17/9/2010 18:32 , Objavio anonimna Kategorija posta:

 

Početkom leta je procurela je neka voda od komšije. U hodnik žutog stana belih zidova. Naravno, primetila si tek kada je malter počeo da otpada sa plafona a vodena mrlja da se razliva po zidu. Samo je ti je to nedostajalo na onu sparinu.

Prvo si morala skloniti sve cipele iz hodnika. Koji je toliko mali da u njemu nema dovoljno mesta za tvoje štikle, pinup motive na salonkama, R.-ove londonke i underground patike i celog jednog komšiju . Dakle, morala si malo posložiti, da bi čovek mogao normalno ući.

Onda ste ga pozvali. Komšiju. Koji je prvih deset minuta u svom teget odelu uspešnog čoveka i matching bež/drap (jebem ti boju koja se zove „drap“) cipelama (i kaišu, naravno) zamišljeno posmatrao fleku na zidu. Povremeno se mrštio, gladeći uredno obrijanu bradu. Izgledao je kao čovek koji rešava diferencijalnu jednačinu ili ima teških probavnih smetnji. Sve u svemu, teško sranje. Kaže čovek (ne tim rečima ali...). Kod njega je sve u redu. Nije siguran da od njega curi. Nema on tu šta više da gleda. Proveriće. Rešiće. Na kraju, okrečiće njegovi majstori. Ljudi smo. On je u gužvi ali ovih dana svakako. Naravno. Sigurno. Pouzdano. Iskreno. Zazvučao je kao reklama za banku. Ili stranku. Ili deterdžent. A tako je nekako i mirisao. Dakle, ode komšija a ostade fleka. I gomila cipela u sobi.

 

 

Sredinom leta putovala si u grad na severu. Imala si neki seminar/trening/team building ili kako god već zovu kolektivno ispiranje mozga..korporacijskim vrednostima.. i jeftinim motivacijskim trikovima. I R. je išao sa tobom. Ne na seminar. U grad na severu je išao. Nisi putovala sama. Niko vas nije ispraćao. Nisi prelazila granice sa osećajem da je nešto veliko umrlo u tebi. Nije ti se vrtelo u glavi od „Country roads“. Nisi se brinula mnogo kuda si krenula. A ni kuda ćeš stići. Nisi bila patetična. Nisi upamtila ni jedno uniformisano lice. Ništa se značajno nije desilo. U tih 5 sati. Prvi put. Nešto se promenilo. Prošlo je valjda suviše godina. Ili si se od sopstvenog ponavljanja umorila. I smorila. Ili je lakše kada nisi sama. Nije bitno. Svarila si konačno to mrtvilo u stomaku.

 

U gradu na severu, ovog leta pronašla si savršeni crveni karmin. Za tvoje bledilo. I tvoje crne oči. I pinup look koji gajiš ove godine. I neki mračni podrumski klub, gde lepi ljudi u crnom mingluju, uz zvuke swinga ili bluesa ili rockandrolla. Savršen karmin. Za tvoje ponovo stečene obline. Što je samo politički korektan izraz za činjenicu da si se ugojila onih 5 kilograma. Pa si opet od obične plavuše postala zanosna. Ili sisata i guzata, narodski rečeno. Dakle, savršeni crveni karmin. Pronašla. R. je pronašao i najjednostaviniji način za skidanje istog. Tako da je i to rešeno. Oduvek je voleo pinup girls. A ti čoveka u crnom koji hoda po liniji. Nedostaju još samo savršene crvene cipele (bez puta popločanog žutim ciglama, nije ovo jebena porno bajka). Ali to je već druga priča.

 

Krajem leta I. je rešila da postane pevaljka. Pevačica već jeste. Rekla je to smejući se jasno i naivno. Ne može više. A ni dalje. Ovako. Tako nekako je složila reči. Pa je usledio hrabar i ironičan monolog o bluesu, fašističkom kapitalizmu, Srbiji, gladi, detetu koje nikada nije videlo more, rockandrollu, crvenim salonkama... Tebe je odjednom bilo užasno sramota, što sediš u njenom iznajmljenom stanu, što jedeš njene bruskete, piješ vino koje je ona kupila (jer si najobičniji snoboski gad koji je prestao da pije bilo šta drugo osim belog vina!), što imaš više kredita na mobilnom nego ona u novčaniku, što si 2 puta ove godine išla na more, što tvoj karmin košta kao jedne poštene dečije farmerke, što sediš nemo i slušaš. I ne smeškaš se.

