23.8.2006

 

 

prolazim kroz torturu same sebe

zavezala sam se za spravu za mučenje
i sad zubima zatežem lance
dok mi se tijelo rasteže, kosti pucaju,
meso kida

tko nam može biti veči krvnik od nas samih?
tko zna naše najbolnije točke,
najslabije dijelove,
granice boli...

od nas samih
koji ih redovito
prelazimo

lupamo glavom o zid
misleći da će tako postati čvršća

dok u stvarnosti
razumi pucaju, životi budu
okrhnjeni
zaluđenošću
kao najslađim sredstvom mučenja
ovih naivnih srdaca

ne nije moje

nikako

nikad

 

 

Objavio amorfia u 12:33 | kategorija: poezija
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (1) | Pošalji komentar
Komentari:

Pošalji komentar

Ne, nikako..., mozda nekad, vise nikada....
Poslao zvezdana u 12:49, 23.8.2006 | Link | |