114

16/9/2009, 13:55
sre - 16.09.2009
Exstasy

John dolazi sutra i ne mogu da opišem koliko se radujem tome i koliko sam 'uzbuđena' što ću ponovo da ga vidim..

U međuvremenu, da, Oliver je bio i juče sam ga ispratila na aerodrom, zaista mi je drago to dete, ne znam da li se igramo igre sina i majke koju on nije imao u dugom periodu svog života - rekoh mu da što se mene tiče ne, što se njega tiče ne znam, prošli smo ponovo svašta za to kratko vreme koje je, da, proletelo, obišli malo grad, malo okolne planine malo više vremena proveli samo bivajući zajedno u mom stanu, zagrljeni, pričali, to je voleo najviše - da me ima potpuno, bez gubljenja vremena i pažnje na neke druge, spoljašnje stvari.. bio je nervozan kada je odlazio, hteo da ukrade još bar nekoliko trenutaka samnom, meni je to bilo simpatično smešno :) - jbg neke stvari moraš da prođeš da bi znao i spoznao drugu stranu i ne možeš mudrost i iskustvo godina preneti rečima, moraš da gledaš kako neko pada i ustaje i razbija se i uči pri tom svoje lekcije.. tako da.. što se moglo preneti, dala sam, onoliko koliko je to bilo moguće..

ostavio mi je osmeh na usnama i osmeh u duši, osećaj njegove kose pod mojim prstima, kože, preplanulost pod vrelinom njegovog pogleda - očiju plavih poput mora, ne baš puno prospavanih sati, smeh na oborenim sedištima auta u sred grada u sred bela dana dok su ljudi prolazili pored nas, podeljen neki naučni pogled na svet koji bi - kako se sećam toga - tako idealistički želeo da gleda samo pozitivnim, optimističnim očima.. eh..

ali John.. oh.. koliko je J. nešto sasvim drugo za mene.. još uvek sva ona osećanja prema njemu tinjaju u meni, uzburkavaju mi krv i dušu poznatim i tako prijatnim, tako nekim hm, blaženstvenim talasima, pokretima neke dubine poput pokreta nekih modrih dubina okeana, sa njim bih samo da ćutim, da ne pričam ništa, nekako kao da je sve tu i da ništa drugo nije bitno..

šta ću mu reći, nemam pojma.. kako će biti, reagovati, nemam pojma..

zvao me u subotu uveče, dok smo oli i ja ležali na krevetu moje spavaće sobe, zagrljeni.. pitao me jel me probudio, nisi rekoh mu, nešto sam.. ha.. svadba je prošla dobro, neće uspeti da uhvati taj avion u nedelju, ostaće  pod alpima još neki dan, sutradan mi javlja da dolazi u četvrtak..

sklapaju se stvari, srećna sam zbog toga iako pomalo strepim, samo jedva čekam da ga stegnem, onako iz sve snage ali nežno, i....................

eto...

voli vas vaša

marija.......

ili dve................................

 

...


...

ps. juče popodne sam provela u bolnici, operacija će biti tek za nekih dve, tri nedelje.. pomišljam, možda je tako i bolje.. imaću vremena da se sretnem sa Dzonom pre toga.. da sam privatni pacijent koji plaća moglo bi odmah, ovako, moram na listu čekanja.. znaju oni da to nije fer ali takav je sistem... ma okej, mmislim se, izguraću ja to.. mislim da se više ne plašim bola..

 
posted by marija@ at 16. septembar 2009 13:37:23 | Permalink | 0 comments
objavio/la Marija@ kategorija:
(0) Komentara | obavesti prijatelja

113

1/9/2009, 10:07
ned - 30.08.2009
Big Blue

odakle početi..

toliko toga se desilo

za naizgled tako kratko vreme

beograd na dan

predaja papira za dokumente

i već isto veče

destinacija severni jadran

..

hotel u kojem sam već par puta bila, stižem u rano jutro, jos nije počeo prijem, dočekujem dan u restoranu ribar uz kavu s mlijekom i vodu iz shpine kako to ovde kažu, a meni mnogo simpatično.. , s pogledom na plavi jadran kako se mreška pod zracima prvog jutarnjeg sunca..

onda silazak do hotela, pozdrav sa prvim ranoraniocima - koje već od ranije znam, smeštaj u sobu, sa druge strane hodnika dečko otvara vrata i prolazi pored mene, pogledam ga, pogleda me, hm, pomislim, ali ga ubrzo zaboravim..

.. kako da opišem ovu atmosferu rečima.. zaista neko bi morao da bude tamo da bi znao o čemu ja to.. svetlo plavi hotel sa belim balkonima, gleda prema cresu.. a između plavetnilo, odozdo i odozgo, prošarano mirisnim zelenilom kakvog samo na jadranu ima..

setim se no.2 i bude mi krivo što ga neću sresti..

onda jedna velika sala, prepuna ljudi, nakon toga doručak, pa odlazak na plažu, na premanturi.. po izboru, kamenjak, njive, debeljak, kako kad.. mini busom, plivanje, ronjenje, pa još plivanja, ne mažem se nikad tim kremema pa pazim da ne izgorim na suncu, nikad belja nisam bila : ))..

uveče, nakon večere, idem na neka predavanja, osećam kako mi se duša ispunjava mirom kakvog dugo osetila nisam, volim te ljude, osećam njihovu ljubav..

i onda, ponovno slučajan susret sa tim prozirno plavim očima oivičenim tamnoplavim .. dugim umršenim trepavicama, punim usnama, dete je pomislim - ha, kao da to nismo već apsolvirali.. slučajno idemo jedan dan zajedno istim busom do plaže, pričamo nešto, osećam da je zainteresovan za mene, ne skriva to, prija mi..

uveče me poziva da izađemo, u neki klub u medulinu, kažem da ponuda zvuči primamljivo, premišljam se, kažem da moram da se spremim, treba mi par minuta, kaže on ne moraš ništa, ti si ionako već lepa..

i tako.. sa još dva druga O. i ja izlazimo to veče, veliki klub delom zatvoren delom otvoren, šetamo okolo, igramo bilijar, samo on i ja, onda ulazimo unutra i on se penje na onaj podijum i igra tamo sa A., gledam ga, ih, mladost ludost mislim se, smeju se.. i onda silazi dole, grli me, igramo zajedno, totalno blizu, vruće je, ne mislim više ninašta, njegovo telo, jako lepo, zategnuto, preplanulo, pod mojom rukom, A. prolazi pored nas i gleda nas, sve mu je jasno, ili mu ništa nije jasno, ne znam, O. i ja izlazimo napolje, sedamo na jedan zidić blizu bazena u kojem se piju pića :) pričamo, grlimo se, lepo je.. ništa više od toga.. ne žurimo nigde.. a i gde bi..

posle toga, sve se odigrava ubrzano, on produžava boravak na još 5 dana, do kad je trebalo da ja ostanem, idemo na izlet na cres, u neko malo selo lubenice sa kojeg se spuštamo peške nizbrdo do obale, plaže do koje se drugačije ne može doći, jedna pećina, sedenje na stenama, njegovi zagrljaji u vodi, pod vodom, na tim stenama, bez puno reči, dopuštam, ne baš očigledno, prekidam ga svako malo, čisto da ne zaboravi gde smo :)..

sledeće čega se sećam, već smo šetali držeći se za ruke, vrela letnja noć nas je grlila, bio je oko mene gotovo sve vreme, osetila sam kako mi može postati drag, nisu mi bila jasna osećanja koja sam osetila, ne bih da napišem koliko mu je godina.. možda tek, da je mlađi od J. :o)

govorim mu da je sve to mnogo brzo, da bi trebalo da se prvo upoznamo bolje.. vodi me do nekih ligenštula, ležimo na njima skoro svake noći, priča mi dok gledamo kako padaju zvezde sa neba otežalog od njihove beline..

upoznajemo okolne mačke, i belog psa koji nas prati.. okolne šumice na srebrnom putu, kažem mu da sam tu pre par godina prošla sa nekim ko mi je puno značio, i još uvek mi znači..

nosi neki dušek na naduvavanje, plivamo zajedno, on i ja, ležimo na njemu, ne prija mu kada vidi neke druge muškarce kako mi se nabacuju iako mu kažem da su oni skroz okej, da ih znam već dugo, nekad bi samo otišao..

a priča mi svasta.. nije sve za blog.. btw otac mu je britanac, majka nemica.. razveli su se pre cca sedam osam godina.. itd. pomislim kako ponekad godine zaista ne znače ništa, znam dosta ljudi starijih od mene koji su manje zreli od njega..

par dana kasnije moja cimerka se vraća kući, on prelazi kod mene, pred nama jos nekih 5, 6 dana.. i noći..

ja sam već zaboravila neke situacije, neke relacije, preturanja na krevet uz smeh, ležanje zagrljeno, samo tako.. blagi dodire ruke pred buđenje.. i on me podseća na sve to.. želim više vremena pre nego se desi nešto više.. mada znam da će doći do toga.. pomišljam na J., ali ni ne pomišljam na to da uključim lap top iako imam net u sobi.. kada to ipak par dana kasnije uradim - zajedno sa O., uz kaficu, nailazim na mejl od J., kako sam, gde sam, šta se dešava..

ne odgovaram mu.. ne još..

 

...

O. mi se uvlači pod kožu, ležimo na plaži jedno pored drugog, mažem mu leđa nekim mlekom s faktorom 50 valjda :d, nem pojma, svesna sam ljudi okolo, kao žurim nešto a onda pomislim, ma baš me briga, uživam u dodiru, lagano, njegove ruke i mišice, ništa preterano, onako baš taman, uska bedra, uff.. lepo, lepo.. pričamo nesto, smejemo se.. lepo i to.

