10.10.2012
Marketing, bato!

Пре извесног времена одлучих да кренем у један озбиљан посао. Посао, који сам хтео да раширим свуда где сам имао информацију о конкурсу у вези с послом којим сам одлучио да се, као допунску делатност, бавим.
Званично сам код АПР регистровао малу СЗР "Деда и унук",  у којој сам био и директор и једини радник а деда специјални саветник.
Основна делатност била је маркетинг и пропаганда а адреса са које је пословала била је "деда Милетова падина бб". Кренули смо тако што кад чујем да је расписан конкурс  ја брже боље пошаљем своје идеје и документацију фирме, рачунајући на то да ако конкуришем на више места веће су шансе да посао негде и добијем а самим тим и  дођем до неке зараде.
Посао је кренуо као и сваки други. Најпре никако није ишло, али сам на то и рачунао. Као маркетинг менаџер знао сам да тако иде.
Фирма је била  нова, није се чуло за њу а поверење клијената пуно значи, посебно ако одлуке доносе комисијски. Увек, некако, у предности буде фирма за коју је чуо бар један члан комисије.
Брзо сам донео одлуку да за моју маркетинг фирму морам да одрадим агресивнији лични маркетинг. Где год сам чуо да је организована јавна презентација трчао сам не бих ли се представио потенцијалним послодавцима.
Сва улагања у маркетинг фирме почела су да се отплаћују већ наредне сезоне.
Презентације фирме показале су се успешним па је фирма "Деда и унук" послата позната и радо су јој слали понуде за посао. Неке сам прихватао, неке због раније  прихваћених обавеза свесно прескакао али су почели да стижу и први резултати. На неколико места остварио сам запажене резултате што се одразило на финансије а потом и на позитиван маркетинг. О фирми се чуло све даље. Међутим, нисам био  задовољан постигнутим, увек сма од себе давао максимум па сам и очекивао више.
Убрзо сам по први пут схватио да ни у овој области посла нису потпуно чист. То је било онда  кад су две конкурентске фирме једна другој понудиле посао. Остали понуђачи су уредно одбијени уз захвалност за уложен труд и изради предлога.
Други пут, схватио сам да посла дефинитивно нису чиста кад сам схватио да једна фирма послује са две па и више адреса а потом добио сазнање да није реч о једној фирми већ да на тај начин послује више њих. И поред сазнања одлучио сам да и даље будем упоран па како буде. Негде добијеш, негде изгубиш, трошкови пословања више нису били тако велики као прве године пошто у маркетинг више нисам морао да улажем а учешће на конкурсу коштало је таман колико копирање документације и слање писма. Чак сам престао да их шаљем препоручено.
Деда је, као специјални саветник, увек био за то говорећи:
- пријави се, синко, посао не добија само онај кој не учествује на конкурс. Од они који учествују неки ће добију а неки мож' ће добију. 
Пар дана пре истека рока за подношење пријаве на конкурс подсећао би ме да је време за слање.Добијене послове заједно бисмо прослављали у кафани код Пере Муфљуза и Јоце Лажова.
Годишњи биланс био је позитиван што је давало веру да вреди наставити.
Међутим......
Једног дана до мене је дошла проверена информација типа "рекла-казала" да су неке конкурентске фирме прозбориле како сам почео са системом који они раде.
Не дозвољавам да неко удари на моје поштење, поготово не кад нисам присутан, a тек никако на деду који је специјални саветник.
Одлучих да пре него и званично одустанем од даљих учешћа на конкурсима за добијање послова, уз кафу и ратлук,  попричам са специјалним саветником.
- Дедо, рекоше ми да за нашу фирму причају да не послујемо поштено!
- Чек, чек, кој ти тој рече?!!! - питао ме зачуђено. Ако си и ти почео да прљаш руке и мажеш образи одма' напуштам фирму и да ме бришеш из име на фирму, нек се од данас вика само "унук".
- Полако, дедо, не би ја твој образ каљао. Мој мож' би', знаш за оно да и поштенога мож' да купиш ако га поштено платиш. Оно, истина је и да не знам кол'ко би мене требали да плате, ал...нек буде да мож' би', ал' твој 'образ сигурно не би.
- ама, ако си ти сигуран да ниси мутљавио не се секирај и упанти...кучики на вука лајев и врзани и пуштени кад су.
Беше ми драго што ми је поверовао али су  ме мучиле сумње. Помислих у себи, дај се, бре, преиспитај.
Да ли си некога звао да наместиш посао? Јок.
Да ли си некога звао  да му понудиш први па да он има обавезу према теби? Јок. 
Да ли си....НЕ.
Да ли...НЕ; НЕ!!!!
Да....НЕ, БРЕ!!!!! КОЈИ ТИ ЈЕ.!!!!! Једини пут кад сам позвао питао сам има ли резултата а они ме питали одакле зовем рекао сам им:  - не бих да се представим, да не нарушим тајност података а самим тим и услове конкурса.

- Јел, синко, а кој тој  прича, знаш ли? - пита ме деда, видевши да се у себи ломим због нервозе.
- Ма немам појма, тамо неки. - одговорих мрзовољно
- А, ти, тамо неки, добијав ли пос'о почесто од нас? упорно је питао деда
- Добијају - рекох.
- Па, синко, коме чавка на раме он вика иш!!!!! - пљесну деда рукома о колено.
Пуче ми филм. Испустих неке псовке које и не приличе кад сам са дедом у друштву.
- е, сад ћу ја њима све да скрешем у лице!!!! - беснео сам
- Чекни де, синко!!! Чекни!!! Немој си брзак. Знаш ли ти де си пош'о?
- Знам!!!
- Па, мислиш ли ти, синко, да стигнеш де си пош'о?
- Мислим.
- е, па, синко, ако там куде идеш почнев кучики да те лајев а ти сваки пут извадиш камен и станеш да гађаш куче, неће стигнеш....ел ће па дебело окасниш. Иди си ти полако по твој пут, и вук не се јавља кад га лајев кучики!
Помислио сам, У праву је деда, али има и оно, . кад кучики малко заћутив он зине а они подвијев реп и скивкав.
 Ипак, одлучио сам, боље ја да ћутим и слушам кучиће, умеју они и међусобно да се изуједају. У том тренутку на врата је зазвонио поштар.

- Диогениииииуууус!!!! Писмо за фирму!!! Међународно!
Потписао сам пријем, сео поред деде и отворио писмо.
- дај, де, да видимо од кога је!
Писмо је било од мени непознате фирме из Бугарске која ме позивала да са још једним представником фирме учествујем на међунарној презентацији "Маркетинг сутра" као једина фирма  из Србије.
Образложење је било да су пратећи  излагања и резултате фирми које раде на пољу маркетинга утврдили да баш фирма "Деда и Унук" могу да побољшају квалитет учесника на овој манифестацји првенствено због специфичног начина изражавања и објашњења која иду уз наш начин рада.
- виш, синко - рече деда - ти стално викаш да на свет нема ни правда ни Бог....ал он како зашара тако ти је. Јуче за нашу фирму ники неје знао, данас се чуло у Србију  а јутре, ете не у Бугарску....после ће видимо куде ћемо, док још мог да путујем. Него, јави ти овде-онде да ти дошло писмо па си глеј алишта. Кукумавке ће сутра кукав ко што никад несу.
 

Objavio Diogenius u 13:51 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (1) | Pošalji komentar



Komentari:
Mraketing i mendžament, bato!
Poslao Anoniman u 13:24, 23.1.2013 | Link | |