliti sa svog "stražarskog" mesta ispred crvenog kioska koji se u međuvremenu uplavio u dosluhu sa nekadašnjom "Pekabetom" , a sada "Maxi-jem"...Potonji nije više dočekivao mušterije sa :-Dobro jutro komšija-,već sa gužvom i umornim ,bedno plaćenim kasiricama...Zato se malo ko i bunio jer su znali da je tim nesretnim ženama najgore...Kiosk i prodavnica su činili potpuno neskladan par pored koga su se spuštale iskrunjene i ozbiljno ispucale stepenice na čijem podnožiju bi se stvarao mali kovitlac koji je nagomilavao smeće ,a sada i ono prvo opalo lišće...Vodile su na parkiralište uvek gusto naseljeno automobilima stanara ali i mušterija koji su navraćali iz okolnoh naselja...Između njih su se tromo provlačili bučni i glomazni kamioni za dostavu ali i sasvim nova i moderna smećara koju su radnici gradske čistoće posebno pazili znajući na kakvom kršu su radili do samo pre neki dan...

Na tim stepenicama mi je profesor prepričavao detalje svog uzbudljivog bitisanja na ovoj ravnoj ploči ili me je strasno lagao izmišljajući tako zavodljivo da sam mu morao poverovati...I on je bio u sve to ubeđen jer niko nije mogao tako dobro da glumi...Ionako je istina jedna krajnje nestabilna pojava...U osnovi svake laži postoji tvrdo jezgro...Možda ne veće od zrna pšenice ali to je zrno čiste istine...Mala preciznost koja se krije u samoj srži obmane i koja je na taj način podržava u zabludi koju treba da proizvede. Slično ,valjda, važi i za "večite" istine...

Osećao sam se kao komunalni radnik koji prevrće najintimnije kontejnere napaćene duše i odvozi njihov sadržaj na deponiju uzaludnih godina...Pedhodno uzevši sve što može nekako da se iskoristi...Za mene u tom poslu nije bilo sramote niti me je progonio smrad ustajalih i uskislih osećanja...Bio sam lešinar i lekar u isto vreme, specijalnost : Napukle emocije...Ispalo je da sam pomagao profesoru da nosi svoje breme, budno ga slušajući, a sve zbog dobiti..."Žrtva" je imala jaku želju da se ispovedi, a ja sam to jedva dočekao...Kao takav, najmanje sam imao pravo da presuđujem...Sve što sam čuo, imao sam nameru da nečasno ukradem odnosno zapišem...

Seo sam pored njega...Svojim sitnim kosturom zauzimao je bezznačajni prostor...Pošto je bilo prohladno još više se skupio i sklupčao...Više puta sam bezuspešno insistirao da odemo u stan ali je on to kategorički odbijao...Zidovi su mu smetali i sputavali misli...Ubrzo se razmahao i tako ugrejao jer je počeo da priča...Ovoga puta o favelama, tačnije o jednoj posebnoj...Ja i stepenice smo ga poslušno slušali uz nemo odobravanje...Preskočio je dosadnu jesen ,koja nas je okruživala i obreo se usred jake evropske zime...Dotle je na donjoj polulopti sve bilo izokrenuto...

Stepenice, Rosinja...

 

Imao je retku sposobnost da prihvati, prepozna i doživi vrhunsku sreću i nesagledivu tugu...Žika Samba se nagledao suza iz bolnih kratera i grčeva od nemoći i očaja...Ali i neverovatnog zadovoljstva i urnebesnog, grohotnog smeha koji bi eksplodirao oko sitnih na oko sasvim nevažnih stvari...Tako je i zavoleo Rosinju...Ne samo zato što ga je tu dovodila Selija kada su dolazili u posetu njenoj dobroj drugarici Rejani...Za srce su mu prirasli i ti ljudi sa otvorenim, ranjivim, iskrenim i teškim životima koji su se otiskivali i kotrljali uskim strmim stepenicama između stisnutih betonskih kuća,a poneka bi bila i od cigle...Topot bosih dečijih nožica izmešan vriskom i glasovima trudnih žena, od ranog jutra, značio mu je...I to sve u čast neobjašnjivoj, veličanstvenoj sili koja se tu itekeko mogla osetitii i opipati u svojoj osnovnoj sirovosti....Na samom izvoru, sve u slavu ljudskog života...I zato što se u faveli malo cenio, više je vredeo svki dan nego bilo gde drugo...Svaki dan sa neprocenjivim bajkovitim pogledom na zaliv...Sa vrha stepenica pored Rejanine kuće, sem zaliva video se i  krov starog Edsonovog autobusa koji služi kao tezga i iz koga se prodaje voće i povrće...Neobjašnjivo nasukan uz strmu stranu bilo je jasno da tu nije stigao svojom voljom ni na svojim točkovima...

Mesto je bilo opasno kao i bilo koje drugo u koje kročiš sa lošom namerom...Pogled je padao i na glavnu ulicu na brdu, široku ali ne dovoljno za kolonu gradskih autobusa i veliki broj folksvagenovih kombija, kroz koju se mali Selijin fiat uvek spretno provlačio. Ulica se sa jedne strane pela uz brdo a sa drugog kraja se strmo spuštala, zgodno za one koji su hteli brzo da pobegnu iz Rosinje...Takvih je ipak bilo malo...Uz ulicu su postojale brojne radnje, ambulanta, nekoliko škola, pošta i između njih u pravilnim razmacima bilo je dosta lokalnih kafana zvanih boteco...Dakle pravi gradić za sebe...Bez glamura iz doline 2 km niže ali ni haosa koji bi bio očekivan i pri samom pominjanju reči favela...

Rejana je bila rasna mulatkinja sa profinjenim licem i evropejskim nosem  ali i vulkanskim temperamentom koji je tako jasno oslikavao suštinu Rosinje...Možda i nije bilo bolje osobe koja bi vodila turiste po pretrpanim i malim trgovima i objašnjavala stil života koji se tu vodi...Jer baš to je bio Rejanin posao...Osim toga držala je obuku za nove vodiče od kojih su mnogi bili još deca...Znala je da se neće svi baviti turizmom ali će barem nešto naučiti o svom Morro-u (brdu) ali i o Asfaltu kako su zvali bogatu dolinu...Tu su klinci dobijali časove Engleskog i Španskog jezika ali i dobar, ukusan ručak što nije bilo zanemarivo...Učenike je često vodila da upoznaju znamenja Rija : Glavu Šećera, Tijuka šumu,Korkovado planinu sa statuom Isusa Hrista koji zaštitnički natkrilio ceo grad i njegov zaliv...