 

uveče, hm.. da li da preskočim to.. neke priče ovde ipak ne mogu da stanu.. ponovo..

vreme je proletelo.. ja pomeram svoju kartu za nedelju, jako mi je žao što nisam ostavila više vremena za beograd, što sam neke susrete morala da otkažem, ali moja kuma sa dvoje male usvojene dečice se vraćala u nedelju za bgd i pitala me da putujem sa njom.. nisam to mogla da odbijem :)..

da ne bude zabune, O. je otputovao u četvrtak, tri dana ranije..

ispratila sam ga na aerodrom, sedeli smo u malom kafiću, pila sam sok od jagode, on isto, stavila sam mu ruku na koleno rekla, hvala ti za sve, jedna suzica mu se skotrljala niz obraz, nisam to ni u ludilu očekivala da vidim, izlazimo ispred, grli me jako, govori mi sve te reči nežne divlje i ludo besmislene naizgled, ljubi me kao da otkida to od ne znam čega, svaki tren, drug koji nas je vozio mora da krene, mašem mu.. čujemo se, doći ću, kaže mi..

---

part 2 u beogradu je protekao isuviše brzo, imala sam samo dan ipo, i toliko toga.. u ponedeljak sam pokupila pasoš i ličnu kartu, pozivam advokata za ovlašćenje u vezi razvoda, kaže da ne mogu ovlastiti brata kao privatno lice ali mogu njega, što i činim, onda izlazim sa njim i bratom eto da popijemo nešto i porazgovaramo o svemu, i to je  završeno.. predlog za sporazumni razvod, potpisujem sa svoje strane, kada M. bude u beogradu moći će da dovrši tu priču.

idemo na ušće, kupujemo karte za madonu, tačnije za mene i za moju sestričinu kojoj ce to biti moj poklon za 18i rođendan, tačnije deo poklona :).. još neke sitnice, vraćanje u stan, pokupimo njegovu devojku i krećemo na cert, to veče.. mislim šta reci za madonu, da sam znala da ću da budem na certu uživo ne bih gledala onaj snimak iz buenos airesa pre tri nedelje :) ali svejedno, uživo je sasvim drugačije naravno..

utorak jutro, pakovanje, pozdravljanje, aerodrom, njegovi smsovi, javlja mi da je već gledao za karte i pita kada meni odgovara.. ja kažem, kad god..

štutgart, smaranje pet sati u čekanju na let za dablin prekraćujem osterom i bruklinškom revijom ludosti, hau apropriejt, odlična knjiga za svaku preporuku, kao i mnoge osterove, btw.

ponoć je prošla kada ulazim u stan, začudo drago mi je da sam ponovo tu, raspakujem se malkice, spavam par sati, ujutru odlazim na posao, kakav surov sudar sa 'real lajfom' - šta god to bilo :d))

O. mi piše, uzeo je kartu za 12i sept, do 17og.. divno, odgovaram..  radujem se..

--

sinoć gledam neki film sa šeron stoun, last dance, šeronki skidam kapu, stiže mi porukica, iznenadim se kada vidim da je dzon..

pita me kako sam gde sam, što se ne javljam, kaže da je odlučio da se vrati u dablin - bilivitornot - 13og septembra..

 

hahahahahhah

isnt that ironic? dont you think :)?

odgovaram mu, baš lepo - kaze jedva čeka da me vidi i da čuje kako mi je bilo na odmoru

ne postoji telepatija? ljudi nemaju šesto čulo?

hm, bez komentara :)

(a u grudima mi se razliva poznati osećaj ljubavi, topline, topljenja.. J. ....)

 

 

pozdravljaju vas

obe marije

(svaki savet poželjan :ddddddd)

 

ps.

ps2.

u ponedeljak mi počinje školica na UCD-ju, ponudili su mi mesto i prihvatili aplikaciju . jedva čekam

 
posted by marija@ at 30. avgust 2009 0:49:54 | Permalink | 12 comments
objavio/la Marija@ kategorija:
(1) Komentara | obavesti prijatelja

112

2/8/2009, 06:33
sub - 01.08.2009
Da bar mogu da znam...

Kako da izbegneš da se baviš prošlošću, kad um neprestano luta ka tim predelima koji su otišli u nepovrat, tražeći nešto, neko razumevanje, neko oslobođenje, neki uvid koji bi pomogao da se osetim zaista slobodnom i u miru sa sobom.

Da li je moguće u svakom trenutku se zabaviti nekim sadržajem, samo da bi zavarao tu naviku, taj poriv, tu glad.. osećaj krivice, osećaj kajanja, osećaj izgubljenosti, osećaj straha..

Kao horde napadaju me sa svih strana i ne daju mi da dođem do daha, taman pomislim da sam im umakla, da mogu da predahnem, da se osmehnem, da se obradujem nečemu, životu kao takvom, a one se vrate, ojačane, udvostručenih redova, s leđa.

Već sam se umorila boreći se protiv njih.

I onda ih ponekad - kad imam vremena - samo pustim, da me onako pregaze, da mi izmame dve tri suze, neko priznanje prošlih grehova, sve svoje lošosti, svih prevara, zavera, zabluda, nepoštenja, nemogućnosti da svoju lošost živim iskreno, kažem im, okej je, jeste, u pravu ste sve, samo sebi imam da zahvalim za sve ovo, da, jeste naravno - bila sam loša, ma da vas ne lažem, još uvek sam, još nisam prešla na stranu svetlosti iako sam tamo (valjda) krenula..

Da, kažem im, sve je tako, baš i upravo, i došlo je vreme plaćanja, izmirenja dugova, prebijanja računice, i neka bude. Vaše vreme.

 

 

 

ps. video by marija@ - moji prvi (amaterski) pokušaji ..

 

...

 

ps2. odoh da gledam preziveti pikasa..

moj bivsi bi verovatno mogao da snimi nesto kao

preziveti mariju

btw on se vraca sutra.. valjda mi zato danasnji dan malo teze pao..

 
posted by marija@ at 1. avgust 2009 21:54:52 | Permalink | 25 comments
objavio/la Marija@ kategorija:
(1) Komentara | obavesti prijatelja

111

27/7/2009, 09:05
pet - 24.07.2009
U staroj zaveri nada...

Okej.

Kažu psiholozi da je prolazak kroz razvod braka, posebno ako je trajao dugo, pa i ako je trajao svega nekoliko godina, najstresnija situacija kroz koju čovek prolazi - posle smrtnog slučaja drage osobe.

Mada nisam mislila da ću da praktično ispitujem vrednost te tvrdnje, sada bih se mogla složiti onako totalno.

Znači na skali od 1 do 10, za to kako se osećam, recimo danas, dala bih si ocenu -75. Otprilike, manje-više. Granica dna se svakim danom pomera i to - očigledno nije nikakva konačna kategorija. Možeš da padaš do mile volje...

..Ne očekujte neki dobar post, ovo su samo moje zbrkane misli u pokušaju nadvladavanja depresije, a ne posezanja za alkoholom, pilulama, cigaretama i slično..Nije da mi nije padalo na pamet ali šta s tim.. jednokratna rešenja.. pre ili kasnije bih se ionako morala suočiti... skuvali ste ribe - gotovo je.. što bi rekao Đinđić..

Danas krenula da nešto bunarim po netu o tome, jer.. stvarno, nemam volje nizašta, ne živi mi se, a ne volim stanje u kojem sam se našla.

Pitam se zašto, ako u tom braku nisam bila srećna i ako nismo bili jedno za drugo, potpuno, zašto me boli i zašto mi je teško, ovoliko..

I eto, došlo mi je to, da - zapravo, to što je svo vreme postojala nada da ćemo uspeti, neko nastojanje za nešto bolje, da mi je to značilo, davalo mi je osećaj da moj život ide u nekom pravcu i da se približava cilju, šta god to bilo.. Da vreme nije izgubljeno uzalud..

Činjenica da sada nema toga, ni te nade, ni za šta da se "boriš" - već samo jedna neizmerna praznina.. to možda najviše boli...

Naleteh na neki članak o ženama nakon razvoda, pa kaže: treba žena da se zapita kakva je bila pre ovog braka.. jebote, davno je to bilo, više se ni ne sećam.. al ajd, zapitaću se.. Ako su mislili da bi to kakva sam bila pre braka bilo nešto bolje - u mom slučaju nije tako..

Da nikako ne sme da sebi dozvoli nadu da će taj muškarac da joj se vrati.. ma gde me nađe.. ovakve i slične misli me ubiše..

Pa onda, da ne preispituje prošlost šta i kako i zašto, nego da se posveti sebi, sada i ovde..
Ma joj. U ovom trenutku uopšte nemam želju da se "posvetim sebi".. mislim se pustite me jebenih dosadnih floskula koje ne znače ništa..

Osećam samo to, kao da je sve izgubljeno.. I to mesto je prazno, eto, zjapi.. I sad ja treba kao da vodim računa o svom izgledu, šminci i ne znam čemu, ili da idem u teretanu i druge gluposti. Missim. Ma važi.

Sledeće, da ne razmišlja o budućnosti. Mda, kako je to lako reći... Mada, kad pomislim na tu tzv. budućnost, samo mi se sloši i mrak mi pada na oči. Ne vidim izlaz, niti bih da gajim neku iluzornu nadu da ću ikada moći da budem srećna... niti da će godine koje dolaze moći da budu bolje od ovih koje su prošle..

 

Kažu ljudi da period prve krize može da traje oko dve godine.. oko pet da se koliko toliko zaceli (naravno da zavisi da li ste bili ostavljena stranka ili onaj koji ostavlja ali svejedno).. Ma brate, hvala ti.. I may as well give up of everything now..



... ...

Ali bilo je u tom trenutku u kojem je presekao onu pertlu nešto radosno i oslobađajuće, koliko god perverzno ovo zvučalo. Možda, zaista treba da se razvedemo zvanično i da stavimo tačku na tu rak ranu.  Možda ću tako vratiti dušu koju mi je uzeo. Ako bude hteo da mi je vrati.

Ako ne bude hteo, ako bude mislio o meni sve najgore, ako bude svaljivao u sebi svu krivicu - ako je neka postojala - na mene, pa, moraću dalje sa tim rancem punim cigala.

I tako.. Neki ljudi mi kažu kao, ma bićeš ti dobro, super si, šta kukas :dd - prijateljski naravno, i kao, ako budeš želela dete uvek možeš sama da ga rodiš, danas to bar nije problem..