 

Ona je pričala... Našla je oglas u novinama, oni sviraju po kafanama, nekim klubovima u koje nikada niste kročile, i po svadbama, naravno.Repertoar 4000 pesama (jbt toliko toga ima!) Ići će na audiciju, da je čuju. I vide. Skinula je neke hitove, pa uči, nije to teško, laki refren, pevala je ona i teže stvari. Neće joj biti strašno, zamisliće da je glumica i da ima ulogu pevaljke u filmu najcrnjeg talasa. Pogledala te, oduvavši dim neke jeftine cigarete u stranu... Pogledala te. Nije tražila podršku. Samo razumevanje. Ti si ćutala. Uspela si da kažeš. „Dobro. Znam da moraš“. I naravno da dodaš, na kraju, kao najgora kučka: „Nemoj da očekuješ da ti dođem na svirku, ako se to uopšte tako zove“. Nasmejala se. I. se uvek najlepše smeje kod najtežih sranja.

 

 

Danas, ulazeći u žuti stan belih zidova ugazila si u gomilicu maltera oljuštenog sa zida. Fleka iz komšijinog stana se još uvek suši. Komšija izgleda nije čovek. Nije ništa rešio. Od onolikih obećanja ostadoše samo fleke. U nekim neverovatnim oblicima. Prave Rorschachove mrlje na tvojim zidovima. A ti si uvek bila ekstarvagantna u psiho testovima.

27/4/2010 20:27 , Objavio anonimna Kategorija posta:

 

Ti si super. Ono, baš si cool. Moderna. Savremena, što bi rekli konzervativci. Otvorenih shvatanja (kao da su shvatanja prozor pa ih širom otvoriš, ali dobro). U toku si... Nisi zatucana (tucana često, zatucana nikad, hvala na pitanju, odgovorila bi nekom primitivcu da te pita ali još nije pitao). Korektna si. Nemaš predrasude. Ili predrasuda (kog li su oblika u množini nikad ne znaš).

 

Tolerantna si. Uvažavaš razlike, različitosti i raznolikosti. Verske, rasne, polne, rodne, statusne, demografske, geografske, razlike životnih stilova (jebo te ovo zvuči kao brief za istraživanje tržišta)...  Imaš razumevanja. Pregršt razumevanja. Ma čitave vagone razumevanja (i neke nove metafore, očigledno). Imaš i poštovanja za druge. Za drugačije. Ma za sve.

 

Demokratična si. Sada koliko osoba može biti demokratična? Recimo da poštuješ demokratska načela (ali pošto smo konstatovali da sve poštuješ ovo je suvišno, zar ne?).

 

Dakle, da skratimo sranje od uvoda. Ti si super, otvorena si, moderna, tolerantna i transparenta (ovo je tako odlična reč za ubaciti u ovakav tekst).

 

Ne bečiš se kada na ulici vidiš crnca (uh ovo je valjda politički korektno..). Uredno se javljaš komšijama Kinezima i pomaziš Kinešče po četvrtastoj glavici. Ma uopšte ti nije bezveze kada u 7 i 56 ujutro u autobus uđu Romi i zapevaju iz sveg glasa. Pevaju. Pa malo vuče i na blues. Nije ti glupo da prošetaš sa svojim gay poznanicima. Glavnom. Ulicom. Obavezno potpisuješ zahteve za donatorstva. Ugroženim manjinskim grupama. Raznim. Udeliš novčanicu (da, da papirnu!) musavom (jebi ga, uvek su musavi) Romčiću (Cigančiću bolje zvuči, ali...) kad te pogleda onim velikim tamnim očima. Ma, kažem ti - ti si super. Podržavaš borkinje za ženska prava ili ženska pitanja ili ravnopravnost polova. Nije da se pališ na Rosu i Claru ali, respect sisters. Žene u crnom su ti ok. Crno je ionako tvoja boja. Nemaš ništa protiv. Stvarno.  

 

Samo...

Istina je da te boli kurac (ok, provereno ga nemaš ali moćno zvuči). Boli te uvo (imaš oba ali jedno valjda uvek boli). Ti si u stvari neviđeni namćor. Tebe nije briga. Da, da, nije te briga. Ni za koga (ili za suviše mali broj ljudi da bi bilo relevantno...). Nije ti stalo. Ili ti je nedovoljno stalo. Može se reći da si u duši (šta bi ti bez te tvoje duše...) zapravo mizantrop. Simpatičan, nasmejani, lepo vaspitani skot.

 

Zapravo, toliko te ništa od gore pomenutog ne zanima, da si dostigla vrhunac korektnosti i tolerantnosti. Jednostavno kada te nije briga, možeš i samo i da budeš takva!

 

Jer ako dozvoliš da ti je stalo. E onda nema više tolerantnosti. Onda će uvek postojati neko koga nećeš voleti. Ili neko koga ćeš mrzeti. Ili neko kome ćeš poželiti da razbiješ glavu (na primer). A tako malo onih prema kojima ćeš biti korektna.