Selija i Rejana su se sasvim iskreno volele i nadopunjavale...Samo je Rejana povremeno glasno komentarisala, tobože se nervirajući, kako to da muškarci više obleću oko krhke i bledunjave Selije ,a nju iako vrlo atraktivnu sa neskrivenim atributima na pravim mestima tek posle primete...Bila je svesna da je za to kriva neka vrsta urođene Selijine spontanosti koga uvek imaju pripadnici onog pravog plemstva i koja nije uštogljena ni nametnuta...To se dobija u paketu sa genima i plavom krvi koja je u ovom slučaju imala poreklo još sa evropskog kontineneta...Selija je , dakle, imala aristokratski koren koji nikada ni u jednoj prilici nije pominjala i koji je nije ometalo dok se pentrala po ovakvim brdima...Nije joj smetao ni da voli te ljude dobre volje i njihov Barrismo (ponos Kareoka), a posebno Rejanu...Muškaraca je i tako bilo više nego dovoljno da bi se oko njih zavadile i to je profesoru bilo jasno...Kao što mu je, na njegovu žalost, bio jasan i plašio ga nestašni Selijin pogled koji je munjevito pretraživao okolinu...Znao je šta znači taj pogled kod žene...Nemir koji se uvek, koliko god da se opirao, prenosio negativno, na njega...Tražila je muškarca u kompletu, sa svim pa i materijalnim vrednostima... Strasnog, inteligentnog, jakog , privlačnog i bogatog...Redosled nije bio bitan ali to je morao da poseduje i još nešto...Da potpuno upozna i prihvati njenu prirodu...Bio je ubeđen da ona takvog muškarca stvarno i zaslužuje, po svemu i zato mu nije bilo lako sa saznanjem da on ,svakako, nije taj...Pojavljivali su se takvi , gotovo božanski likovi i imali sve tražene karakteristuke, ali su padali na pitanju njene nezavisnosti...Pri tome bi se profesor pakovao i raspakivao odlagajući neminovan odlazak...Nije imao snage da ode, a još manje da ostane...

Sedeći , još u nekom poluzgrčenom položaju, nastavio je da mi objašnjava da sem što su kuće u Rosinji  od čvrstog materijala, sve imaju struju, vodu i rešenu kanalizaciju...Iznad glava prolaznika je uvek paukova mreža od kablova za struju koju inače "brđani" ne plaćaju što je deo socijalnog programa grada , a i način da se kupi mir na ovom živahnom ali i živčanom mestu...Nagledao se policijskih racija bez jasnog cilja, posebno ako se zna koji je stepen korupcije i da dobar deo pripadnika organa bezbednosti direkno učestvuje u švercu droge...Daleko od toga da su šefovi ADA (Amigos Dos Amigos), CV (Comando Vermelho), ili TC-a(Terceiro Comando) bili nedužni...Postoje i pozitivni primeri...Te lokalne milicije kontrolišu ulični kriminal čija je stopa prilično niska, grade, poravljaju puteve i bolnice ,pomažu bolesne i siromašne i ulažu u sport, posebno, naravno u fudbal...Ipak prvenstveno se bave švercom droge i oružija, otmicama, pljačkom banki i ubistvima sukobljenih klanova...

Promeškoljio se, promenio položaj sedenja i zastao u priči kao da traži pravu reč...Potraja to minut-dva...Ubrzo se sabrao:

-Jedno sam naučio od mojih prijatelja  Kareoka...Da je sreća dostižna...I da je potpuno besplatna, ne košta ništa...Naravno da je nije lako dosegnuti i da traži veliko umeće...Ali to da postoji je činjenica i nije ničim određena niti ograničena...Sem naravno zdravljem...Veliko je pitanje da li je tražimo na pravom mestu...Gledamo prema nebu a ona nam leži pod nogama...-

Dalje je pričao mirnije kao da je pronašao pravu nit...U faveli je falilo svega, hrane,odeće,izveštačenog i blaziranog ponašanja,higijena je mogla biti bolja, ali nikada nije postojala bezosecajnost, makar emocije poticale iz najnižih poriva  i strasti ali ih je barem bilo...Zato su favele bile uvek važne za uzavreli krvotok Rija .One su u njegovom središtu... Predstavljaju njegovo srce za čiji ritam nije potreban pejsmeker...Za pravilan puls se postarao ritam sambe i vešti pokreti kapoire...Zbog svega toga česti gosti na brojnim "žurkama" i događanjima bili su pripadnici srednje pa i više klase iz doline, sa Asfalta...Pre dve decenije postojao je ozbiljan plan gradske uprave da se favele premeste dalje od centra, na obode grada...to nije prošlo jer niko od političara ni viđenijih ljudi nije želeo da podrži ovako nešto...Mnogi od njih su baš iz tih favela i potekli...

Klimao sam glavom na ovo ali nisam mogao da sakrijem smešak koji mi se izdajnički pojavljivao tokom celog profesorovog izlaganja ,on me je najzad otvoreno pitao šta mi je toliko zabavno...Ne baš tako zabavno ali morao sam da mu ispričam nekoliko događaja koji su me zatekli kada sam se preselio u novi kraj i odlučio da postanem Voždovčanin i to onaj "donji"...Osmeh je bio izazvan time što je slika koju sam zatekao uveliko ličila na favelu...I brdo je bilo tu...Sada je bio red da Žika sasluša mene...

 

Stepenice,Voždovac...

 

Prvih dana nabasao sam na nekoliko likova srednje generacije koji kao da su izronili iz, doduše, ne tako davne prošlosti...Imali su ono ,prepoznatljivo, crvenilo na licu, to neprirodno rumenilo koje se ne dobija od Sunca već samo dugim boravkom iza rešetaka u uslovima slabe higijene i izolacije od svega iz normalnog života...Na njima se , ipak, mogao primetiti određeni mir koji se stiče iskustvom i godinama...Jednoga od njih sam sreo više puta...Nosio je obeležja doba iz koga je stigao: Kajlu od to-zla, trenerku, labavo zašnirane patike i čudno je terao već zalizanu kosu...Sa sobom je držao za ručice dečaka i devojčicu...Lepa, zdrava, vesela deca...Kroz glavu mi prođe misao vezana za genetiku, ali sam onda obratio pažnju na ženu koja je išla korak iza njih...Njegova žena, majka vesele dečice je bila mršava ispijena žena sa tragovima lepote koja je presahla od isčekivanja loših vesti , strepnje i samoće...Njen izmučeni izgled je jasno govorio da se ti tipovi ne smiruju u potpunosti nikada...

Pre šest godina kada sam premostio reku, Voždovac me prilično šokantno dočekao...Čak sam pomislio da je u pitanju predstava namenjena novajliji...Posebno pamtim dve noći, naravno neprospavane, iz prve godine boravka na buntovnoj teritoriji na kojij su se možda i prečesto rađali revolucionari i pobunjenici...Možda je zato Voždovac uvek kaskao u razvoju u odnosu na druge delove grada...Revolucionari i pobunjenici su dobri samo u revoluciji i pobuni...Za sve ostalo su potpuno nepodobni...

Noć prva...

Nagoveštaja da ovo neće biti obično, ležerno veče ,na samom početku leta, bilo je prilično...Grupa klinaca raspamaceno i nekontrolisano je trčala po malom parku i igralištu zaustavljajući se tek toliko da bi sa starim novinama zapalili vatru...Uskoro je ceo kraj bio u dimu i plameni jezičci su postajali sve veći. U jednom trenutku bilo je sigurno 20-tak potencijalnih žarišta vrlo ozbiljnog požara...Jedan momak iz tog divljeg društva panično je dovikivao mladim huliganima da se toga ostave i pokušao da ih osvesti...Bez ikakvog uspeha jer vatra je imala magičan efekat dok je proždirala mrak koji se spuštao...Jedino što mu je preostalo je da sam počne da gasi delo svojih drugara i to mu je na sreću polazilo za rukom...Bio je vrlo spretan što je jasno govorilo da to ne radi prvi put...On je , na sreću, sprečio da dođe do velikog požara...