Pa tehnički nije.. Ali kako da rodim dete koje će jednog dana saznati da "nema" oca.. Koji neće biti tu pored njega ili nje i da gleda kako odrasta, da joj pruži ono što detetu treba, a to je ljubav, oba roditelja, podrška, razumevanje, uzor, primer, pomoć..

Ne znam.. možda grešim kad mislim da je takav način prilično sebičan...

 

..

I što me najviše nervira, kad god tražiš nešto o razvodu uvek ti izađu neke teme kako deca prolaze kroz to šta u vezi dece ma popizdim jebote skoro ni jedan tekst za parove BEZ dece, o razvodu u tzv. srednjim godinama života... tražim neki savet, neko iskustvo ljudi koji su prošli kroz slično, nešto za šta da se uhvatim, da postavim neku strukturu života na noge - kakve takve.

Karijera i sve to, ma okej je.. ali život bez ljubavi ' nije vredan življenja.....

Sinoć odgledah neki film sa Andjelinom i Denzelom, i za vreme odjavne špice pesma Pitera Gabrijela, Dont Give Up, i tekst, Nobody wants you when you lose..

Kako je to, nažalost,  tačno....

 
posted by marija@ at 24. jul 2009 14:48:34 | Permalink | 8 comments
objavio/la Marija@ kategorija:
(17) Komentara | obavesti prijatelja

110

13/7/2009, 08:44
pon - 13.07.2009
No More Shell We Part

it will no longer be necessary...

videli smo se sinoć.. ne znam šta mi je to trebalo.. rekoh mu, da se rastanemo, vreme je došlo, da popijem ovaj čaj pa da se raziđemo.. svrha susreta, da bude jasno sta se desilo, da se pozdravimo kao prijatelji.. ko zna kada ćemo se videti ponovo..

a nije da nam se baš razilazilo.. vozio me po okolnim jezerima gde smo gledali zalazak sunca i obližnje zamkove, hranili labudove.. pričali.. otvoreno, iskreno..

rekao je, da je postao bolji čovek zahvaljujući meni.. mnogo bolji nego što je bio.. (kao da ja to ne znam..)

da mu je žao što nismo imali decu, rekoh mu, nije to bio  naš (jedini) problem, problem je bio što sam htela da budem sa drugima pa ti govorila to jer nisam htela da te lažem.

da se mi razlikujemo tu jer, ja njega ni zbog jednog drugog ne bih ostavila, jer, videće i sam, sa tom drugom ženom, verovatno, ljubav, ako je prava, ne umire onda kada se zaljubiš u nekog drugog, čak ni kada budeš seksualno sa tim drugim, ako ostaješ veran toj svojoj ljubavi u srcu, koja je jedinstvena i ima kvalitete koje nova ljubav (još uvek) ne može imati

moguće da sam mu pričala o španskim selima za njega, možda me je razumeo.. sada.. mada mi je svojevremeno rekao da, ako bude sa nekom drugom ženom, to ce značiti kraj među nama..

kaže, nije važno, srešćemo se za godinu dana, kad ja izživim to što želim,  pa ćemo možda nastaviti gde smo stali,

da nastavimo, lepo je reći tako nešto, pa čak i čuti, ali uistinu kraj je. rekla sam mu to.

kaže, eto, on mene ne pita šta je bilo i ako je bilo sa J., rekoh mu, ako hoćeš da ti kažem, šta god i da je bilo, bilo je nakon tvog odlaska..

razumeli smo se.

hoće da se vidimo kad se vrati iz indije, a pre nego ja odem za beograd.

J. najverovatnije dolazi u septembru, on u septembru ide za srbiju, da se vidi s njom, jer neće ići zajedno sada na taj put, on će ići sam.

dala sam mu svoju indijsku sim karticu da se ne gnjavi tamo da vadi drugu, on meni poklonio neki novčaničić za kartice ove razne, jer sam to svojevremeno tražila a nisam mogla da nađem..

..

 
posted by marija@ at 13. jul 2009 12:23:53 | Permalink | 26 comments
objavio/la Marija@ kategorija:
(4) Komentara | obavesti prijatelja

(108 skipped) =>> 109

9/7/2009, 13:11
uto - 07.07.2009
... (još jedan nerazumljiv post ili - ko razume shvatiće ko shvati itd...)

koliko puta mogu da te izgubim, ljubavi moja..

koliko puta da se srce raspadne jos samo malo više, još malo svetla u njega da prodre, sa tamom beskrajnom u njemu da se stopi, da me crnim plaštom svetlosti zagrli, slobodom da me daruje,

koliko puta ljubavi moja, koja nisi moja nikada bio, nikada, ni ti, niti bilo ko drugi, niko mogao nije osim možda nekog ko nije imao sebe, poput mene koji bi se niz padine beskraja kotrljao, slavio bol, smejao se patnji, licem u lice..

samo srećan put i poželeti mogu. i tebi, i njoj, lepoti njenoj i savršenosti da se poklonim, tvojoj mogućoj sreći srećom da nazdravim, pod stub pod senku njegovu da stanem, usud svoj poput viteštva da primim i da ne uzmaknem..

odavno sam naučila da te prihvatanjem pobeđujem, budi, ti, koja jesi, takva kakva jesi, primam tu patnju i sve te grehe na sebe, ako treba nekom da smrkne da bi svanulo drugom neka to budem ja i uvek samo ja, jer ja mogu, ako je to razlog što dišem neka bude, uopšte se ne žalim, jer to je put, za mene, nije li..

nekom je dato i neka je. nekome nije, i neka bude. tvoja volja neka bude, tvoja, i moja tvoja.

u ime oca, i sina, i svetoga duha

amin.

 

 

edit:

 

 
posted by marija@ at 7. jul 2009 23:57:11 | Permalink | 17 comments
objavio/la Marija@ kategorija:
(5) Komentara | obavesti prijatelja

107

17/6/2009, 16:40
sre - 17.06.2009
Sreća

e, kada bi mi neko objasnio šta je to.. odakle dolazi, koliko traje i zašto, u šta se pretvara i zašto, zašto nestaje..

zašto se u nekom trenutku čini da je ceo svet naš, moj, svejedno, a već u nekom idućem, zasigurno koji dolazi, dušu ispuni osećaj izdvojenosti, razdvojenosti, granice, zida kroz koji nije moguće dodirnuti - osetiti, šta te okružuje, kao ni okruženje tebe..

sam, u svetu, sa svetom bez sveta..

da li je baš trenutak stvaranja onaj u kojem dodirujemo najboljeg sebe, onog iznad nas, što je najdublje u nama.. kada puštamo da ta sila protiče, da teče, kada to niodčega ne zavisi, do od nas samih, da li je to istinska sreća, jedina moguća..

da li su trenuci razmene zapravo samo blagosloveni trenuci koje treba slaviti, kao poklon, kao dar koji nije moguće zadržati zauvek, osim iskusiti ga dok traje, da bi u trenutku kada se razmena gasi ponovo ostali sami sa sobom, i tim, što je nad nama..

zapala sam opet u čudnu mrežu strujanja i ne mogu da im dokučim tajnovite puteve ni ciljeve, volela bih da su više prizemni, da su sagledivi, jasni, a ne samo slutnje, obrisja nekih svetova što me uvlače u sebe..

volela bih, da mogu da dam to drugima, ako im je uopšte potrebno jer, ponekad pomislim da zapravo i uistinu niko nikom ne može ništa dati (ne pokušavajte ovo da izgovorite na engleskom), da je svako svet za sebe, na svom da li unapred određenom putu, da iskusi ono što mora i treba, ne zavisno od bilo čega drugog..

eto.

jedan dan potopljen kišom, sa sivim oblacima okačenim nisko na horizontu što se spaja sa sivim morem, i galebovima koji kriče dok kruže iznad naših glava..

jedan trenutak izdvojen iz večnosti, da li upisan zauvek u matriks sveopšteg postojanja..

ili da ti jednostavno kažem, da mi nedostaješ na čudan način, da si u meni i kad uopšte nisi pored mene, da me raduje osećaj tebe, da sam zahvalana što sam te srela, što si me sreo, što se sve dogodilo baš tako kako jeste i kako je trebalo...

 

nekad je zaista teško reći volim te?................ a ne očekivati ništa, baš ništa pod kapom nebeskom...........

 

edit:

 

..

 

sing it for me janis :))

...but i'd trade all my tomorrows for one single yesterday holding bobby's body next to mine..

...freedom s just another word for nothing left to lose......

...

 
posted by marija@ at 17. jun 2009 13:38:38 | Permalink | 0 comments
objavio/la Marija@ kategorija:
(9) Komentara | obavesti prijatelja

106

11/6/2009, 08:39
čet - 11.06.2009
40

e pa došlo je i to i izbeći se nije moglo

žurka mala

društvo odabrano

veselo

lepo

svečano

puno toga u međuvremenu

jedan dan sa njim, ex.. šta već..

zraci sunca na zalasku nad jezerom

ljubav i toplina

seta neostvarenog

umotana u prijateljstvo..

njihov dolazak,

šetnje gradom, večernji izlasci

festival, mnoštvo ljudi

malo spavanja, malo hrane

neočekivanih nekoliko zaista lepih dana

pozivi od J., kad bi se moglo tom žicom preneti dodire, bili bismo zagrljeni tih par puta po cca pola sata..

dalje?

ne znam šta dalje.. neka teče.. neka donese, odnese, šta god već želi..

tu sam, takva sam, neka sam..

volim..