 

Nije to za tebe. Stvarno nije. Ako zagrebeš površinu svoje tolerantnosti. Postaćeš empatična. Emotivna. Plačljiva (plačipička – 100% govor mržnje, priznaješ). Besna.  Biće ti žao svakog jebenog diskriminisanog pojedinca. Svakog sakrivanja, bežanja, svakog stida od prekih pogleda, svake uvrede koju je neko progutao, svake nepravde, svakog Kalimera na ovom svetu, svakog izrabljivanog proletera ili rudara, svake modrice od naletanja na vrata (ili šta je već fora zlostavljanih žena). Pa ćeš početi da mrziš. One druge. Većinu.

 

A i ovako ti je teško sa većinom. Uglavnom. U većini slučaja.

 

Zato si super. I cool. I otvorena za nova shvatanja. I nezatucana. I tolerantna. Korektna. Transparentna. Fina. Lepo upokovani mizantrop.

 

Ma kažem ti – Ti si super.

1/8/2009 00:46 , Objavio anonimna Kategorija posta:

Početkom osamdesetih dok si sanjala ponija. Dok si učila kako se raspršuju ocvali maslačci. Dok si mislila da na ravnim krovovima bele kuće spavaju krokodili. Dok si čekala Karolinu da izmisli novu priču. Dok si marljivo pravila iglo na novobeogradskom keju misleći da će se sledeće godine baš tu naseliti Eskimi sa sve fokama. Dok si verovala da će tvoj deda biti uvek tu.

 

Da si tada znala da će umreti tog leta, da nećeš dobiti ponija nikada (a i šta će ti fucking poni), da će sunce otopiti iglo pre nego što poprimi oblik, da je Karolina tvoja izmaštana prijateljica koja nikada nije stvarno postojala, a krokodili izmišljotina tvog druga sa željom da te tako malu i naivnu jako uplaši.

 

Da si sve to znala...  Da li bi više volela dedu, jače grlila Karolinu, popela se na krov i nahranila krokodile, oduvala maslačke zauvek, požurila sa pravljem igloa i zauvek zamrzela ponije?

 

 

 

Početkom devedesetih. Dok si upisivala na zelene zidove bele kuće1991. Dok si čitala Gričku vješticu. Dok si jela krempite u Ilici. Dok si u šumi tražila ciklame sa M. i M. i P. Dok si maštala o privatnoj detektivskoj agenciji i nosila pištolj na kapisle u jakni. Dok si učila brata engleski i pravila mu slikovnice kojih nije bilo da se kupi. Dok si mislila da se ratovi vode u filmovima na televiziji i Ćopićevim knjigama. Dok si pomišljala da je možda cool biti partizanka i da verovatno niko ne mora da pogine u pravom ratu. Dok si ubeđivala Karolinu da ćeš za svega par godina i ti živeti u gradu na severu jer su ti tako obećali.

 

Da si tada znala da će proći 7 godina dok ponovo ne uđeš u belu kuću, da su ženske detektivske agencije cool samo u knjigama, da postoje slikovnice koje se kupe a mnogo su lepše od tvojih, da je rat teško sranje i da te niko neće pozvati u partizane, da filmovi na televiziji a i poneke knjige nisu baš potpuno edukativne, da nikada nećeš živeti u gradu na severu, da će te neko negde možda prozvati ustašom a negde drugde četnikušom a baš nigde partizankom, da ćeš saznati šta su to embargo kolači i kako je strašno svakog dana jesti domaći hleb jer drugog nema.

 

Da si tada sve to znala... Da li bi pevala give peace a chance ili pucala iz svog pištolja na kapisle na prvog zlotvora na koga bi naišla, da li bi brala ciklame ili upijala svaki atom svoga grada dok je još tvoj, da li bi uzela još jednu kremšnitu u inat svima i pojela tri vekne sava hleba za svaki slučaj, da li bi verovala partizanima i piscima i obrazovnom tv programu, da li bi naučila konačno koji su tvoji a koji njihovi ?

 

 

 

Krajem devedesetih. Dok si ponovo putovala sa novostečenom putovnicom. Dok si učila kako da granice pređeš bez mrtvila u stomaku. Dok si bila high u skc-u, akademiji ili kst-u, sva u crnom. Dok si mislila kako si deo urbane ubercool beogradske scene koja će zavladati gradom. Dok si verovala da će tada stvarno doći neko bolje vreme bez partizana, ustaša i četnika. Dok si otkrivala kako ti dobro stoje kratke suknje i visoke štikle. Dok si verovala da će sunshine, playboy i goblini postati mainstreem i jet set i da je bolje da ih slušaš dok su još alternativa. Dok si umišljala kako je dizel „kultura“ neverovatni sociološki fenomen koji se nikada neće ponoviti. Dok si čitala junga, frojda i nila. Dok si zamišljala new york i sanjala london.