Napetost je rasla, skoro da se mogla izmeriti na kantaru sa obližnje Dušanovačke pijace...Na drugom kraju igrališta iz skupine još golobradih dečaka i poneke devojčice izdvojio se jedan od njih. Ničim mi nebi skrenuo pažnju da u ruci nije držao pištolj...Na licu mu se mogao primetiti iskrivljeni osmeh koji je govorio o novo otkrivenoj moći koju je posedovao u desnoj ruci...Takav moćan osećaj, davao mu je crni , metalni predmet koga je ,hvala Bogu, podigao visoko iznad glave...Odjeknuo je jedan, pa još dva pucnja...Hitci su zaparali vedro ,istačkano nebo i uputili se ka jasno vidljivom zvezdanom jatu...Niko se nije pomerio, niti se uplašio već su se čuli glasovi odobravanja i klicanje kao da je to nešto najnormalnije...Napaljeni tinejdžer sa osmehom, je sklonio TT-jac koji je mirisao na spaljeni barut, pod duks i stopio se sa ostalima u gomilu iz koje je i dalje vrcala rušilačka energija...Nekoliko "kolega" koji su ga zaklonili nosilo je majice sa obeležjem " FK VOŽDOVAC" čiji su navijači bili poznati po izgredima i tučama sa rivalima sa Banjice, "FK RAD" koji su takođe,"gle čuda" , pripadali opštini Voždovac...

Patrolna kola su povremeno prolazila iza parka, malo bi zastala pa se opet pokrenula kao da se policija nećkala odakle da počne sa rešavanjem ove već ozbiljne situacije koja nije naslućivala ništa dobro...To su dobro znali i lokalni trgovci koji su to više puta osetili na svojoj koži , pa su svoje radnjice zatvorili izuzetno rano, već oko pet popodne...Izgleda da su svi bili obavešteni šta će uslediti : Sukob tek raspuštenih osmaka iz dve osnovne škole...Petak veče, završili su svoje osnovno obrazovanje i bilo je krajnje vreme da nastave školovanje i da zauzmu svoj položaj na uličnoj lestvici...Formirala se nova kriminalna hijerarhija starog Voždovca, a nekoliko vođa koji su trebali tek da se dokažu bili su sinovi pokojnih "legendi" kraja ,pripadnika ozloglašenog voždovačkog klana...Onih, koje je država tako "stručno" počistila i ceo slučaj okarakterisala kao obračun bandi znajući da se za njima neće mnogo plakati a da će sa novim licima iz nekog drugog kraja lakše upravljati...Država ne dozvoljava da iko bude iznad nje...Posebno , niko ne može  da bude veći kriminalac od države...Samo je "PEKABETA" radila normalna, što i nije tako čudno jer prodavnica nije imala prozora i izgledala je kao oveći bunker, građen namenski za ovaj nemirni kraj grada...Jedino su velika staklena vrata više puta stradala...Sukobi su se intenzivirali kakao je noć odmicala...Neki su se odigravali tik ispod mog stana i ispod stepenica koje sem što su vodile na parking, bile su i veza Kumodraške ulice sa parkom i igralištem...Klinci, "legionari" su bili podeljeni u manje formacije od po 10-tak "boraca" koji su se vrlo spretno kertali po poroznoj liniji "fronta"...Komunikacija među grupama je bila efikasna , naravno , zahvaljujući mobilnim telefonima...Automobili su uvek bili prve žrtve, popucala su stakla, odkinuti retrovizori i izbušene gume...Ono nekoliko skupljih kola nisu dirali jer se uvek znalo čiji su...

Vrhunac sukoba na parkingu odigrao se oko dva sata po ponoći kada je šenlučenje prevršilo svaku meru...Dvadesetak maloletnih, ali fizički vrlo spremnih huligana dizalo je takvu buku da je zvučalo kao da lome sve pred sobom...Gledajući ih bio sam ubeđen da se bore protiv zamišljenog neprijatelja, kao neki kata tim...U stvari taj neprijatelj je bio iztaloženo zlo u njima...Tu i tamo bi se oglasila motorola i poneki pandur bi protrčao parkoma ali su odavali utisak kao da beže, a ne da nekoga jure...Istina i bilo ih je malo i ti su bili zatečeni...Ko zna do kada bi trajao taj ludački pir da iz moje zgrade nije izašao čovek od svojih možda 45 godina...Strčao je među omladince koji su ga zbunjen o pogledali...Među njima vazduh se zgusnuo,postao je iskričav i lomljiv...Naglim pokretom podigao je preteći kalašnjikov,sa dva uvezana lepljivom trakom, šaržera kao znak da se uopšte ne šali...Prepoznao sam ga. To je bio lik koji je šetao sa veselom decom i mršavom ženom...Odmah je bilo jasno da su ga klinci dobro znali i uvažavali, a i moćan zvuk metalnog zatvarača koji je pogurao metak u "gladnu" cev automata ostavio je utisak...Buka i divljanje se u trenutku, naglo ,stišalo i omladinci su , kao po komandi, formirali vrstu, poređali se poslušno ispred tog čoveka, očigledno jednog od manje poznatih, a preživelih članova klana...

-Šta vi to bre radite ?- izdrao se na njih iako za to više nije bilo potrebe jer je tišina očas okovala ulicu...

-Lomite, rušite...Svoje...Svoje klupe, svoje drveće, palite svoje dvorište...A,vaše znam dobro...Eto, tebi znam oca, a tvoj brat beše  Nikola ? Majka ti je Milica...-

Spustio je glas, sada im se već obraćao skoro prijateljski šetajuci i dalje nervozno između te dece koja su iznenada osetila priliv velike fizičke snage izazvane hormonskim haosom u telima koja su se ranije razvila od mozga...

Smirivanje situacije je zamalo narušila neka baba koja je zakreštala negde, biće, sa 10-tog sprata:

-Pa šta to za Boga radite čoveče ! Što maltretirate tu decu ! Pustite ih, šta su vam ona kriva ?-

Pomislih da je u uhvaćenoj grupi negde i babino unuče ali nije puštalo glasa...

Naglo, pretećim pogledom ,čovek je fiksirao iako je bio mrak, jedan prozor i oterao babu:

-Gospođo,gubite se nazad u svoj stan, niko vas nije zvao !-

Balavurdiju koja je sada delovala krajnje pitomo je zadržao još neki minut da se presaberu i smire :

-Sada svi kućama, neću više da vas vidim ovde !-

Sada su to opet bili balavci spuštenog nosa koji su se poslušno , bez rteči uputili svojim kućama...Tako je , barem što se tiče stepenica ,završen sukob osmaka...Noć je vratila svoju tišinu kroz koju se čuo još poneki udaljeni glas i poneka motorola...Mogao sam najzad da odahnem i ustanem sa kolena i oslobodim se neprijatnog položaja u kome sam pored prozora, osluškivao napete događaje...komšiju, njegovu decu i ženu providne kože nikada više nisam video...

 

Noć druga...

Oko godinu dana je prošlo uglavnom mirno ali ponovo je došlo leto i ekipa je revnosno praznila flaše ispred plavog kioska...U stanu, prozori širom otvoreni i za razliku od dešavanja koja su me dočekala ništa nije slutilo da te noći gotovo neću spavati...

Kritičnih dva sata po ponoći...Prepirka se pretvara u svađu...jake izjave...Zapaljive reči...Iz kafane, na čiji zadnji deo sam gledao, izleće uzplahireni momak, montiran, prilično mlad, onizak i vrlo drčan:

-Šta misli ON ? Da meni može tako da odgovara ? Ja bre, brate imam 400 dela!!! Znaš ti ko sam ja MAJMUNE ?!!!-

Nekontrolisano mlati rukama i obraća se mirnim, parkiranim automobilima...Za njim, prestrašeno trčka na štiklicama, nežna plavušica i sva ustreptala mu govori:

-Smiri se molim te...Iskuliraj, iskuliraj...-

Tip vadi mobilni i zove, nisam poverovao svojim ušima, majku da ga vadi iz...