šta ili koga,

to je ionako manje bitno :))

 

pozdrav,

marija

 

ps. nedostajali ste mi ;)

 
posted by marija@ at 11. jun 2009 11:58:13 | Permalink | 26 comments
objavio/la Marija@ kategorija:
(5) Komentara | obavesti prijatelja

105

29/5/2009, 09:50
čet - 28.05.2009
Za Tebe

zašto mislim na tebe i ne mogu da spavam, noćima već.. budim se u zoru, pre svanuća, dočekujem jutra vrteći u glavi sve neke reči, za, protiv, vodeći neki nevidljivi, besmisleni rat, čiji ishod je već odavno poznat.. nisi li otišao, stavio tačku, na svoje srce, okrenuo se u nekom drugom pravcu, vedro gledajući u budućnost koja ti dolazi, oslobođena mene..

jesi, znam to. znam da si povratio veru u život, u to da ti se sreća možda ponovo smeši tu iza sledećeg ugla, da te čeka, i ti joj prilaziš, pleteš te sitne paučinaste niti ka njoj, ideš otvorenog lakog koraka, ne okrećeš se..

znam to. sve što mi je ostalo moje je, tvoje više ama baš ništa nema tu gde sam sad.. osećam zid, energetski između nas, koji mi ne dozvoljava ni da te nazovem više, koji mi spušta ruku, vraća slušalicu na mesto, ne da prstima da otkucaju poruku..

kao što mrtvi ne mogu biti ponovo živi, s onu stranu ogledala vratio li se ko..  te slike našeg zajedničkog života budućeg, našeg možda deteta, sunčanih letovanja i zimskih večeri koje bi provodili negde ušuškani jedno kraj drugog..

nije on taj, alo bre, nerviraš me..a ako se pitaš sve to i sumnjaš u ono što već ionako znaš, nazovi ga, pusti ga da te ponovo povredi, oseti to još jednom, čisto da te vrati u život u stvarnost pa makar ti ista bila neizdrživa

 

i ne oklevaj.

...

...

 
posted by marija@ at 28. maj 2009 10:58:51 | Permalink | 10 comments
objavio/la Marija@ kategorija:
(12) Komentara | obavesti prijatelja

104

24/5/2009, 19:36
sub - 23.05.2009
Post po mogućstvu za preskočiti...

Kada kažem da mi ne nedostaje on, to zapravo nije tačno.. to je vrlo daleko od istine.. nedostaje mi.. naš lepi život, sve ono što je među nama bilo dobro, pozitivno, ljubavno, meko, nežno, prijateljsko, podržavajuće.. nedostaju mi mali trenuci bliskosti koje smo delili, šifre poznate samo nama, samo naše reči i izrazi, naše navike, naša briga i povezanost, osećaj ispunjenosti.. kako da mi ne nedostaje to... ne znam..

nedostaju mi jutra koja smo dočekivali zajedno, bezbrojne noći u kojima smo bili tu jedno za drugo, njegova ruka prebačena preko mene dok spava, naš smeh, naša saosećanja ako bi drugom nešto krenulo loše.. nedostaje mi, bog sam zna koliko.. naše beskrajne šetnje pored reke u noćima kad nema nikoga, vožnje bicikle pored save i dunava.. htela bih da mu čujem glas, da ponovo osetim tu našu povezanost koje više nema, i to me otrezni, nema je više, pusti ga, kasno je..

 

mnogo sam toga uradila pogrešno.. moguće da bolje nisam umela..

moguće da ni on nije, da je sve tako moralo da se desi, šta sada vredi razmišljati unazad..

nisam shvatila da je on jedan sasvim običan čovek, jako dobar ali običan čovek, nisam volela njegovu običnost, kao što nisam volela njegove slabosti..

kad kažem da mi ne nedostaje, onda to znači da mi ni malo ne fale sve naše svađe, svo njegovo nasilje prema meni onda kada nije znao kuda bi i u šta udara. ne branim ga, nije trebao da uradi ono što par puta jeste. ne da me je udario, ne to, ali razbio je par stvari po kući, pocepao neke predmete koji su meni značili, recimo, pretio mi je rečima kad nije mogao da se odbrani od mene kada bih ga napadala za nešto.

jedno smo drugom dali mnogo, i jedno smo drugom uzeli mnogo.

nikad nije uspeo da se uklopi u moju porodicu, da je oseti svojom. stalno je hteo da me otrgne od njih, ili od mojih prijatelja, ili od onoga što bi me interesovalo a nije uključivalo njega. (ovo sa drugim muškarcima je došlo sasvim na kraju...)

nisam mogla da budem u potpunosti ja sa njim, osećala sam njegovo neprihvatanje i nerazumevanje, njegovo kao sklanjanje u stranu ali bez ljubavi.

voleo me je onda kada bih bila tu samo za njega, kada bi prihvatala sve što je on radio, kada ne bih imala svojih želja. bio bi sav tu za mene tada, pomogao mi je toliko puta i u toliko situacija, bio je tada potpuno velikodušan, nesebičan, osećao se dobro jer mi pomaže i jer je on tu, glavni...

da nisam toliko želela da uspemo i da opstanemo, da nisam toliko toga mogla da progutam, da oprostim, da pređem preko svega, verovatno bi odavno odaaavno pukli.

da on nije mogao to isto da uradi toliko puta, verovatno bi me ostavio još na početku naše veze.

u početku je on bio tu za mene, onda su se vremenom uloge pormenile i ja sam bila tu za njega.

nije se sklopilo.

nismo istovremeno bili tu jedno za drugo. kako mi je žao zbog toga.

 

čujem, od nekih drugih ljudi, krenuo je u proces za australiju.. moguće da će iduće godine u ovo vreme da nas deli nekih 14 hiljada 880 kilometara, zauvek. stvarno ne znam zašto plačem i zašto me boli, znala sam da to želi, zašto me iznenadilo, zašto me pogađa, šta to više uopšte ima veze.. koja je razlika bio 70 ili 15 000 km daleko, ako nismo u kontaktu više uopšte...

sanjala sam ga noćas.. čudan san.. kao u beogradu smo, idemo peške pored nadvožnjaka na sajmu, prema adi, razgovaramo kao prijatelji, nismo zajedno.. on mi govori da je bio sa drugom ženom, da mu je teško jer nikada neće moći da bude s njom jer je ona.. udata.. ja ga slušam, razumem ga, žao mi je da mu je teško..  prolećni dan, sunčan, plavo visoko nebo..

 

osećam.. da ću do kraja života ostati sama, da neću moći sa drugim da stvorim to nešto, što sam želela.. nije da odustajem, samo nemam više živaca, snage, ni volje, vreme je prošlo da bi se uradilo nešto. za dve nedelje punim 40, nije to malo, to je pola života, ne priliči mi više da se ponašam kao klinka, da se osećam kao klinka. krajnje je vreme da sagledam stvari realno, podvučem crtu, priznam poraz, sve svoje greške i grehove, da se suočim sa rezultatom svojih dela, svojih odluka, svoje nesvesti. čega god.

edit:...

 
posted by marija@ at 23. maj 2009 17:32:25 | Permalink | 16 comments
objavio/la Marija@ kategorija:
(8) Komentara | obavesti prijatelja

103

24/5/2009, 07:33
ned - 17.05.2009
Kiša - Inside & Out

neka su jutra teža od ostalih..

možda zbog ovog mutnog neba iz kojeg se prosipaju slapovi vode što udaraju u prozore nošeni vetrom,

možda jer je to nedeljno jutro i pored mene nema nikoga, skoro da sam i zaboravila da sam nekad pila prvu jutarnju kafu u krevetu, onu koju bi mi on skuvao i doneo..

 

Ne, ne nedostaje mi više. ne on. Sinoć sam sama, čitajući knjigu bacala oko na teve i ono takmičenje, smejala se nekim komentarima ovih iraca i slušala kako moj smeh odzvanja u ovim zidovima.. jbg. zvuk zvona mobilnog telefona, njegov poziv.. džon mislim.. pola sata razbuđenih emocija koje su strujale među nama, puno toga što ne može u reči ovde.. jutros me probudila kiša vrlo rano, imala sam osecaj da je on svuda oko mene, u meni, i bolelo me..

jer nije tu.. radujem se za njega, to da, zaista. ponovo je u berlinu, radi na par nekih projekata, pisaće mi, poslaće mi slikice, da se viđamo na skajpu, čujemo, posle mi šalje sms, kako mu je bilo mnogo lepo da se čuje samnom.. dear.. dear..

...

čula sam se juče sa jednom od moje dve jako dobre drugarice, e, možda da vam kažem nešto o njima, jedna je bugarka, jako lepa žena, prolazi kroz slično što i ja samo što oni imaju dvoje dece.. vrlo zanimljivo koliko sličnosti a nismo se nikad ranije srele, do pre nekih pola godine..

druga je mongolka, i prelepa je.. ne što sam neobjektivna nego zaista, fizički i psihički.. i ona ima svoju priču.. uglavnom desi me zvala juče da se vidimo, a meni se nije dalo da izlazim iz kuće...

ni danas. imam puno toga da poobavljam, počev od ovog experience assesmenta što bi trebalo već da iskuckam.. ili bar da napravim strukturu teksta.. 1500 reči.. kol'ko to dođe? 3 strane??

uglavnom, pomislih već drugi put u poslednjih par dana, možda mi trebaju neki drugi ljudi u životu, možda je vreme, da pokušam da stvorim taj neki svoj krug..

koliko volim da se čujem sa džonom i koliko da mi to znači, nekako me i izbaci iz ravnoteže, ocrta mi moju samoću.

a ne dozvoljavam si, u nekom smislu.. pre desetak dana kad smo izašle nas tri, upoznala sam jednog baš-baš slatkog tipa :), trebalo je da se vidimo juče, i otkazala sam to.. nije to ono što mi treba.. ako me razumete :)..  malo sam samu sebe iznenadila tom odlukom, kako sam ga odj****a u troskoku što kaže naš narod, ne znam.. on mi posle piše da želi samnom da se vidi svejedno, da izađemo negde da popijemo kafu.. rekoh mu, okej, dogovorićemo se - nekad - negde..

missim....

i sad, ne znam šta sam htela ovim postom da kažem, al eto, ne moram možda ništa :))

osim da vas pozdravim...