 

Da si tada znala... Da ćeš saznati kako izgleda atomsko sklonište u tvom kvartu, da ćete buditi ili uspavljivati sirene za uzbunu i za prestanak vazdušne opasnosti, da ćeš pročitati pola dela dostojevskog za 70 i nešto dana jer samo on smiruje poremećene duše, da se nikada nećeš rešiti čudnog trojstva ovih prostora (ni partizana ni četnika ni ustaša), da jebeno bolje vreme možda nikada neće ni doći, da ćeš 10 godina kasnije otkriti da postoje revival dizel žurke i da je dizel zapravo retro, da će goblini i playboy prestati da sviraju a sunshine zauvek ostati alternativa, da ćete ljudi čudno gledati kada priznaš da i dalje voliš i skc i akademiju i kst, da je beogradska ubercool scena ili pomrla ili otišla u taj jebeni new york, london, ili postala sve samo ne cool.

 

Da si tada to sve znala... Da li bi naučila sve lekcije iz opšte narodne odbrane da te ne iznenade sirene, da li bi bila više high na koncertima, da bi svima rekla da te boli kurac ko je bio u pravu u svim našim jebenim ratovima, da li bi postala žena u crnom, da bi mislila da je frojd smarač a jung straither, da li bi izvršila teroristički napad na neku folkoteku, da li prišla Banetu iz sushine-a i rekla "Jebi ga nećeš se ti od te svirke hleba najesti", da li bi obukla zlatnu trenerku i one patike što se po brojevima razlikuju i rekla ok biću u trendu, da li bi odustala od svih tvojih gradova i zapalila u new york ili london?

 

 

Da si znala...

 

A bolje što nisi.

 

Na kraju. Jebeš uspomene kada ne znaš šta ćeš sa njima.

17/5/2009 00:00 , Objavio anonimna Kategorija posta:

 

 

V. je lepo govorila kako je presudan uticaj Neptuna.. ili Marsa. Uvek si uspevala da ih pomešaš. Glupo. Sa astrološke tačke gledišta. A tek sa astronomske da ne pominjemo. Dakle, prosto rečeno jebe te ta jedna planeta. Samo ti toga nikada nisi svesna. Jer horoskop ti je inače lep. I pametan (ako je to uopšte moguće)... i ukazuje na savršeni život. Bez muka. I problema. Pa onda valjda ne osetiš tu jednu planetu. I njene konstelacije sa tvojom dušom. Ili osetiš ali nisi svesna. Sve u svemu tako ti je V. govorila...  V. je uvek sve lepo govorila. Fino. Tiho. I polako. A ti si uvek uspevala da zaboraviš...

 

I. te nazvao svojim dubokim promuklim glasom toga jutra. Bio je neobično ljubazan. Poznajete se dugo. Znaš ti dobro kada je I. neobično ljubazan. Posle par redova smeha i „servisnih“ informacija, ubacio je uzgred... da je pročitao u novinama. Tvoje inicijale pa u zagradi tvoje godine, pa onda tvoju ulicu. I sve to uz pokušaj samoubistva. I kritično stanje u Kliničkom centru. Pa se nasmejao sam sebi. Ali ipak okrenuo tvoj broj. Ti si htela da mu kažeš ma nemam ja 30 ali si shvatila da imaš. Pa si se samo nasmejala. I dogovorila jednu duguuu kafu. Nesvesno samo su te godine, i to tačne, zbunile u celoj priči? Ostalo je delovalo. Onako. Verovatno? Uvek te zakasnelo iznenade asocijace koji budiš kod prijatelja...

 

Karolina je opet ljuta. Nadurila se kao dete. Ili Karolina i jeste dete? Sve u svemu, nadurila se. Smorila si je valjda. Nisi svesna ali baš si je smorila. Svojim odlascima... Putovanjima... Granicama. Rekla ti je kako uvek imaš neku priču o uniformisanim licima na tim graničnim prelazima. Kako si beskrajno dosadna sa svojim pasošima. Passe si kada  te rasplače glupava pesma „Take me home“. Kada putuješ sama. Naporna si sa tih 5 sati u kojih uvek ispade nešto veliko. Bitno. Za pamćenje. Ima neka novohrvatska reč za to sigurno. Uvek si verovala da će jednom smisliti pravu reč za tvoje krugove...

 

Pogledala si se jedne noći u musavo ogledalo. U wc-u SKC-a. Bila si malo suviše matora za studentski kulturni centar. I malo suviše pijana da bi te to potreslo. I previše high da bi gramatički tačno uobličila misli. A lepo i jasno si pomislila. Da izledaš kao smrt koja ima bad hair day. Pa si se jako i glasno nasmejala. A R. je ispred toaleta prokomentarisao kako izgledaš kao milion dolara... I kako bi te uvek pojebao. No matter what. where.when. Ponekad ti slučajno postane jasno da si potpuno nesvesna svoje pojave.

 

Ima jedna epizoda jedne pametne emisije na Discovery-ju. Koja je lepo i kratko opisala život posebne vrste slepih miševa. Šišmiševa. Kako god. Uglavnom, baš oni sisaju krv. Svinjama. U potpunom mraku. U gluvo doba noći. Što bi se onako opšte narodski reklo. Dakle, negde posle ponoći (ili nekad posle ponoći?), te leteće napasti dođu do svinje, koje spava snovom pravednika (svinje su opšte poznato izrazito pravedne životinje?). Dođe. I počne da sisa krv. Polako. Lagano. Bezglasno. U tami. I?