-Mama, desilo mi se nešto...Ma, napravio sam sranje...Ma  ja sam dobro...Ne brini, čekam te...Samo dođi brzo...-

U to izlazi ,sve samo ne naivni, gazda kafane, prosedi, krupni lik sav namrgođen i ispaljuje ka momku par psovki...ipak su probrane, da ga previše ne povrede više prekore, a i mogla se osetiti neka privrženost i ne potpuna osuda toga što je ovaj napravio:

-Ajde što ga udario ali sa...Odakle ti majku mu SEKIRA ?!!!-

Plavušica je i dalje tešila svog nestašnog dečkića koji se sa olakšanjem obradova kada zapazi da pristiže veliki crni AUDI sa zatamljenim staklima...Sve je sada rešeno, mama je bila tu da zaštiti svoje neshvaćeno dete...Istovremeno pristiže i patrola milicije ali i jedan vrlo uznemireni čovek srednjih godina...Ispostavilo se da je on otac tog drugog momka...Tog drugog mladića je napaljeni bogataščić napao sekirom u kafani. Otac je grmeo od besa i nemoći :

-Pa znam te ja iz kraja ! Ti si jedna narkomanska vaška puna para !!! Znaš li idiote da si mogao da mu odsečeš nogu tom sekirom !!!?-

Majka se obrušila u odbranu a uz svu zaštitu koju je imao u izazivajućoj pozi naslonjen na svoj potpuno novi mercedes kupe, klinac je penio:

-Nije trebao da me izaziva i onako gleda...Provocirao me je i šta mu ja sad mogu...Znaš ti ko sam ja !!? Ja sam reprezentativac ove države !!! Još je dobro prošao!!!-

Dok sam sve to slušao ,sa gađenjem pomislih, kako je kratak put od kriminalca koji se hvali sa svojim ne-delima do sportiste , pa još i reprezentativca sa sekirom u ko zna kom sportu što nisam hteo ni da znam...Majka je stala da rešeta verbalnim rafalima po nesrećnom čoveku koga su u međuvremenu policajci odvojili od MERCEDESA i AUDIJA kada su videli da pada u sve veću vatru...Njegova muka je sigurno bila velika, ličio je na nekoga ko od posla ne diže glavu, a sve za malu paru, računi se namnožili i nemilosrdno navalili, a sada još ovo...

Jedan pandur se nerado usudio, vrlo uljudno skoro ponizno da uzme izjavu od vinovnika događaja...Jedva da ga je udostojiom odgovora:

-Šta me bre maltretiraš, već sam sve ispričao tvom kolegi...Idi pa ga pitaj...Ma goni se !!!-

Plavac se skoro uz izvinjenje povukao u senku...Majka i devojka su nastavile da smiruju i teše prestupnika kao da je on njihov junak...Gužva i akteri su  se uskoro se razišli ,kasnije sam čuo da nije bilo težih posledica po drugog momka od sekiranja, na svu sreću...

Noć je opet navukla nevinu patinu i prteko sjajne srebrnaste boje automobila na čijem se nosu ,dok je odlazio, šepurila provokativna trokraka zvezda...Zvezda koja nije pripadala ovom jatu i koja je svom vlasniku davala mnoga prava...Kola su toliko odudarala od ostalih vozila na parkingu, starih, izanđalih ,umornih i zapuštenih da je bilo jasno da su zalutala iz sasvim drugog sveta...Preko Autokomande udaljenog samo 2-3 kilometra ali zato dalekog desetinama svetlosnih godina...Tamo gde raskošno svetlo nije puka slučajnost već pravilo...

Završio sam sa pričom...Onaj  moj osmeh brzo se preselio na koščato profesorovo lice .Znao sam šta znači i nije me iznenadio...Jednostavno, on je mnogo bolje od mene poznavao sve životne stepenice, kako ove voždovačke a, da ne pominjem one iz Brazila o kojima sam samo mogao da sanjam što sam često i činio...Dok sam pričao samo me je jednom prekinuo:

-Znaš li zašto uvek sedim na sredini stepenica ? Zato što odavde jasno vidim šta se dešava GORE , pa ne silazim niže bez potrebe, a i lakše mi je da se popnem kada treba...-

Imao sam osećaj da je to možda najvažnija veština...Veština penjenja i spuštanja po potrebi...Sem toga činilo mi se da na Voždovcu ipak nije sve tako drastično kao što na prvi pogled izgleda...Da su to samo male voždovačke aritmije...

Opet je gorelo pre neki dan...U blizini...Ovaj put zapaljen je šaht...Vatra...Pobunjenička, hajdučka, neposlušna simbolika, sjajna, topla i razarajuća...Vatrogasci su se pomučili i jedva je ugasili...Kada su otišli bilo je naravno oko DVA SATA PO PONOĆI !

 

 

 

Komentara (8) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link

28.4.2008 - DOZVOLIĆU...

Kategorija posta Tragovi kocenja

Dozvoliću...

 

Ako nam se ruke slučajno dotaknu...

Samo ako nam se misli

o istu želju spotaknu...

Sebi ću da dozvolim ...

Da te zavolim.

 

Na keju koji u svom koritu

drži zarobljene čamce i zanemele ribe...

Dozvoliću sebi da te uhvatim u pogledu...

 

Dozvoliću sebi i drskost poneku...

Da se zagledam u tamne oči tvoje...

I u njima vidim odsjaj svoj i široku reku...

 

Pomračenje uma i pijanstva česta...

Nervozu ,nesanicu ,neurozu...

Pod senkom tvojom ,prihvatiću sve to.

 

Na kraju...

Dozvoliću sebi da klečim.

Posle svega...

Dopustiću sebi da molim.

Ako ne mogu drugačije...

Dozvoliću sebi...

Da te zavolim.

 

Komentara (0) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link

16.4.2008 - Samo toliko...

Kategorija posta Tragovi kocenja

Samo toliko...Znači...

 

Toje bila sitna laž...Jedna od onih bitnih, neophodnih, laži podrške...Primetio sam je i tada...Usled nespretnosti ,pa i neke blede oholosti, nemarno je propustio...Da se mali znaci pažnje sakriveni od znatiželjne okoline, pamte, znao sam...Ali da se zanemare pa se jave iz zapećka sećanja nepozvani...Poznato mi je bilo i to...Neuhvatljivo, danima lebdi mirna i strpljiva zahvalnost...Dve reči koje tada nisam rekao , a hteo i mislio sam, ostale su u jeziku zapetljane i preko usta ne prevaljene...

Meko i sasvim tiho si rekla :

-Ne sekiraj se toliko, sako ti sasvim dobro stoji...-

i bila si jedina osoba koja me nije potopila i nisi me gurala u dublji samoprekor zbog brzoplete kupovine tog nesretnog sakoa, za ceo broj većeg...Koji je trebao da ostavi utisak, a izazvao nesigurnost, nervozu...Zbog druge...

U svojoj koži izgubljen, nisam ti ni odgovorio :

-Hvala ti...-

...za tu simpatičnu neistinu. Eto, trebalo je samo toliko...Sitne laži nekada tako  znače...