 

ps. znam da su ovi aps and dauns verovatno normalna pojava u ovakvim situacijama, ali vise su mi dosadili.....

 
posted by marija@ at 17. maj 2009 10:51:49 | Permalink | 5 comments
objavio/la Marija@ kategorija:
(1) Komentara | obavesti prijatelja

102

14/5/2009, 07:38
sre - 13.05.2009
Sweet 28

a well.. el mogu ja još malo sad da filozofiram :)

lepo sam vam dala delimični apdejt dešavanja, sad da se vratim na temu :)

puno nekih misli i uvida lejtli, sve to pomalo haotično kao i ovo vreme što meteorološko što situaciono :)

jedno od pitanja - šta je ono što me čini srećnom? jbt, ne znam kad sam se poslednji put ovo zapitala, i priznajem da je odgovor maglovit

znate li vi za sebe?

okej, jedan od preduslova je da tretiraš sebe onako kako bi želeo da budeš tretiran od drugih. to je relativno lako ispuniti?

ali nakon toga - recimo da ja izjavim da volim seks. aha. i kao - dakle, privlače me muškarci. jeste. i sad, .. da li je u korenu mojeg davanja drugima, zapravo sposobnost istih da me (recimo) seksualno zadovolje.

šta je ta uopšte seksualna želja, ili privlačnost među ljudima.

onako - ogoljena, bez priče o ljubavi i zaklinjanja na večnu vernost.

nije li to onda- zapravo - sebičnost. nije li prava ljubav - koja još uvek verujem da postoji negde neotkrivena, samo naslućena, ona koja daje davanja radi, koja voli drugog drugoga radi, kojoj je svejedno je li taj drugi neki extra jebozovni muškarac kojem se ja još pritom sviđam ili neka uboga starica koja prosi na ulici

znaci nesebična, bezuslovna.. nije li takva ista neomeđena našim ego potrebama

nije li onda naše činjenje postalo uistinu altruistično, davanje životu i za život sam, isti u tebi, meni, bilo kome i bilo čemu.

ne znam da li još uvek neko može da prati ove moje zbrkane misli..

ali po tome ispada, da su onda naše lične želje potpuno - u nekom smislu nebitne, odnosno ništa bitnije od želja ili potreba nekog drugog, odnosno da moraju biti tek jednako bitne u najboljem slučaju.

kao neka vrlina dolazi mi reč na engleskom (ako uopšte postoji takva rec) - responsivness..

kakva smrt ega, u svemu tome što se ruši.

smrt misli zaokupljenih sobom, svojom bitnošću..

 

ma mislim, ekstra : )

i vrlo oslobađajuće..

znači li to da je koren naše lične sreće (i) u nesebičnoj službi drugima (ah mrzim ovu tako ružno rabljenu reč).. zapravo ne - naša sreća se iskazuje kroz nesebično služenje drugima. hm.

prvo sebi, ali samo u smislu koliko je to od prirode života, za najlepši i najživlji život u sebi tj kroz sebe, kroz "rad sa sobom" naučiti da poštuješ taj dar, kao neka samo disciplina koja se dešava spontano .. i ako to uspeš onda prirodno postaneš provodnik koji se pomerio u stanu pred lepotom te sile, jer shvatiš da je ona ista u svemu i u svakom.

i kad to kažem, onda je takođe pitanje, da li smo mi uistinu so called muškarci i žene, da li mene to što telesno imam ženske karakteristike čini ženom (ne mislim u očima muškaraca - šalim se) ili smo zapravo isti, u tom životu koji je jedan.

 

edit:
i malo muzike šale radi :d


 
posted by marija@ at 13. maj 2009 12:20:20 | Permalink | 30 comments
objavio/la Marija@ kategorija:
(5) Komentara | obavesti prijatelja

101

13/5/2009, 17:43
pon - 11.05.2009
Epilog

e :)
da nastavim gde stadoh..
naime, da.. ovde sam već, pa 6 godina i 4 meseca, plus tri meseca u prvoj poseti koja je bila turistička.. znači 6g 7m.
od toga, poslednjih 5 godina radim, s tim što sam radila još 4 meseca pre dobijanja zvanične vize dakle na "crno" - dok su mi gazde aplicirale za sve to..
da povučem crtu - stekla sam pravo na državljanstvo još pre godinu dana, jer je potrebno imati 5 godina legalnog boravka u zemlji, ali sada  imam pravo na to još po jednoj osnovi - plaćanja takse 60 meseci, što cenim može samo da mi pomogne :)
znači, u narednih nedelju dve treba to da predam, i onda mi ostaje samo da čekam :)

predaću istovremeno i zahtev za long term residence, što bi mi dalo sva prava boravka i rada u zemlji osim prava na glasanje i pasoša, ali može u nekim slučajevima da stigne pre državljanstva pa što da ne.

predala sam dokumenta za verifikaciju diplome i čekam odluku, nadam se što pre jer tu potvrdu moram da predam za upis na Univeristy Coledge Dublin  (UCD) za Professional Practice Examination (PPE) program, sve ostalo sam već dala ali to mi još traže..

a ovako, emotivno.. huh..

smenjuju mi se raspoloženja, od relativno dobrog i veselog - do nekih tamnih ponora, u koje upadam kad god pomislim na bivšeg sadašnjeg muža.

ne smem uopšte o njemu da razmišljam, ali svako malo sretne me nešto u stanu, u nekoj svesci njegova nota, osećaj da je tu pored mene dok se budim i spoznaja u tom magnovenju da ne, on nije tu, i  nikada više biti neće.

to me rasturi, onako zarije mi se u srce poput noža što se okrene tri puta, što bi rekao kafka..

 

ali - sve češće hvatam sebe kako se osećam relativno dobro. pitam se, okej, volela si ga, ali kako si ga to volela ako nisi ostala s njim.. ako nisi otišla dalje.. znači, mora biti da ga nisi volela dovoljno.. i to me boli, ali da, priznanje da je to istina me nekako oslobađa... žao mi je da je tako bilo ali...

**

priča sa J. - a rekla sam već na par mesta - Džonom, jel.. :)

pa prestala sam da mu pišem pre nekih mesec dana, jer, kao šta.. otišao je.. ne mogu da te čekam dok se vratiš.. život nastavlja svoj tok i želim da uživam u njemu sada..

prošle subote sam otišla sa par drugarica na neku žuraju, većih razmera u jednom holu - nekada crkve a sada prostora nekog centra, uglavnom, u neko doba zvonio mi je mobilni i.. bio je to Džon.. obradovala sam se, da.. pričali smo skoro 20 minuta, zvuči divno, zaista.. mm, onaj osećaj koji sam imala sa njim.. kako lepo je to.. rekoh mu, ja sam mislila da si ti mene zaboravio :), i njegov smeh u tom trenutku, nije trebao da kaže više ništa..

ali još 4 meseca jbt.. ne, ne mogu da te čekam.. biće baš kao što si rekao, kad se vratiš, videćemo gde smo.. i neka tako bude.

početkom juna sam uzela odmor na 10 dana jer mi dolazi jedan prijatelj i jedna prijateljica u posetu.. tome se jako radujem.. taj čovek je neko ko mi znači mnogo u životu, a ona, ona je divna.. u svakom smislu.. biće tu i neko predavanje, i neka radionica, i puno još koječega, i drago mi je što ćemo takođe zajedno proslaviti moj 40i rođendan, možda napravim neku žurku kod mene..

***

a da, za državljanstvo. pa za to mi treba potpis i izjave tri osobe koje me znaju najduže..o mojoj podobnosti, eh... i jedna od njih, i jedini kojeg sam za sada pitala je E.

treba da odem do jugozapadnog kauntija - tamo gde sam ranije živela, i sretnem se sa njima..

a E. me pita - da li ću da prespavam u njegovom gradu.. šta da mu kažem.. uff.. znam sve. k'o prava :) ... njegova svadba je za dva meseca...

 

***

posao? pa , u ovom dobu opšte krize, za sada nije toliko loše. bitno je da se radi i da posla ima.

***

ima još nekih planova, razmišljanja, ljudi, dogadjaja, ali o tom po tom.

ovo je ukratko pregled trenutne situacije.

nešto kao vesti

iz nesvesti :d))

 

veliki pozdrav!

vaša

m.

 

---

ps.

 
posted by marija@ at 11. maj 2009 15:17:20 | Permalink | 7 comments
objavio/la Marija@ kategorija:
(3) Komentara | obavesti prijatelja

100

6/5/2009, 10:05
uto - 05.05.2009
(Ne Muzički) Intermeco

uopšte nisam htela da mi idući post bude o ovome, niti sam pretpostavila da ću o tome da pišem, pogotovo ne na ovaj način.. ali slayayu prekjuče napisa nešto na mom blogu što me čačnulo, ne znam ni ja sama s koje strane i kako, uglavnom od onda neki film se u meni odmotava.. pokušala sam da uhvatim te rastrzane misli sinoć, pa mi se učinilo predugačko za komentar.. so, da ih se oslobodim, i nastavim da pišem ono što sam htela :), here it is:

Lament o Ljubavi i Ljubavi

... sentimentalno - romantična predstava o ljubavi između muškarca i žene je definitivno imala svoje jako značajno mesto u razvoju čovečanstva.. 
donela je mnoge vredne kolektivne uvide, donela je, budući pogrešna, i mnoge strahote, o kojima ne treba ni pisati.. 
i čini-mi-se da je, kao takva, ispunila svoju ulogu, i da će biti, a sve ukazuje na to - prevaziđena..
da li umišljam ili stvarno sve više ljudi to primećuje, shvata, i ne retko traži neke nove / drugačije puteve.., neke drugacije osnove odnosa..
kao takva, bila je samo sredstvo, kao što i sve drugo, ili bilo šta drugo, može biti iskorišćeno kao sredstvo..
no za ići dalje, (budući smo vučeni silom evolucije?), potrebna je nova hrabrost.. potrebno je prevazići granice..