 

Svinja je nesvesna. Potpuno.

14/3/2009 01:55 , Objavio anonimna Kategorija posta:

Ove zime nisi imala posao. Imala si NE korporativnoj igri. Ili konačno ne igri u toj korporaciji. Ili ne konačno životu po corporate gaminigu. Ili „Jebite se svi“ koje se nekako spontno čita negde između „Zahvaljujem se na dosadašnjoj saradnji....“ i „nemogućnosti da profesionalno i dostojanstveno....“ u tvom pismenom otkazu.  Ili „So long suckers“ u srdačnom opraštanju sa kolegama. Ili zabole me šta će biti sa analizama za poslednji kvartal. Ili ne znam ko će raditi godišnju prezentaciju. Ili slobodno bacite moje stvari.

 

Dakle, da ne seremo dalje. Nisi imala posao.

 

Imala si izbor. Fino upakovani CV. Velike nove blistave kompanije. Nasmešeni ljudi. Iz HR –a (što je samo lepši naziv za kadrovsko odeljenje...). Testovi logike... zapravo IQ-a (samo nije po zakonu pa se zove drugačije), stručnosti, ličnosti ,opšte kulture... Profilling klasičan. Biće da previše gledaju Fox crime.

 

Kulturni razgovori. Lake teme za otvaranje. Oni pitaju da li si ih lako pronašla. Kao da se nalaze na kraju puta popločanog žutim ciglama. A ti pohvališ kako su im lepe kancelarije. Kao da postoji još neka lepota u šablonu od stakla i metala.  

 

Onda malo pričaš o sebi. I u sebi. Posle određenog broja ponavljanja kod subjekata u eksperimentu se javi uslovna reakcija savršenog odgovaranja na postavljena pitanje.

 

„Da krenemo od vašeg obrazovanja.“

„A što ne bismo krenuli od detinjstva...Zabavnije je. Zašto propustiti 19 godina moga života... Ne zanima vas bela kuća žutih zidova.. jedno polje maslačka...usamljeni otok na Jadranu? Ne definišu li moju ličnost krokodili na ravnom krovu.. knedle sa kasijama...izmišljena Karolina..i vlak u osam? Svi moji izgubljeni i nađeni prijatelji.Sve razbijene bočice suza?

„Završila sam Ekonomski fakultet. Smer marketing....blablabla“

 

„Recite nam nešto o vašem prvom radnom iskustvu.“

O prvoj igri koju sam odigrala...  O prvoj tituli koju sam sa dvadeset i nešto ničim izazavana dobila?O sastancima sa matorim drtinama , koji su prvo pitali koliko ono godina imaš dete pa onda potpisivali? O ciframa na koje su stavljali svoj polupismeni paraf?  O tome? Ili? O koleginicama sa dvocifrenim IQ-om i jasno podmetnutim špicastim cipelama ispred tvog koraka? O gazdi....   

„Svoju karijeru sam počela u... Stekla sam brojna iskustava iz advertisinga, brendinga i pregovaranja....blablabla“

 

„Recite nam nešto o vašim daljim profesionalnim iskustvima koja su vas definisala kao ličnost.“

Hajde lutko nešto ličnije!Koje su mi omiljene boje to vas ne zanima... Moja crna nikome nije interesantna? Čak ni kada je uznemiri crvena ili ljubičasta- tamna a duboka? Moja omiljena muzika – ni to? Jedan propali frajer što je odsirao svoje hodajući po liniji? Ili rasturena nerehabilitovana Amy? Ni ona? Radiohead da ne pominjem- to creep for you?..  Možda Dostojevski- suviše težak da bi se uklopio u modernu kompaniju? Jergović? Ni on? O Bukovskom bolje da ne  počinjem- nije za fine žene – a vama takva treba. Jadan Čarls. Do filma i nećemo ni stići. Amelie i dve čađave dvocevke. Ma jok. Ko ga to još zanima....    

„Nastavila sam sa radom u istoj oblasti... Prešla sam u veću kompaniju blablabla....“

 

Samoobservacija dostiže svoj maksimum. Kada krenu „direktno“. Uz osmeh i gutljaj vode. I dramsku pauzu. Kao da će te pitati gde je Sveti gral....

 

„Koje su vaše vrline?“

Imam sigurno veći IQ od tebe. I tvog šefa, verovatno. To i nije vrlina ali dobro da se pohvalim. Većinu stvari znam. Ono što ne znam naučim. Brže nego što šef shvati da ne znam. Volim svoj posao. I oduvek jesam.