Komentara (1) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link

5.4.2008 - PRINČEVI POSTOJE

Kategorija posta Tragovi kocenja
Rekla ti je :
-Za male , svetle princeze,  prinčevi i dalje postoje.-
 Po tvojim bistrim očima...Pamtiću veče.
 Stići će me olovne , muške suze,
 čije se kapljice od sramote kriju...
Sve dok na samom dnu žalosti,
jecaje ukinu i ne uvenu...
Na sastanku dve velike reke...
Noćas...Plakaću ja umesto tebe...
Pamtiću veče... I po šamaru sreće.
Rasterala si tugu svilenim glasom,
 na ova vrata više ne sme da uđe...
Gde papirne brodove želja,
za staro gvožđe ne seku...
Naći ćemo vedro, široko nebo...
Ne tako daleko...
 Po najlepšim ušima i sjajnim minđušama...
Pamtiću veče.
 -Za male, setne princeze, prinčevi i dalje postoje ! -
 Rekla ti je...


Za SA. Stoja 29.03.2008.
Komentara (4) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link

10.3.2008 - MAGNETNA OLUJA

Kategorija posta Tragovi kocenja

Pod bledom kožom, duboko, bolan grč indukujem.

Krećeš se hitrim, usijanim pokretom...

U oluji tvog magnetnog polja sam zatečen...

Zna kako da me ujede...

Taj baš zna da zapeče...

 


Tačku ključanja noći...

Tačku topljenja želja...

Spuštaš sve niže, niže, niže...

 

 

Kroz varljive, naizmenične snove,

na visokim magnetnim talasima, jašem...

Registrovan , o tvom pogledu ovisnik...

Nemiri jaki, osmehom su namirisani...

Na svim računima u minusu,

a pozitivnim polom privučen...

Ipak, shvatam,  teško sam zaveden...

 


Matrica bespotrebne propasti...

Jednačina, sve poznate potpune ludosti...

Fiks ideja "težine" jednog  sumanutog megafluksa...

MAGNETNA OLUJA, slepa ulica i ja...

 

 

Dobro je da me zemlja još drži...

Noge na njoj još koraka hoće...

Od neba digao sam ruke...

Čuva mi glavu bednu, šuplju ,

ovakvog, namagnetisanog me trpi...

I pazi da se sa betonskim mislima ne sudaram,

u sitno limljen kamen ne zaronim...

 


Tačku ključanja noći...

Tačku topljenja želja...

Spuštaš sve niže, niže, niže...

 

U OLUJI TVOG MAGNETNOG POLJA,

VEČERAS,  SAM ZATEČEN...

 

Komentara (12) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link

10.3.2008 - GRANICA

Kategorija posta Tragovi kocenja
(Objavljivano)

Granica

 

Ako misliš da je nebo granica...

Volela bi da saznaš šta je iza ?

Šta te čeka kada se vrata širom otvore ?

 

Dobro...

I šta je iza neba ?

Pa, naravno-ZVEZDE !

Na hiljade...

Kao pahulja...

Hoćeš da ih vidiš kad je dan ?

Sa planete Zemlje da ih dohvatiš ?

Da ti slete na dlan...

 

 

Ako misliš da je nebo granica...

Da hladnoći nema kraja ove zime...

Pogledaj me dobro, pravo u oči...

Tamo ćeš sresti celo sazvežđe...

Sjajnih zvezda , lutalica ,roj...

Odazivaju se samo na tvoje ime.

 

I...

Šta je veće od neba? Od svemira?

Pogledaj me u oči, zaroni dubiko...

Videćeš kako mi se grudi šire...

Kako u njima sve diše...

Kako u njima sve kuca...

Za TEBE.

 

Ali, ako i dalje misliš da je nebo granica...

 

 

Komentara (1) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link

24.2.2008 - Druge...

U usamljeničkom životu ,kakav je profesor vodio po povratku u Beograd ipak je bilo mesta i za žene koje su mu trebale u danima kada su ga sećanja previše gušila svojim intezitetom i kada nije mogao da ih zadrži u okvirima prijatnog povetarca prošlosti. Ipak nije ih bilo mnogo i nisu se previše zadržavale...Njegova moć da se jače zainteresuje za neku damu , a da ne pominjem neko zaljubljivanje ,vidno je oslabila...Sa tim izgled i godine nisu imale baš ništa , profesor se jednostavno nije trudio i dopuštao je ženama da ga one izaberu, uglavnom zahvaljujući tragovima šarma i prekookeanskim događajima koje je tako spretno, zavodljivo prepričavao...

 


A životni sat je ubrzavao i protekle godine koje su se nizale u koloni on je strpljivo, zanesenjački, kao kolekcionar skupljao...Potrošenu godinu bi dostojanstveno spakovao u fasciklu, na čijim bi koricama ispisivao cifru, a ispod dodavao nekoliko  bitnih crtica, kao sažeti podsetnik i nikada se tamo više nije vraćao, ni prašinu da obriše...Bile su mu važne samo one dve godine koje je udobno proveo u Selijinoj senci i skoro da su mu sve slobodne misli i većina priča bile obojene tim periodom.

 


Po pitanju nekih usputnih romansi se odnosio vrlo neobavezno...Bile su tu : službenica, kuvarica ( i to odlična ), učiteljica, prodavačica, pa čak se i jedna doktorica našla u ovom šarenom društvu...Zajedničko im je bilo što nijedna nije polagala ni najmanju nadu u njjega i nisu tražile odgovor na pitanje koga , neminovno, svaka veza postavlja :

-Kuda ovo vodi ?-

Da nije sposoban za ozbiljnije vezivanje bilo je jasno. Nosio je "torbu" punu moćnog eksploziva preko ramena svuda sa sobom...Šta god da ga potseti na one dve godine, bučna latino muzika, neobuzdani miris mora ili neke tamne oči koje nepozvane sevnu iz gomile, a koje su ličile, mogao je na mestu , na sred ulice, među tezgama na pijaci, u tramvaju, gadno eksplodirati...Žena sa kojima bi potrošio poneku noć, ređe i dan to su mogle da razumeju jer su i same bile opasane sećanjima, opterećene nekim datumima i godinama i nosale su okolo manje više isti eksploziv sa sobom...Nije da nisu bile ranjive, čak i više nego neke druge, ali na povrede su se navikle i to one "krvave" , pa su znale i načine kako da se što pre ozleda sanira i zaceli...Naučile su kako da žive pod istim krovom sa kockicama slatke sreće iz prošlosti i dugim pravim linijama tuge iz sadašnjosti...Kao kada ne odeš na vreme kod zubara znajući da će te zub svakako zaboleti opet i to još jače...Na kraju taj ti zub izvade, ali kako izčupati srce !?  Ne, to naprosto ne ide...

 

Profesorovoj savesti se činilo da se time krug " oštećenih " lica ako ne sužava ono barem ostaje isti i ne zahvata nove žrtve svojim vrtlogom...Ako bi ipak , nespretno, u tu vrtešku upala neka žena svetlog lica, rasterećenog osmeha, bez mutnog taloga uspomena, pomoći joj nebi bilo...Ostala bi tu zarobljena sa stalnim osećajem vrtoglavice i čudnom mučninom za koju se ne bi znao razlog...Ringišpil duše kada se jednom zavrti više ne staje...Ni u najtežim slučajevima...

 

Da...Bilo je u profesorovoj okolini i takvih žena koje muškarci , po pravilu požele tek kada se zasite strasnih poljubaca i vrelih oznojanih noći iza kojih ostaju mokri , nagužvani čaršavi...Kada požele da se skuće i da im se iz prostranog dvorišta čuje dečiji žamor i zvuci jurnjave...Decu,nestrpljivu i gladnu od igre, koju ne možeš oterati na pranje musavih obraza i ruku prašnjavih od čeprkanja zemlje...Imao je i on tu želju i to ne slabu, ali onda bi se setio gde je i šta nosi i koga bi još sem njega ta "bomba" mogla da pobije, ako se, što je bilo sasvim izvesno ,aktivira...