čovečanstvu su neophodna nova, sveža iskustva, a ona su očigledno potrebna i nama maleckim ljudima kao individuama..(ili bar sasvim definitivno nekim od nas)..
da bi prošli kroz ta nova iskustva, sloboda je uslov sine qua non.. , sloboda da ih iskusimo.. a da bi imali, ili ostvarili tu slobodu, e.. za to je preduslovna neka drugačija svest.. neki drugačiji, mnogo širi pogled na stvari, na sebe same, na druge ljude..

sentimentalno-romantična "ljubav", zasnovana na međusobnom ispunjavanju (ego) potreba, je iluzija.. to ne postoji..
ustvari postoji, ali samo kao prenosni točkić.. kao predvorje, kao naznaka, "hint of a century"
ništa više...
što nikako ne znači da se u njoj ne može uživati, daleko od toga. (što opet ne znači da to uživanje nije obojeno sebičnošću..) 
eto. 

kako? ne znam.. ...možda dati sebi sam ono što očekujes da dobiješ od druge osobe.. postati upravo ono što ti nedostaje. postati ceo.. pronaci izvor (radosti?) kroz sebe sama.. tek tad možes stvarno voleti drugog, ljubavlju koja je odgovorna ali nije stega, ljubavlju koja vidi tog drugog onakvim kakvim jeste, ljubavlju koja je saosecajna, blagodatna, nesebična..
i onda, ako sretneš isto takvo biće, dešava se slavlje života, ono najviše.. bezuslovno

zapravo, ova nazovimo je ljudska ljubav je nepotpuna, jer, i sam čovek koji ulazi u nju je nepotpun. on ulazi u nju da bi se osetio potpun.
i to je okej - dok god dobija od drugog to što mu je potrebno, leti na sedmom nebu. govori, ah kako je ljubav slatka, ah kako je divno voleti i biti voljen.. želeo bi zauvek ostati u tom blaženstvu.. ali avaj..
o ali užasa kad taj drugi prestane da te hrani na način na koji ti to odgovara..  – gde nestaje tada ta nazovi ljubav? ne javlja li se prikrivena mržnja ako taj drugi usmeri svoju energiju na neku drugu stranu, ako tvoj muž pogleda neku drugu zenu, ako se njoj neki drugi svidi malo ili mnogo više nego dozvoljeno, ili ako počne da ima interesovanja u kojima uživa a koja tebe jednostavno isključuju, ne mora uopšte biti treća osoba u pitanju.. ***

ljubomora, posesivnost, kontrolne drame, sve je to deo istog paketa. i laž. i igre. borbe moći.. jedno bez drugog ne ide.
posledica toga je tako često osećaj osujećenosti, promašenosti, neispunjenosti, spregnutosti, neslobode, slomljnosti? mirenje iz nemoći, i depresija..
i tako te oscilacije – od najviših vrhunaca do najdubljeg dna.. pa dok ti ne dosadi valjda
dok se toliko ne smoriš i ne kažeš pa jebote jel ovo život..
okej, kao volimo se, zajedno smo, ali šta je cena toga, i vredi li, ovog jednog života .. ali i najvažnije od svega - zar ne može(mo) bolje

e da, nema to veze sa drugim osobama.. kakvi god oni da su.. sveci, grešnici.. irelevantno je
želim li tu najveću ljubav, da budem sposobna da je dajem, do nje se izgleda dolazi nekim drugim putem.

kao da kreneš u indiju, a voz stane u inđiji i ti misliš aha to je to. a tek posle skontaš da ono ni blizu :). i sad šta, lepa je i inđija, niko ne spori.. (pretpostavljam, nikad nisam bila)
morao si da prođeš tuda jer inače, kako bi znao da to nije to.. to gde si zapravo krenuo..
a u međuvremenu počeo si i da puštaš korenje tu, zavoleo si ljude, zemlju.. sve ono lepo, a i sve ono ružno postalo ti je poznato, i u nekom smislu sigurno..

ali ne može ti drugi dati ono što je tebi potrebno..
i kako je sebična ta tražnja, to neprestano, nezrelo, dečije očekivanje od drugog.. jer on isto tako ima svoje potrebe, ima svoj put koji treba preći, svoja iskustva kroz koja mora proći..
on nije tu zbog tebe.

može biti pomoć, velika, ukoliko je to i njegova želja. njegova slobodna volja i želja. i samo ukoliko tebi istu takvu slobodu ostavlja, kao i ti njemu - to je jedino vredno truda.. vremena.. energije..

i onda, ukoliko on želi ostati tu, to je njegov izbor. ako će krenuti dalje sa tobom, jer je to njegova želja – divno. ako ne, moraš krenuti dalje sam. ako si shvatio da to nije tvoje odredište, ili da te ne ispunjava potpuno. 
ako odlučiš ostati tu zbog drugog, svest da si zakopao svoj san neće te ostaviti mirna. možda ćeš njemu reći da ostaješ sa njim, a onda krišom, svake noći, iskradati se u svoje pohode ka dalekom kontinentu koji te zove.. pohodićeš život tajno, onako, za svoju dušu..
vezanost.. je jedno veliko zlo.. projekcije, slike, svet malih bića na dnu reke što se drže za korito..

mislim, možda ni indija nije za tebe, ali to ćeš znati tek kad budeš stigao tamo.
kako bi pa drugačije inače mogao da znaš? kako bi mogao da znaš ako nikada nisi bio tamo? kako bi mogao da veruješ nekome ko je bio pa ti prepričava, da je to sve baš tako kao što oni govore? kako možeš da shvatiš njihovo iskustvo ako to istovremeno nije i tvoje?

ne možeš. jednostavno ne možeš.


well, to je to.. nisam sigurna da su uhvaćene uspešno, ali bar su tu.. što ono kažu, dijamant je parče uglja koje nije odustalo od posla.. 

dobar dan :o)

 

***

setila sam se ovde jedne scene iz mog detinjstva, evo, samo je izronila iz nekog mraka, nekako sam to bila potpuno zaboravila.... imala sam, tri ipo, četiri godine, moja sestra dve više od mene.. oboje naših roditelja su u to vreme radili, mama medicinska sestra na hirurgiji, radila je u smenama, 12 24 12 48, tata kao učitelj u nižim razredima osnovne škole odmah tu blizu naše kuće pre nego smo se preselili.. bilo je leto, sestra i ja smo se igrale u kući, nismo još išle u školu.. naš tata je u to vreme voleo da ide na pecanje.. to mu je predstavljalo veliko zadovoljstvo, mogao je satima da sedi uz reku.. mama je došla kući.. pitala je gde je tata, rekle smo da je na pecanju na par sati (da, često smo ostajale same, pa čak i kad je sestra krenula u školu mene bi ostavljali samu kući).. ona je postala besna, rekla je nešto kao jedva čeka da se vrati.. malo je odspavala, fića se pojavio na kapiji.. on je došao mirno, bio je vedar i raspoložen. ušao je unutra, nama su rekli da izađemo napolje.. prozori su ipak bili otvoreni.. ne znam koliko je to trajao.. njen bes, kako i ona radi, dolazi kući, sprema ručak, brine o nas dve, i kako on nije tu da joj pomogne, da ga baš briga da to ne može tako, treskalo je unutra, razbijanje stakla.. mi smo slušale, pitale smo se kada će prestati.. nakon nekog vremena on izlazi, ide prema šupi iza kuće, ulazi unutra, uzima svežanj svojih štapova i u jednom zamahu prelama ih preko kolena.. bilo je tu i velikih sklopljenih  teleskopa, baca ih u žbunje jorgovana pored zida..

mislim da naš život od tog dana više nikad nije bio isti.. ona je vodila u svemu glavnu reč, mi od tad oca praktično nismo imale. bio je on tu, fizički, ali nikako više.

sad kad posmatram taj dogadjaj, shvatam, činimise, ona je tad slomila njegovu volju. ma kako beznačajno to možda izgledalo..

moji su roditelji važili za srećne. one koji se vole. koji su i dan danas zajedno.

ja ne bih nikada, ali nikada želela da budem kao oni....................................

 
'

kada se sretnu dvoje koji žele da uzimaju, oboje odlaze oštećeni.
kada se sretnu dvoje koji žele da daju, oboje odlaze obogaćeni.

 
posted by marija@ at 5. maj 2009 20:34:21 | Permalink | 26 comments
objavio/la Marija@ kategorija:
(3) Komentara | obavesti prijatelja

99

1/5/2009, 12:46
pet - 01.05.2009
New Perspective ?

okej.. prolazi doba bunarenja po ranama.. trudim se da gledam u pravcu nekih novih jutara i izlazaka sunca, da vizija moje buducnosti ima neku novu perspektivu, onakvu kakvu sam želela?.. 

al ajd' da krenem nekim redom..

ukratko, da, bili smo pre dve nedelje u beogradu. pri ulasku u avion, u onoj gužvi među gomilom ljudi mi je rekao, da treba da odredimo datum za razvod.. ne treba da opisujem svoju unutrašnju reakciju, ali sam mirno rekla, okej, hajde pričaćemo o tome, nije problem.. inače na istom tom ulasku u avion, iako sam želela da sedimo zajedno, razdvojili su nas, i dali mi sedište u prvoj klasi, sa objašnjenjem, da imam pravo na apgrejd.. well, prijalo je :).. želite li jastuk, ćebence? jos malo mleka? je li sve u redu :) kao i mini žurka pilota koji su izlazili i stjuardesa, tu odmah iza zavesice.. da ne pominjem trenutak kad je jedan od tih pilota izašao iz kabine i pogledao me, i nasmešio se, a izgledao je otprilike kao tom kruz iz top gun-a samo što je bio u pilotskoj uniformi :o) ..

nego ček da se vratim :)..

aha, kada smo kasnije pričali, a sreli smo se dva puta za to vreme provedeno tamo, ispostavilo se da i neće da se razvodi, da mu nije toliko bitno. burmu nije skinuo, a ni ja. ipak, za njega smo već razvedeni, i to je okej. potpis na papiru ne znači više ništa. imamo ovako neke beneficije, pa - dok ne dođe situacija da bude hteo da se oženi nekom drugom, nije mu bitno to formalno. rekoh mu, ali kad god budeš hteo, neće biti nikakav problem, doći ćemo u beograd i završiti to.

sad se pitam zašto nismo to obavili odmah.
ali trebalo mi je vremena da se priviknem na tu ideju, na oštrinu njene realnosti..

neka..
znam da mu je teško. smršao je pa ne znam koliko kilograma, odelo na njemu visi.. znam da mu nije lako. znam, da ne postoji ništa što mogu da učinim da promenim stvari. to boli, ali ne vredi da se mučim. mislim, daleko od toga da mi je svejedno, naravno. ali, ako me je život ičemu naučio, to je da ne vredi plakati za prošlim, jer tako gubiš i ovaj trenutak a i neki eventualni budući.. hoću da verujem da imam pravo da budem ponovo srećna, bez obzira na sve.. želim da verujem, da će i on pronaći ono što mu treba, a nije našao u meni.... ili u svom odnosu samnom..