„Komunikativnost, analitičnost i timski duh. blabla“

 

„A vaše mane?“

Klasična bitch. Po nekima i witch. Ne volim da ustajem ujutro. Ne funkcionišem pre 10. Ni sastanke. Ni koketiranja sa klijentima. Ni koktele.  Ne palim se na autoritete. Ne, ne uzbuđuju me muškarci u odelima. Ni njihovi dugački službeni automobili. Kojima valjda kompenzuju. Neku drugu dužinu. I kažem istinu. Pa makar je ružna. Ne lažem. Ne uvijam. Ne cinkarim. Ne padam na fore... 

„Perfekcionista... blabla “

 

„Gde vidite sebe za 5 godini“

Ne vidim sebe nigde... I da vidim zašto bih ti rekla... Nisi neki poseban lik. A pada mi na pamet ponekad ... Street performans u lepršavoj crnoj haljini La Rambla, Barselona... Šank jednog puba u Londonu i high od lakih droga...Teška ruska zima R. i ja, Smirnoff i cigarete Russkii stil...Jedno zabačeno jonsko ostvro, vetar i sunce na golom slanom telu...A možda i ne želim da sada vidim sebe za 5 godina...

„Na vodećoj poziciji u Vašoj kompaniiji.“

 

Dakle, nisi imala posao. Imala si mogućnosti. Da se igraš.I puno „dobrih ponuda“. Iznenađujuće dobrih u eri ove svetske ekonomske krize. Neke toliko dobre da bi te svaki poltron potapšao po ramenu sa primitivnom opaskom:“Svaka čast“. Ali nisi imala snage da kažeš Da.

 

Onda si jednog jutra ustala kasnije. A morala si na razgovor. Prethodne večeri je jedan od tvojih najdražih prijatelja slavio. Rođendan. 4 pa još jedna nula. I ti si bila toliko srećna što ste ti i R. deo tih 4 i o. Too much of everything that night.Toliko too much da te R. na kraju „pokupio“ za šankom na razočarenje barmena. I odveo te kući. I kada si ustala sve iz eksperimenta si zaboravila. I svoja dostignuća. i mane. i uspehe. i razočarenja. i skupila si kosu i obukla sve crno.

 

Ušla si u nestvarno lep prostor a sasvim normalan čovek sa šalom umesto kravate te je pitao svašta. Između ostalog. I da li voliš svoj posao... i da li bi volela da budeš ono što jesi. A ti si odgovarala bez drugog glasa u sebi. I znala si da bi mu da je pitao gde vidiš sebe za 5 godina. Iskreno rekla.

12/3/2009 03:53 , Objavio anonimna Kategorija posta:

Postoje neki ljudi koji se pojavljuju u pravilnim vremenskim intervalima... poput smene godišnjih doba u kontinentalnim krajevima ili epp bloka na državnoj televiziji. A ti nekako nikada nisi umela sa pravilnostima...

 

Uglavnom... Naletiš tako na poznato lice. Svakih nekoliko meseci. Sudariš se u gužvi. Osvane poznato ime u Inboxu... Iznenadi te neko iza ćoška. U dobrom starom klubu izroni lice iz mase.

 

I tako to krene. Zbir uljudnih pitanja koji se množi. Širi. Opet nekim pravilnim  tokom. Uobičajene forme. Pristojna radoznalost. Koketiranje detaljima gde si, kako si, šta radiš, šta ima novo....

 

Prija ponekad ta kratka rekapitulacija poslednjih meseci. Uživiš se u klišee i odgovaraš uz osmeh. Imaš čak poneku duhovitu opasku.

 

Ovih dana... ovih dana ne prija. Valjda zbog Saturna ili Marsa, što bi V. rekla. Ili zbog svetske ekonomske krize. Ili preuranjenog PMS-a. Ili previše pređenih kilometara. Ili...

 

I onda baš ovih dana, osmehne ti se poznato lice. Karolina. I krene gdesi kakosi štaradis štaimanovo... „Jao sigurno je prošlo 6 meseci da se nismo videle“

 

I ti udahneš duboko i kreneš:

 

„Ništa. Promenila sam posao.Rekla ne korporativnoj igri.  Da, opet. Provela sam tri meseca u izmaštanom baru na plaži. I u beskrajnim razgovorima za posao. Naučila napamet testove ličnosti... tačne odgovore na škakljiva pitanja.  Uvežbala repertoar svojih vrlina i mana. I onda... Jednog jutra posle previše alkohola i premalo sna, zaboravila na sve to. Skupila kosu. I bila bolesno iskrena. I dobila posao.

 

Još uvek pušim. Nisam prestala. Vogue Lilas i mali ljubičasti kriket. I nova ljubičasta torba. Bezobrazno skupa.

 

Ima još novosti. Umro mi je  pas. A nisam pravila sahranu. Nisam primala telegrame.Niko nije došao da nas uteši. Nisam imala pregršt reči razumevanja. Ni 5 dana slobodno zbog smrtnog slučaja. Samo crninu. Kao i uvek. I jedan zagrljaj jači od svih.