 


Osećao je kako su mu osećanja ,negde usput, zarđala kao zaostala granata iz 2. svetskog rata. Dokle god je duboko zakopana  nije tako opasna  niti može kome nauditi...

 

 

Komentara (13) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link

24.2.2008 - PIVO

PIVO

 

Oboje su voleli pivo.On crno, dablinsko-Guiness ,a ona bilo koje samo da je bez pene. Selija, od koje je naučio svašta pa i kako se pije bez mere, je bila ta koja ga je vodala po pivnicama večno mladog grada kojih je začudo bilo dosta...Sve zbog nekadašnjih doseljenika iz Evrope...Nemaca, Švajcaraca, Italijana, ponekog  Čeha i Poljaka...


Preko dana bi zalazili u Devassa Bar i to u onaj najstariji iz lanca koji se nalazio u Leblonu ko zna od kada...U Rue (ulica) General Sen Martin...Nisu znali ko je bio dotični gospodin ali to nije smetalo Seliji da mu nazdravlja dok se pripito cerekala...Ono što je Profesoru bilo smešno u vezi sa ovim mestom bili su blesavi nazivi...Piva su imala čudna imena...Zvali su ih po ženama...Oduvek je bilo jasno da muškarci (što bi tamo bilo drugacije) beže u kafane od žena da bi tamo mogli na miru da ih ogovaraju i strasno razgovaraju o nekim drugim ,tuđim ženama koje su bile predmet njihove želje... Tako su tamo bile :


LOURA-Plavuša,

RUIVA-Crvenokosa,

MORENA-Smeđokosa ili Brineta i

MULATA-naravno Crnka...


Profesor se silno zabavljao dok je naručivao n.p.r. jednu Plavušu, Crvenokosu i Crnku zajedno...


Kada bi na hiljade neonki zamenilo darežljivo Sunce u gradu koji nikako da zaspi , odlazili su u legendarni BAR LUIZ u ulicu Carioca Br: 39. To je oduvek bilo sastajalište boema , pisaca i drugih zaturenih duša...Još od 1887.godine kada se to mesto zvalo ZUM  SCHLAUCH    (crevo)         .Ime mu je dao prvi vlasnik, švajcarac Jakob Wendling. Kumče Adolf Rumjaneck, njegov naslednik je bio poznat  po obaranju ruku i klađenje u pivo . Sreća te je bio dobar u tome jer bi brzo bankrotirao u drugom slučaju...Naravno da je Profesor  više puta pokušao da isprati tradiciju no ostajao je suva grla...Pivnica je nadalje menjala imena ,čak jednom i lokaciju...Prvo u ZUM ALTEN JAKOB (Stari Jakob), pa ADOLF`S BAR da bi zadnjih pola veka postala poznata kao BAR LUIZ...


Selija se klela da je tu videla i upoznala pokojne vlasnike Gertrudu i Alfonsa Kurovskog, njegovog sina Bruna, ženu mu Rosanu Santos koja je bila i kćer Gertrudina...Dobro je da tada nije videla i samu Bogorodicu, koliko je krigli osušila...Od pivnice bi nastalo svetilište i uskoro bi morali tražiti drugu kafanu...


Ko bi još mogao pomisliti da sa Latinskom Amerikom i Rijom ide pivo...Profesor svakako ne, ali mu je bilo milo posebno jer je tako lečio povremene napade nostalgije iako mu pored Selije nije ničega falilo...Pića zasigurno nije...


I tako ...Bilo to dvoje...Voleli su, oboje, da popiju po koje...On crno, ona bilo koje...Bilo to dvoje, jednom u Riju...Nestali su jednog bistrog dana...Kao da ih je odneo Atlantik...Nestali su ,potpuno, ispod guste životne pene...

 

 

Komentara (0) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link

18.2.2008 - Ponovo u Rupi

Kategorija posta Akademija Price iz RUPE

   ( Već objavljivano)              

28.12.2001. PONOVO U RUPI

  

Želeo sam da verujem da još negde postoji parče "onog" vremena, deo jedne noći zaglavljene u uskim ulicama kojima sam nekada išao pravo i veselo, malo manje pravo i dalje veselo, a u povratku vrlo veselo opasno krivudajući. Nevreme koje je ostavilo opustošenu zemlju haralo je trošeći obične ljude, naročito one koji su verovali u parče vremena, delove noći i posebne starogradske ulice. Srećom i to zlo je prošlo i svetlost je polako počela da se vraća u zenice...

   


Bilo je to ono doba godine kada se skidaju istekli i prelistani  kalendari, a kače se novi sa svežim mirisom štampe koji predviđaju budućnost, tačnije samo njen datum.2001. je bila sasvim na izdisaju, na svom dnu kada sam na radiju čuo kratku reklamu: "28. DECEMBAR-AKADEMIJA-OTVARANJE !"


Pročitana je ravno, strogo profi bez oduševljenja, kakvo je na primer bilo moje kada sam čuo tu vest. I radovao sam se nego šta, kao dete čokoladi, kao džanki kvoteru, kao nimfomanka...


Naravno da smo dotičnog datuma, kum i ja bili tamo ! Ta kratka rečenica koja je prostrujila etrom bila je znak da smo još živi, nešto olupani ali da još imamo do generalne. Ipak antifriz mora redovno da se menja,a to je uvek bilo i ostalo pivo. Još kod kuma popismo po dva građevinska. Tako je bilo praktičnije i jeftinije.


Štediš i pare i vreme. Postojao je još samo mali ali opravdani strah da ne upadnemo na neki ogavni Tehno-haj-trens  parti, jer je realno ta "muzika i bila razlog njenog zatvaranja. E tu ni pivo nije moglo pomoći...Ipak sve je bilo u redu. Čim smo ušli potresoše nas dobre vibracije njegovog visočanstva R`N`R-a, koji je zavijao

od poda do plafona u svim svojim graničnim oblicima. Od suvog, mekog, ispeglanog doznojavog i izdrpanog. Drndalo je naokolo iz onih istih razvaljenih zvučnika,mada su neki nedostajali. Pali su u slavu rocka. Večita im slava!

   

Došli smo prerano, kao kada smo kao klinci čekali šansu da utrčimo jer nismo imali propusnice. Sada su te propunice bile deo istorije kao što su bile i deo čarolije. Zidovi nisu davno bili ofarbani iako se to nekada radilo bar svakog meseca u sklopu  prakse studenata  FLU, a rasveta je jedva skrpljena. Nije bila baš

mnogo toga: bez lajt mašine, jedva dva blek-lajta, dva-tri zamuljana spota, jedan strob...I to je bilo sasvim dovoljno, mogao si da vidiš kuda i koga gaziš. Lepo se moglo videti da je Rupa otvorena onako na "mišiće". To je bila zasluga studenata FLU i ponekog profesora. Stisli su petlju, uspeli da rasprodaju neke svoje slike, a sada su još i nespretno kelnerisali za šankovima, uplašeni količinom  žednog sveta koji je krenuo da nadire. Tome je uvek doprinosio nedostatak ventilacije...A klinci, iako su u najboljim A-danima još pikili u krevetu ili u najboljem slučaju oni nešto stariji prevrtali pesak i kidali jadnim lutkama glave, imali su neki usađen osećaj za sve. Ne verujem da je to rezultat razmetanja matorih prdavaca ustilu: "Ne znaš ti kako je to nekada bilo." Sve je i svuda bio samo R`N`R !