kako god, krenula sam ka tim novim stvarima, i mnogo toga me čeka u ovom narednom periodu.. pokupila sam neka dokumenta dok bejah tamo, i aplicirala za članstvo u njihovom kraljevskom institutu arhitekata, proces evaluacije moje diplome i stručnosti je u toku, nadam se pozitivnom ishodu :).

bilo je lepo ponovo šetati arhitektonskim, iznenadilo me koliko su neki ljudi iz moje generacije, a sad tamo asistenti i slično, ostarili :o) verovatno i ja tako delujem nekome kada me vidi, pitam se :) mada su ,i ,mnogi rekli, kao, pa vi se uopšte ne menjate ;)..

srela sam ivana, u kojeg je jedna od mojih najboljih drugarica za vreme studija bila zaljubljena do ušiju, imala jednu sveskju koju je vukla sa sobom i u koju je pisala pesme inspirisane njim i lepila njegove slicice.. popričali smo na hodniku, a on, osedeo, stomačić, privlačan ali mislim se biljice gde si da ga vidiš sad :)..

elem, to članstvo mi  je potrebno i iz razloga što sam se prijavila za polaganje državnog ispita ovde. a to je, ekstra zahtevno i komplikovano.. zahteva mnogo rada, plus što radim paralelno puno radno vreme.

aplikacija je u toku, još puno supporting documents treba predati, a sve to napisati, složiti, izglancati, da bi te primili na kurs. kurs traje tri meseca, od septembra do decembra, ispiti su odmah posle božića (njihovog) tj počinju u prvoj nedelji januara..

bilo je lepo biti i ovde na AF.. stvarno mi je nedostajao taj osećaj, ja sam volela svoje studije, iako su bile jako naporne..

kad sam, pre nekih mesec dana, u trenutku slabosti nazvala dragog sadašnjeg bivšeg, i na pitanje šta radim odgovorila da se gnjavim sa tom dokumentacijom za ispit, rekao je pomalo sarkasticno ironicno - ma samo guraj..

zabolelo me, shvatih, kao da sa njim nemam više šta da pričam. jer missim, šta bi ja sad trebalo da radim, nisam sigurna da li treba da sedim u kući i da plačem - za šta? i čemu.................

 

dakle ovo je samo deo, bice da neće da može da stane sve u jedan post, oduzio bi se ;)

 

pozdravljam vas puno,

vaša

(2)m

ps.

let's play some modern
(4 u :o) - & u will know :))) 

...

Get this widget | Track details | eSnips Social DNA

Satellites of the Stone Age: Come to Me - Dessert Sessions

 
posted by marija@ at 1. maj 2009 12:59:30 | Permalink | 16 comments
objavio/la Marija@ kategorija:
(3) Komentara | obavesti prijatelja

Čudno i Čudesno

27/4/2009, 10:37

Čudno je kako nas bol čini jačima.. kako se, kad misliš da će ti se telo dezintegrisati, ako ostaneš u tome, ne identifikuješ se, samo posmatraš, i budeš potpuno iskren prema sebi, ne umanjuješ ništa, ne pojačavaš, ne zavaravaš se, ne bojiš svoje iskustvo bojama koje bi prijale egu nego pustiš da iz tame izroni onaj najdublji glas koji jednostavno Zna, da ti kaže šta ti se dešava, baš u tom trennutku, trenutku pre svitanja kada je noć najtamnija, lagano, čudesno, otvore neka nova vrata, negde, u svesti..
Istine koja te, kako si već čuo million puta, ali ti nije značilo ništa, do tvog iskustva, oslobađa..
Ostaneš sam. Ostaneš potpuno sam i nemoćan poput deteta u utrobi majke, samo što ovde ti budeš taj koji porodiš sebe.
Odbaciš sve potrebe, sva svoja očekivanja od drugih, traženje njihove pažnje, njihovog prepoznavanja tebe, u bilo kojem obliku, odbaciš taj nepresušni izvor mizerije, i ostaneš sam, u vakumu, slobodan, spokojan..
Ispunjen samo svojjim životom, životom koji je isti u tebi i u svakome, u drveću pod balkonom, pticama, kamenju..
Shvatiš, to je sve što ti je potrebno. A to izvire u tebi, tačnije, to protiče kroz tebe.
Tačnije, to je sve što se događa na ovoj zemlji, i u svemiru, i ti, možeš samo da slaviš to proticanje, to je sve što možeš da učiniš, nema drugog zadatka koji treba da se ispuni jer je sve, već ispunjeno, slutiš.
Nisi siguran šta ćeš sa tom svetlošću što te obasjava, sa tom mirnom, blagom, blistavom oreolom koja pada na tebe, nisi siguran da je to ono što si tražio ali začudo, ne opireš se, predaješ se, ćutis..
Vidiš svu bol skupljenu u sebi eonima.. negde iz podsvesti ti izrone reči, voleti druge kao samoga sebe.. kako ćeš voleti druge ako ne voliš prvo sebe, shvataš, voleti sebe to je sve što trebaš učiniti.. voleti život koji protiče kroz tvoje vene, kroz tvoj mozak, onaj najživlji, ničim uslovljeni, neomeđeni život, tako čudesan sam po sebi.. tek tada ćeš, drago biće, moći, da uistinu voliš druge..
Pre toga to su samo kao slikovnice za decu, bajke koje su ti čitali kad si bio mali, predstave koje si pravio u svom sopstvenom teatru, trebali su ti ti drugi, da, ah kako samo naravno, trebala su ti sva ta iskustva da bi shvatio, da bi video, da bi mogao..

Nikada nisi video tako jasno. Nikada nisi ni pomislio da bi, ljubav, poput boga, ako je želis “imati” uvek, mogla da “zavisi” samo od tebe samoga.. nisi uopšte kapirao šta to znači, čak i ako si to ikad negde čuo.. bile su to samo reči

Smešiš se. gledaš sunce, ljude na ulici, kuckaš nešto na tastaturi, nisi baš pravo siguran ni šta, još manje zašto, samo kuckaš kako ti dolazi, pokušavaš da shvatiš razmere, znaš da ne možeš sad i da nije trenutak, ali znaš, da će doći..

Puštaš neku pesmu, tiho, za sebe, u daljini prolaze zeleni vozovi, isto kao i juče, isto kao i eonima pre tebe, samo što više ništa, nije isto

edit:)



posted by marija@ at 27. april 2009 12:20:15 | Permalink | 7 comments

97

22/4/2009, 10:10
sre - 22.04.2009
Primal (S)cream

ponekad neki ljudi preseku život na deliće koji se ne mogu spojiti..
neki drugi  te deliće spoje tamo gde se život ne može nastaviti..
neki, pak, nastave baš tamo gde su delovi presečeni ..

ponekad..
neko ko je deliće spojio iznenada postane razlogom raspadanja, ili onaj koji je razlog raspadanja jednih delića istovremeno postane uzrokom spajanja nekih drugih..

ustvari, ljudi dolaze i prolaze kroz naš život, koliko će dugo ostati i da li će i ako će zašto će to je neka druga priča.., samo je pitanje koji će ljudi u kojem periodu želeti da dele svoj život sa nama, koliko dugo i da li uopšte, i najvažnije, zašto....

sve ima svoje, verujem da slučajno ništa u ovom svemiru nije.. gledajući sa ove tačke, činimise da nas dvoje i pored provedenih više od četvrtine naših života zajedno, zapravo 'zajedno' nikad i nismo bili.. bili smo tu da jedno drugom damo ono što smo i dokle mogli, a sada je vreme  da idemo dalje (moguće da je odaaavno bilo, ako ćemo iskreno), da naša upražnjena mesta zauzmu neki drugi ljudi, oni sa kojima ćemo imati šta da razmenimo - sada..

možda je mudrost (i) u tome, prepoznati trenutak u kojem je vreme da se kaže zbogom, i da se ne ostane ni jedan dragoceni tren duže i nečemu što je završeno. iako znam, nama je trebalo vremena da se ta činjenica spusti do našeg fizičkog mozga, onako jasno i nedvosmisleno, da je prihvatimo i ne opiremo joj se..

čudno je to što nismo bili jedno za drugo, a ipak smo se voleli.. ne znam kako je to moguće.. stvarno ne znam...

pomogli smo jedno drugom da definišemo sebe, sve one situacije u kojima smo se mučili ne bi imale smisla ni rezultata da ljubav nije postojala među nama.. jer neke odluke je tako lako doneti kada ti do drugog nije stalo..

u svakom slučaju, puštam život da teče i ne zaustavljam ga, neka donese to novo, neka se otvore vrata, uma i srca, neka se neki dragi meni slični ljudi približe ovom mestu na koje sam otišla u periodu u kojem sam od njih bila odvojena jer sam bila sa njim, a on, ljude poput nas nikad nije pravo razumeo, i činio je sve, otvoreno ili suptilno, da te spone preseče,  što spone između mene i njih, što spone u meni samoj sa takvim nekim razmišljanjima..

da ne shvatite pogrešno, nije on bio niti je loš čovek. jako daleko od toga. žao mi je da nisam videla ranije žao mi je da nisam mogla da budem manje sebična u prethodnim godinama, da ga ne držim uz sebe jer mi je trebao, već da ga pustim, i sebe od njega. prošlost se, naravno, promeniti ne može. trebalo je sve tako da bude, da smo mogli bolje, sigurno bi učinili.. ali nismo.

dakle ovo je jedan dosadan post u kojem prebiram po prethodnim godinama, pokušavajuci da razumem, kako bih krenula dalje. ali ne čekam to razumevanje, jer, ni život ne čeka.. činicu to usput, koliko mi dođe, kada i ako.

***

kad zatvorim oči, osetim nečije usne kako me požudno ljube, nečije tople i snažne ruke koje me dodiruju i svlače, kao fleš odmotava se film ispred zenica, i bude mi vrućina.. ups, i did it again, ne baš again, jer, svaki put je, nešto, drugačije... naravno.. kako bi moglo da bude isto...