 

Pa sam oslabila 5 kg. I od rasne plavuše ostala samo plavuša.

 

Opet sam putovala. Vukla svoje kofere po musavim stanicama i uglačanim aerodromima. Mahala onima koji ostaju.Vrtela „Take me“ u svom mp3-u. Prelazila granice. Neke lako. Neke teško. Švercujući suze. I bez odgovora gde sam krenula.     

 

Nisam se preselila. Žuti stan belih zidova. I zavese koje bih baš mogla oprati.

 

A, da. Imala sam puno vremena ovih par meseci. za premijere... koktele... otvaranja... za Smirnoff.. drum and base... high osećaje sredom uveče... za pijane rođendane... neke prijatelje koji su se vratili... neke koji su otišli... za prvu jutarnju kafu na Trgu. za jogu... za iznenadne nalete sete...  za sve moje krokodile na krovu... za poneki zalutali maslačak.

 

On ? On me još uvek osvaja. Hoda po liniji svojim bezobraznim hodom. I uvek zna kako da izgovori moje ime. 

 

U stvari... Da budemo iskreni, staneš kod onog Ništa. I nasmešiš se najsjajnijim osmehom. Nekog ko je suviše umoran da bi sve ponovo sebi objašnjavao.

9/9/2008 18:57 , Objavio anonimna Kategorija posta:

češljaćeš se fino…oblačiti lepo. umereni dašak kreativnosti u tvom crnilu. pristojno a drugačije. dostojno bbc prime-time produkcije. i karijere u velikoj kompaniji.

volećeš posao koji radiš. volela si ga i dok je još bio samo maštarija u kafe klubu fakulteta. uz cigaretu i kafu od 20 dinara. i priču o advertisingu.

sanjala si svoj posao. u četiri ujutro uz nesanicu pred ispit.rešavajući diferencijalne jednačine. pamteći prosečne zalihe uglja u SRJ.

živećeš vrednosti brenda. poznavaćeš svoje potrošače bolje od rodbine… i ponekog prijatelja.
znaćeš gde kupuju.čega se boje… i čemu se nadaju. 

imaćeš poslovne manire. mailove koji počinju sa Poštovani i završavaju srdačno. kulturan osmeh.
za susrete na hodniku. i u liftu. 

nećeš ići na pauzu. voćni jogurt i istraživanje. kafa i izveštaji. voda i tabele. bomboni za koncentraciju. ionako ti mršavo dobro stoji.

ićićeš na sastanke. nosićeš planove. i projekcije. i simulacije. i verovatnoće. i primere. i veliki brendirani rokovnik za beleške.

prezentacije će ti biti odlične odlične. ppt, .pps ili pdf? šta god da više vole…prevodi savršeni. grafikoni - umetnička dela. a sve u korporativnim bojama.

bićeš lepa. pametna i draga. znaćeš sa poslovnim partnerima. spremačicama. klijentima. penzosima. bićeš duhovita. ozbiljna. ili uzdržana.

imaćeš strpljenja. za zakasnela odobrenja. zbrkane zadatke. kratka uputstva. sms sastanke.
neodobrene budžete. i zaboravljene odgovore.

pisaćeš prave briefove. radne zadatke tačno i jasno.svakom u timu posebno. upustva jednostavno. izveštaje smelo. i nećeš puno daviti. 

kada pogrešiš rećićeš pogrešila sam. nećeš lagati. kriti. bežati. bićeš ozbiljna i svesna. pa ćeš popraviti. i nastaviti dalje.

nećeš biti savršena.
bićeš dobra. bolja od većine. ponekad najbolja.
bićeš ti.

ostajaćeš duže.
it isn”t over until fat lady sings.
ili dok ne završiš…

 

rezultati kampanja crvene strelice. sve na gore.
a crveno uvek nekako zvoni na opasnost.

nećeš dobiti unapređenje.

 

ponekad ti je kosa čupava.
i stalno si u crnom.
i umorna si na kraju radnog dana. negde oko 8 uveče naročito.
i odobrila si revolucionarni oglas.
i rekla si ne sekretarici.
i nisi htela da igraš na godišnjoj žurci.
i pušiš više od tri cigarete na poslu.
i praviš se pametna.
i imaš veliku platu. i bonuse.
i daješ predloge.
i pitala si šta će nam to? (u stvari bilo je i jedno fuck u toj rečenici ali nije prošlo autocenzuru)
i tvoj podređeni je poslao pogrešno obaveštenje.
i kasniš na posao… 2-3 minuta svakog dana.
i zaboravila si….  

get a life!
nećeš dobiti unapređenje.