    U reci likova iz mašte prepoznao sam neke bitnike koji su stigli da posede više od mene, kako ispijaju pivo zakovavši pogled pravo ispred sebe. Izgledalo je kao da su i juče bili tu, a ne da su protekle neke godine od tada. Uobičajeno vrela noć usred retko ledene zime ali negde krajem 80-tih godina prošlog veka. Utonuvši jednom u veseli mrak dugog, kao tunel, hodnika i soba čudnog oblika predao sam se raspamećenoj masi i solidnom tamnom ZOFMAN vršačkom pivu da me nosi. Devojčice prave, oble gde treba, zdrave i još lepše nego pre deceniju  i žive bile i vesele, lepo su reagovale i još bolje pile. Bilo je naravno i šutke ali bez ćuške. Zlatno pravilo je bilo kada te zgaze istrpi, nije namerno, akada ti nekog ugaziš, odmahni kao izvinjenje-opet nije namerno.

   

Sva sreća da je kum iskusno parkirao blizu. Odlazimo, zadovoljni, da ispunimo još jedan ritual. Odlazimo na prvi jutarnji, vreo,ubistveno mastan, decembarski BUREK!

   

   

U zarđalom mehanizmu grada, odbegli se zupčanik vratio na svoje mesto i ceo sistem radi bolje. U mojoj glavi je nešto bistrije, mada još zuji, a na duši malo mirnije... I dalje život smrdi na kanalizaciju i poneki stub padne, ali koga briga kada je krov ponovo na kući!

 


OD 28.12.2001. AKADEMIJA PONOVO RADI !

   

 

      

Komentara (5) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link

18.2.2008 - Profesor

Zavideo sam tom čoveku...Naravno, nisam mu zavideo što je mrtav i ohlađen već zato što je umro srećan... Žika-Samba je , bio lud ili ne ,u svojoj mašti ili negde na drugom mestu, video Brazil, osetio sve boje i nijanse  te velike, moćne zemlje...Ono što je sigurno te su se boje razlivale po suvom , zbrčkanom licu, delimično zaraslom u bradu koja je tek ponekad viđala makaze i berberina...Jasno su se mogle opaziti i u njegovim bistrim očima koje kao da su nekada bile plave...


Profesor ( i tako su ga zvali ) inače nije imao previše sreće u životu... Dobro ,ni neke posebne tragedije ali na svoju sreću svakako nije mogao da računa... Posebno ne sa ženama.. Njih nije krivio za to, bio je samokritičan...Na takva pitanja odgovarao bi sa :


-Znaš onu kletvu : Dabogda dobio ono što želiš. E , pa ja sam dobio ,itekeko...Kako bi bilo da se sad žalim ?-


Prva, Verica, napustila ga je posle par godina i otišla sa "ozbiljnijim" starijim muškarcem, pri tome su je i dalje zasmejavale  Profesorove zamotancije...Sa saznanjem da je tada bio mlad i nezreo, posle dugog vremena, oženio se kao iskusan i stabilan čovek sa Marijom...U početku pomisli ono čuveno :


-Evo to je to... Ono pravo...-,

da bi ubrzo spoznao svu "lepotu" iluzije...Druga žena utekla je od njega, kao da je jedna preduga zimska noć progutala sve sa njenom dugom , mirišljavom i mekom kosom...Pobegla je sa znatno mlađim ,naočitim i zabavnim muškarcem...


Žika S. je mogao imati 50 ili 70 godina...A to je moglo biti i pogrešno u oba slučaja...Niko to nije mogao znati sem...Pričalo se da negde u gradu ima malađu sestru koja bi ga povremeno propustila kroz ruke kada se ovaj uneredi...Iako je imao sasvim prepoznatljivi klošarski imidž nije se osećao i nije bio iscepan što uveliko potvrđuje priču...Govorio je nekoliko jezika : Švapski, Engleski, služio se Portugalskim i izgleda da je stvarno nekada bio profesor istorije u srednjoj školi...Držanje mu je blago naginjalo aristokratiji predratnih (pre 2. velikog rata) beogradskih porodica...U  to sam bio ubeđen...To je u pseudo-komunističkoj zemlji morao biti grdan minus , te tako sve rođene Beograđane i njihove potomke tuklo je neko prokletstvo da se nisu mogli daleko vinuti...Vukli su za sobom sramotu svog čistog porekla, koga su morali dobro kriti...


Prvi put kada sam ga sreo bio je ozbiljno zaronjen među velike listove "Frankfurter Alemane Zeitung-a". Sedeo je na stepenicama blizu prozora moga stana , odmarao se posle opsežnog istraživanja ostataka aktuelne "civilizacije", po kantama i kontejnerima u kraju...Pomislio sam :


-Kako je čudan ovaj čovek...Stvarno čita nemačke dnevne novine,odakle ih samo iskopa...I pretura po smeću...Naizgled sasvim nespojivo ili je on u tome uspeo ? -


Na istim tim stepenicama dve godine posle saznao sam da je umro...Pošto ga nisam dugo video obratio sam se zajednici lokalnih pijanaca koji su tu bili na dnevnoj "dužnosti" ispijanja piva...Džonson je skoro povratio ali je samo potmulo podrignuo i slegao ramenima...Čoveka su penzionisali pre vremena jer je kao instruktor, na poligonu pregazio kolegu, koji je prošao srećom samo sa povredom noge...Ostali nisu ni tako reagovali u blaženoj nezainteresovanosti za Profesorov lik. Mutavog Miću nije bilo svrhe išta pitati, nadimak je govorio sve...Da pio je ponekad sa njima , pa šta ? A i malo bi popio...Nije psovao, niti je mokrio na zid prodavnice pored česme na kojoj su se treznili...Nije mogao biti pravi član "MOKRE" ekipe...Izgledali su tupo i sirovo, a on je pričao zanimljive priče...


Jedan komšija izađe iz "Maksija" ,pozdravismo se i on nekako shvati da se raspitujem za Profesora...

-Pronašli su ga pre nedelju dana u Vitanovačkoj kako sedi na trotoaru...-,pa podiže pogled i okrenu se u pravcu te ulice:- Mrtav...Kažu da je imao neki čudan osmeh na licu...Čudan čovek...-


Pojavila se i čitulja u novinama potpisana kao Žikini drugari, iza čega su se krile njegove bivše kolege koji su učestvovale i u sahrani i pomogli oko spomenika na porodičnoj grobnici koja je bila zaturena u skrajnutom ćosku Centralnog groblja. Na sjajnoj kamenoj površini skromnog spomenika je ostalo zapisano :


-ŽIVORAD POPOVIĆ , ŽIKA SAMBA-


A u drugom redu nešto sitnije :


- Čovek koji je video Januarsku reku -

 

 

 

Komentara (0) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link

15.2.2008 - Nos

Kategorija posta Luka pod drenjem
-Ljekaru, ljekaru, mozeš li mi znat što mi je ? Imam neku muku, vrti mi se i danima mi je loše...- Čovek, mršav,isrpijen, pognut i primetno velikog nosa.

Doktoru je odmah bilo jasno : -Slabo ti jedeš domaćine...Neuhranjen si...Anemican...-

-Aaaa...Amnestija ? Amemija ? Sto ti je to ?-,zbuni se seljak.

 -To ti je MALOKRVNOST !- ,nasmeja se vise za sebe doktor. Ma koliko da su bili "svoji", voleo j e je Dr Bozidar te gorstake...Ipak su to bili čestiti, neiskvareni ljudi...