***

čudi me to da mislim na njega sada, čudi me želja da se dogodi ponovo.. a... pogrešno je ?.......... ili možda.. nije...?.... čudi me potpuno odsustvo svesti o tom aspektu dok se dešavalo (kao da je to vreme bilo potpuno izdvojeno od sveta i svega),.. i neko teško lagano prisećanje tek puno sati nakon ...

posted by marija@ at 22. april 2009 8:45:08 | Permalink | 11 comments
objavio/la Marija@ kategorija:
(9) Komentara | obavesti prijatelja

96

22/4/2009, 08:18
uto - 07.04.2009
Objavi novi post

hm..

pa zar da pišem o tome kako se duša slama i razbija, lomi kao tanka krhotina stakla pod cipelom života, svaki staklić ostaje da blista u nekom svom svetu zavejanom u bol.., kojeg zrak jutarnjeg sunca pojača do iznemoglosti, krik bez tona izmešan sa šumom talasa što udaraju o podnožja svetionika, krik bez glasa izrečen kricima galebova što se vijaju po nebu, nebu plavom i ispresecanom tragovima aviona punih onih koji putuju negde, nadajući se valjda nečem boljem nečem srećnijem nečem jednako tako iluzornom kao ono što napuštaju samo što to u ovom trenutku ne znaju, a možda je tako i bolje...
kako sam stigla dovde, pitam se i ne znam odgovor.. nisam li trebala u ovoj tački da budem negde na početku puta, nije li sada kasno graditi bilo šta trajno, a ionako šta je trajno šta ostaje, šta je stvarno, šta ..
 
... ove misli sigurno nisam ja, misli dolaze i prolaze, nestaju kao magla što se u pramenovima provlači preko polja, ... ovi osećaji > nisam ja, osećaji se menjaju iz časa u čas, sloj sreće pa sloj tuge, sloj nade pa sloj očaja sloj vere pa sloj beznađa.. ... jesam li ovo telo? telo dolazi na ovaj svet i vraća se prahu njegovom, so sam, šta sam, kuda idem, i zašto..
 
kažu, sloboda je ono što je najvrednije.. sloboda, da se okusi život, u njegovom izvornom slašću, u njegovom iskonskom nekatrju, direktno, hrabro, nevino, poput deteta, sloboda da se bude autentičan, svoj, svačiji, božji..
stvarno ne znam... zamrsili mi se tragovi, zamaglile vizije, slutnje se pomešale sa senkama prošlog, sadašnjeg, budućeg, rođenog i nerođenog..
 
sloboda od svojeg lošeg, nije li to mala pobeda, nije li vredna.. nisam li u ovom trenutku najbolja do sada, nisam li raskrstila sa onim što me godinama pritiskalo, jurilo, saplitalo,  jednom zauvek..
 
zar je mala pobeda nadvladati strahove, preživeti ispunjenje onog najvećeg, ostati sama, napuštena, ako ne igraš onako kako se očekivalo od tebe, pa makar to i ne bila ti...
zar ne shvataš da nisi mogla drugačije.. ne da nisi htela, ovo uostalom nije bio tvoj izbor, neko drugi je nametao ono što nisi želela, ti si samo napravila poslednji trzaj, poslednji ubod, onako viteški, plemenito ubila ranjenu zver na izdisaju ...
 
šta sad..
 
sad hrabro preuzmi odgovornost za svoje postupke, odrasti..
 
da, odrasti ponovo..
 
ne gledaj krčag slomljen na putu i ne razmišljaj kako da ga zalepiš..
produži dalje..
 
možeš ti bolje.. možeš ti, mnogo mnogo bolje............
 
 
 
posted by marija@ at 7. april 2009 15:42:09 | Permalink | 16 comments
objavio/la Marija@ kategorija:
(1) Komentara | obavesti prijatelja

95

21/4/2009, 06:57
pon - 16.03.2009
I miris kose mokre od kiše...

eto.
gotovo je.
11 godina, šta smo sve zajedno prošli..
bilo je svega. radosti ljubavi i strasti, bilo je svađa, nerazumevanja, suza...
bilo je nežnosti, topline i bliskosti, bilo je teskobe, tuge, i razdvojenosti....
čemu?????.
čemu sve to sad...
ostala je samo zaboravljena gitara, dve šolje što sam mu poklonila nekad davno za rođendan, ona za najboljeg muža na svetu....
i jedna slika, koju je on naslikao i koja je dugo visila na zidu našeg malog stana u beogradu, a ja je donela ovde jer mi se sviđala puno.. neka ti ostane, rekao je.. neka mi ostane.. zajedno sa smrvljenim srcem u šaci, zaleđenim, da ne iskrvari do smrti..
sad mi je jasno, .. zašto nas dvoje nismo imali šanse..
ti, kao dete razvedenih roditelja, odrastao bez majke, a gotovo i bez oca, želeo si samo jednu ženu za sebe, jednu ženu da bude samo tvoja, samo tebi posvećena, ničemu drugom osim tebi i vašem detetu, želeo si porodicu kojoj bi od sebe dao sve ono, što nisi imao sam, onda kada ti je najviše trebalo...
ja, sa porodicom kakva je bila moja, bežala sam od toga kao đavo od krsta, trebalo mi je nešto bolje, nešto drugačije, zasnovano na ličnoj slobodi, na nekim drugačijim osnovama..
moguće, da nas je moj podsvesni strah dokusurio, moguće da nas je tvoja sada razumljiva nemogućnost da preskočiš svoju potrebu dovela do ivice ponora, bio je dovoljan jedan mali dodir lahora da nas na kraju ubije..
znala sam to? moguće da jesam.. moguće da sam namerno uradila neke stvari da bi nam bilo lakše da se rastanemo.. da bi otišao od mene, da bi bio srećan sa nekom drugom ženom koja će te voleti i razumeti više od mene.. moguće da to i neće biti mnogo teško, želim ti da budeš srećan onako kako samnom nikad nisi bio..
znam da si poslednjih godina zaboravio na naša neslaganja, na situacije u kojima je među nama carovala samo tišina, dok ne bi prošlo.. na to kako su na samom početku takve situacije bile retke, da bi bile sve češće, i periodi potrebni za oporavak sve duži... nakon četiri, pet godina braka, nešto je u meni počelo da se menja, mislila sam da sam otkrila način na koji ću nas spasiti.. jer, pukli bi iovako, ionako izgleda...
ne znam da li želim da se sećam.. gledala sam juče nakon tvog odlaska album sa slikama, iz perioda 99e, 2000e, da mi je neko rekao tada ...
voleću te uvek, možda ćeš jednom shvatiti da sam te i volela uvek, možda ćeš moći da mi oprostiš što sam želela da te promenim da bi odgovarao meni.. nada je mnogo čudna biljka.. voleću te, da.. ne može to da mi zabrani niko, i onda kad budeš hiljadama kilometara daleko, i ja ovde bila potpuno sama, bez igde ikoga.. samo bog će znati koliko mi je žao  što nismo dobili decu onda kada je trebalo, što nisam mogla da budem žena kakvu si želeo, u svakom smislu.. izgledalo je da jesam, da sam postala ono što si želeo od mene, ili bar govorio da želiš, ali sada, sada ti želiš nešto drugo, kažeš da je ranije bilo bolje, a nazad nema..
ne verujem, da će iko moći da zameni tvoje mesto u mom životu..
kažeš, osećaš da je greh ovo što činiš, ali nemaš izbora, ne možeš drugačije.. razumem te, nemoj se mučiti više, samo zatvori vrata.. kažeš, bićeš tu ako mi nešto bude trebalo, možemo se i čuti za bilo šta.. ići ćemo u aprilu u beograd, srešćemo se na aerodromu, doći ću u naš - tvoj stan da pokupim svoje stvari i, to će biti to. ne želiš još da se razvodimo, kao ni ja, ali to će nam, pre ili kasnije doći.. to je iduća stanica na ovom koloseku, druge nema...
ostaj mi zbogom.. suze ne znače ništa, iako kaplju.. grlim te, ovako na daljinu, poslednji put... .....

edit >> 7/4/09:

 
posted by marija@ at 16. mart 2009 11:04:01 | Permalink | 22 comments
objavio/la Marija@ kategorija:
(10) Komentara | obavesti prijatelja

94

11/3/2009, 09:44
pon - 09.03.2009
Vi

kako je teško nešto reći, kad sve u tebi ćuti...

zapisati misli što plove poput oblaka na nebu nošenih vetrom, bez želje da se njima upravlja, da im se preokrene smer..

pokušaj prepoznavanja njihovih oblika, davanje imena nečemu što nema imena..

samoća u kojoj odzvanjaju otkucaji srca, kao neki teret sa leđa pao na pločnik i razbio se, začuđeni pogled jer isti sad tu dole krvari, ili ja krvarim, ili nešto što deo mene možda nikada nije bilo..

volim te.. odzvanja praznim hodnicima..

 

volim zvuk tvog glasa.. tvoj kratki isprekidan smeh.. volim sjaj tvojih očiju u trenutku kad primetiš kako te gledam, ili kad snimim kako ti gledaš mene.. volim tvoje obraze osupnute vrelinom, i dubinu tvojih plavih očiju koje zasenjuju lepotu letnjeg neba..

volim tvoju nevezanost, tvoju lakoću, pokretljivost..

ne toliko nemire koji te čine vagabundom, u potrazi za mirom i opuštenošću.. mada i njih, na neki način, volim..

volim

nije li previše rano za to

a čak možda

i previše kasno, ko će to znati..

s druge strane, previše je mračno, previše tužno, previše bolno.. ne znam da li bi bilo sve to manje da je trajalo kraće, da smo se voleli više, da smo mogli lakše da priznamo jedno drugom da se ne volimo više, da je minus strana pretegnula, iako je to izgledalo gotovo nemoguće..

ne znam..

 

 

edit:...

www.youtube.com/watch

posted by marija@ at 9. mart 2009 18:31:15 | Permalink | 18 comments
objavio/la Marija@ kategorija:
(3) Komentara | obavesti prijatelja