dobiće ga sekretarica.
nova devojka jednog od šefova. ( ili grublje pošto se kresnula sa novom korporativnom nadom)
obučena kao statista u porno filmu. kada bi statisti u pornićima postojali.
opšte mesto u kompanijskim istorijama.
sa glupavom diplomom plaćenog fakulteta. ukinutog.
i jeftinom zelenom senkom na očima.
sa paničnim strahom od pitanja koja postavlja kompjuter.
do you want to save changes?
sa bednim cipelama u špic.
i ručnim brisanjem 654 maila iz deleted itemsa.
sa piskavim glasom. i lažnim osmehom.
uz stav A što ja da pošaljem fax?
i glasnim upisivanjem tvog dolaska na posao - Opa, 08:03. 

jebali te svi.
nećeš dobiti unapređenje.

dobićeš govor. demagogiju.
mogućnost da se samomotivišeš.
da ideš dalje.
da se istražuješ.
da se unapređuješ.
da budeš bolja.
improved / low fat verzija sebe.
da čitaš selfhelp guideove: kako napredovati u 120 koraka. 

kojih fucking koraka?

get real!
nećeš dobiti unapređenje
.

dobićeš šansu da kažeš: jebite se. ostavljam sve i otvaram bar na plaži.

ali to bi zvučalo suviše poznato. kao da si ukrala copy. iz jedne druge reklame. i neko bi morao da aplaudira. a publika je na pauzi.

u tvoj reklami bi zvučalo kratko: Jebite se svi.

(uz najsjajniji osmeh…)

i dušo odgovor na Do you want to save changes? No, dušo, no.

 

 

 

 

28/6/2008 12:03 , Objavio anonimna Kategorija posta:

 

 

Ima jedan film... sasvim solidan... holivudski... o ubistvu najpoznatijeg američkog predsednika. ne sećaš se više imena (imena se uvek retko setiš...) Nije čak bitan ... film... ni glumac... ni predsednik... nikada se nisi palila na autoritete. na glumce još manje.

 
Ali ima jedna scena... u kojoj se vidi gde je vest o atentatu zatekla... neke ljude... junake filma ... i neke još... uzete iz prostog uzorka američkog naroda. svedene na grozomornu statističku generalizaciju... domaćice. radnika. advokata. i njihovog poimanja iznenadnog događaja.

 
Nisi nikada volela generalizacije. Generalno smaraju.

 
Ali ima ta scena neku poentu. kako svi pamtimo... generalno. neke trenutke... zauvek. neke retke trenutke za koje smo mislili da se nikada neće desiti. nepojmljive. nestvarne. ili suviše strašne da bismo ih zaboravili. ili prihvatili.

 
Došli ste te R i ti te subote kod tvojih...Mama se vratila iz jedinog grada u kome te niko ne dočekuje. Sedeli ste na terasi u velikim pletenim stolicama sa crvenim jastucima.... Svi. Kompletno. Poslužila  je sladoled. Koji najviše voliš. Sedeli ste i ličili na sasvim prosečnu porodicu. sa reklame. imali ste snežno bele osmehe i odeću bez fleka. Da vas je neko posmatrao bio bi siguran da će vaša veš mašina živeti duže. Mrljavila si sladoled. Pričala gluposti. Smejala se.

 
Onda je mama zaćutala. Spustila je tanjirić sa suviše lepo serviranim sladoledom. Rekla je da mora nešto da vam kaže. Svima. Da se nešto strašno desilo. U jedinom gradu koji još ima epitet tvoj. Rekla je da je M. umrla.

 
Ništa. Onda nije bilo ništa.
 

Pogledala si u sladoled. Rekla da je baš mogla da sačeka da pojedeš. I ništa. Neke reči čovek nikada ne može da shvati.

 
Mama je nastavila. Kako je to strašna tragedija. A ona tako mlada. Kako još ne znaju ništa. Kako nisu sigurni od čega. Ni kako. Kako su u haosu svi. Kako se to desilo pre 5 dana. Nije mogla da ti kaže telefonom. To nije za telefon. Traži lični pristup. I sladoled valjda. Da bude lakše.  Znao je i tata. I baka. I R. ali nisu smeli da ti kažu. Ni bratu. Pa su čekali da se svi skupite. Da bude lakše. Uz scenografiju kao sa reklame i smrt bolje zvuči.

 
Ništa. Nisi plakala. Nisi shvatila. Trenutak u kome misli idu brže od mogućnosti da ih spojih... u celinu... u bol... u suze. Znala si da se ubila. Da si đubre što joj se godinu dana nisi javila. Da nema popravnog ispita. Ni druge šanse. Da život nikada ne možeš nadmudriti.
 

I da više nemaš ni jednu jedinu prijateljicu... U gradu na severu.


Kasnije si saznala... da se stvarno ubila. Da je imala tešku neurozu. Da je već pokušala. Da su svi očekivali. Da joj je bilo teško. Da je bila sama...
 

Kasnije... nije bitno kasnije.
 

Oduvek znaš da, generalno, svima ponekad ostane samo neprihvatanje.I onaj filmski trenutak koji nažalost  zauvek pamtiš.