Mitra na kapiji dočeka vidno zabrinuta žena : -Pa, reče li ti sto taj ljekar ?-

 On pogleda Zorku ,namršteno, kao da su mu svi sivi durmitorski oblaci pali pravo na koscata ramena :

-Rece,bogumi, rece... Ada jadna ja sam to znava od kako sam progleda... Prvo sam njega u ovaj zivot i ugleda... Nijesam mora kod njega za to danas odit! Rece da mi je MALO KRIV NOS ! -
:-)
Komentara (2) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link

12.2.2008 - Rukovanje

Kategorija posta Glas iz Amigdale

Da li si se rukovao sa mržnjom ?

 Uporno ti je pružala ruku...

Da li si se rukovao sa zlobom ?

Širila ti je ruke u zagrljaj...

Da li si se rukovao sa osvetom ?

Bila je izdašna...

Nudila ti je bes u zamenu...

 

Ako se rukuješ sa njima,

ne prljaš samo ruke...

Ogaraviće ti obraz...

Ne zdravi se sa ljudima...

Uzeće ti dušu zauvek...

 

A. ako ti zavist jako stegne ruku,

mirišljavi sapun smrad oprati neće...

Stisak je večan,

postali ste jedno...

Nestalo je osmeha , ljubavi i sreće...

 

Da li si se već rukovao ?

Za tu sitninu ?

Komentara (12) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link

11.2.2008 - SELIJA

Profesor je o Seliji znao i više nego što je želeo. Kada o nekome stvoriš sliku , svaka nova informacija,svaki podatak koji se ne uklapa, preti da ugrozi iluziju...Savršenu iluziju koju nije krio , o toj neverovatnoj ženi koju je imao u svojoj glavi...Ipak znao je da će se i to jednom desiti...Nije želeo da sazna kada...Kao što nije hteo sebi da prizna da je sreća prolazna i da je zato tako vredna, retka i tražena...I uvek oročena...

Selijine veze nikada dugo nisu trajale i uglavnom su bile sa ljudima u "prolazu" ,lutalicama, koje su došle na drugu stranu planete da bi se tu pronašle, kada su se tamo odakle su, beznadežno izgubilie...Sa strancima koji su došavši u Rio ostvarili neki svoj san ili su nabasali slučajno,ako je to moguće, ali i sa onim desperadosima koje je sretala na svojim iznenadnim putovanjima...Od tih je putovanja Profesor strepeo najviše...Nije imao nikakvo pravo na ljubomoru, posebno u slobodnoj vezi jos u oslobođenom gradu jer kog je vraga onda tražio tu,? Ipak bio je samo ljudsko biće i to ono obično ,zbunjeno, koje žeravica u želudcu zna dobro da zapeče već od samog predosećaja...Ti likovi nisu bili posebni, niti bitno drugačiji od latinosa i kreolaca sa kojima je bila okružena čitavog života, ali su po definiciji bili ljudi trenutka...Sveži ožiljci su ostavili tragove tako duboke da se strah iz njih nije dao isterati...Strah koji se rodio zbog gubitka kontrole nad svojim emocijama tu se zgodno smestio...Tako da su te veze pucale baš tada kada bi ljubav dosegla gotovo filmski vrhunac...Bujna osećanja su se tako hladila kao leden tuš na vreloj koži mulatkinje...Bližio se trenutak kada više neće moći da krije srce u ilegali...U tome je bio bespomoćan i osluškivao je kako taj čas nadire i teškom ga je mukom odlagao iz dana u dan...A dani i neprocenjivo vreme provedeno sa Selijom su se ređali i upadali kao kugle u bilijarske rupe...Od kugli ostale su samo dve , bela i crna i još završni udarac...

Saznao je, a imao je svoje izvore,očigledno da mnoge nije ostavila ravnodušnima, da je ta žena koju je tako suludo voleo, a voleti se valjda uvek mora suludo, nerazumno,a nije smeo to da je kaže, bila često bolešljiva...To mu je donekle bilo jasno...Nije se štedela, ni u jednom momentu...Kako je imala toliku energiju koja je neštedice rabila krhko telo, koje to nije lako moglo da izdrži bez posledica...Sve te napore koje mu je zadavala...Kada bi prestala sa takvim divljim životom bila bi duboko nesrećna i sputana, a tako nešto nije bilo upisano u njenoj zvezdi...Te trenutke slabosti bi opisala kao: "Mali kvar na mojoj srećnoj zvezdi". To je naslov nekog filma koga je volela da citira kada joj baš nije išlo...Naprosto to više nebi bila Selija već neka druga koja je samo ličila i to malo...Ni on to nije želeo i morao je da prizna kako je ovoga puta baš sebičan...pitao se samo koliko dugo može da izdrži ta sirova mladost u njoj...Slutio je njene nervoze, nesanice , a kada bi ih pobedila ,mučili su je čudni snovi...sem čvrstih veza, plašila se noževa...Da jekomplikovana kao nedeljna ukrštenica u lokalnim novinama, bilo mu je jasno...Ali je voleo da je rešava uvek iznova...Nažalost, znao je krajnji rezultat...Uvek bi zafalilo jedno slovo u reči od pet , a više nije ni znao gde da ga traži...

Spakovaće se i otići kako je i došao, bez drame i pozdrava. Bilo bi zbogom umesto zdravo...Teško da bi to izdržao...Uostalom, kada se ne pozdraviš, uvek imaš razlog da se vratiš...Kao što si i otišao, bez drame...Pa makar i u drugom životu...Sve mu je čitala ,potpuno jasno, iz očiju...Kako je onda glupo podvlačiti izjavom da je voli kada je to što je osećao bilo barem hiljadu outa jače od izgovorenog...Te tupe reči ne mogu dobro da dočaraju ni tugu a kamo li onoliku sreću koja ga je zadesila i koju je ponosno nosio u grudima...Zagorčanu,doduše, sa rokom trajanja koji je isticao i baš zbog toga umesto da joj pada cena ona je vrtoglavo rasla kao pred neposredni krah berze...Nevoljno se pakovao...Sa to malo stvari mogao je i brže...Slike razigrane i nasmejane Selije koje će ga pratiti preko okeana i do kraja života, pakovao je u unutrašnji džep sakoa...Tu je sakrio melodiju i note njenog glasa...Tako će mu uvek biti blizu srca...Moći će da je čuje...Ma gde išao i noćio...

Tu nikada neće ostariti, sakriće je od vremena i male penzije...Ona nikada neće ni proći pored groblja...Jer nadgrobni spomenici ne interesuju one koji su izabrani i večiti...Pa tako, neće zanimati ni njegovu SELIJU...
Komentara (8) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link

O blogu

Ako se toliko puta zaljubiš na jednom mestu, na kraju se zaljubiš i u to mesto...

Meni

Home
Moj profil
Arhiva postova
Foto album
RSS
Podcast

«  May 2021  »
MonTueWedThuFriSatSun
 12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31 

Novo objavljeno

MUNJE I GROMOVI
Svet je stao
STEPENICE
DOZVOLIĆU...
Samo toliko...

Kategorije postova

Covek koji je video januarsku reku
Glas iz Amigdale
Luka pod drenjem
Akademija Price iz RUPE
Tragovi kocenja

Blog Prijatelji

jelenaartpoezija
pecinko

Ostali linkovi

ArtMistakes
SirijusB
JelenaArtPoezija
Pećinko
Bane
000
nurlisoul

Blog Hosting


BlogOye - Balkan Blog Portal