vox clamantis in deserto
17/4/2007
POZORIŠTARIJE - FESTIVAL "JOAKIM VUJIĆ"

Kruševačko pozorište će od 04. do 12. maja biti domaćin 43. Festivala profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“. Nakon odgledane 23 predstave, koliko ih je konkurisalo za učešće na ovogodišnjem „Joakimu“, selektor Festivala, pozorišni kritičar Željko Jovanović u takmičarski program uvrstio je šest:

* „Ratko i Julijana“ Željka Hubača, a u režiji Juga Radivojevića – Narodnog pozorišta Leskovac;

* „Jedan poremećen dan“ Borisava Stankovića režirao je Filip Gajić – produkcija Narodnog pozorišta „Bora Stanković“- Vranje;

* „Umetnost i dokolica“ Stiva Tešića – režija Nemanja Ranković – Narodno pozorište Užice;

* „Pozovi M radi preljube“ Reja Kunija i Džona Čepmena, u režiji Vladimira Popadića – Kruševačko pozorište;

* „Staklena menažerija“ - Tenesi Vilijams – režirala Katarina Petrović – Šabačko pozorište;

* „Zona Zamfirova“ Stevana Sremca, u režiji Irfana Mensura – Narodno pozorište Niš.

            Za učešće na Festivalu, van takmičarskog programa, ali kao predstave izrazite angažovanosti, selektor Jovanović predložio je i komade „Kosovska“ – koprodukcija Narodnog pozorišta Priština, Šabačkog pozorišta i Narodnog pozorišta Beograd, i „Dragi tata“ – Narodnog pozorišta Pirot.

            Ove godine prvi put će se u okviru pratećih programa Festivala „Joakim Vujić“ održati i „Mali Joakim“, gde će se pozorišta predstaviti repertoarom za najmladje, naravno, van takmičarskog programa.

*I kako to već biva, svako hvali svoje, a računam i da će ova vest nekog zanimati....u svakom slučaju je to dogadjaj sezone za Kruševačko pozorište, pa ko bi da prisustvuje nek se javi....i osmeh, molim!*

objavio hedviga u 22:15 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (5) | Posalji komentar
10/4/2007
Shahryar
  

                                                                   Zamamne su tvoje priče.

Zanosno ih plešeš, mudra Šeherzado.

Uživaću u tvom šapatu,

Opijati se tvojim usnama.

 

I pustiću te da vladaš snovima mojim,

ali nikada nećeš biti kraljica moje jave.

Otvoriću ti predvorja svoje duše,

ali ti ne smem otključati srce.

Darovati svu tišinu svojih noći,

ali ti dane ne mogu pokloniti.

 

Hoće li ti to biti dovoljno?

Hoćeš li poželeti više od ćutanja?

Ne smem ti šaputati,

Ne traži da govorim,

mogu sebe poslušati.

 

Dovoljno je valjda što snivanja svoja

Pokrivam samo tvojim ćilimima svilenim?

objavio hedviga u 00:04 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (20) | Posalji komentar
9/4/2007
Šeherzada




Imaš li hiljadu i jednu noć za sve moje priče?


Hoće li mi ponestati reči?
Hoćeš li me pogubiti ili mi poštedeti život
zanesen ovim divljim plesom misli,
zarobljen svim kazivanjima onim koja ti darovah u tami?
 

Hoće li ti jednom dodijati boja moga glasa
i treptaj šapata tek stidljivo spalog sa mojih usana...
hoćeš li narediti da ućutim,
zatražiti da nestanem?

I hoće li me, misliš li, biti briga za to živim li
ako mi ikada ponestane tanane svile od koje,
samo za tebe,
izatkah raznobojne ćilime koje neuki stihovima nazvahu?
objavio hedviga u 00:25 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (2) | Posalji komentar
7/4/2007
A hard day's night...
Jaaaoooo, što je veeelik ovaj monitooor!!!....ili on poras’o il’ ja odlepila....a izgleda i da ih imam dva...kad li sam kupila ovaj drugi?!...bila u prodavnici, ali kupila samo kafu...trebala mi da zamesim ’lebac....a zaaato mi Milena naplatila sto grama kafe dvesta dindži?!?!...jok, nije monitor toliko skup, ima u pekari da se nadje za 25 kinti ako podraniš, nije zato...već zato što je Milena kleptoman ...ili samo lopov...ili posle 22h ujutro duplira račune...i ja dupppliram slova....

I šta mi je sa ovim tepihom...nešto se malo zgužvao, a dodala sam u mašinu omekšivač i pustila sam ga na blagu centrifugu...možda ga pogužvala šerpica za mleko, ona mnogo tandrče kad se pere sa sitnim vešom, sve mi soknice razbacane i sažvakane zbog nje....a mislila sam da će bolje da se ponaša u društvu sa velikim vešom...ništa...gaće ću da perem samo sa tanjirima, al’ ne smem i escajg da stavim, ima da ih iscepa skroz...mada, ako im namažem Pavlovićevu mas’ možda budu manje osetljive...

...sačekajte malo, sad ću da se vratim, idem do kupatila da jedno dva minuta skoncentrisano gledam u onu naprslu pločicu na zidu...to mi pomaže da se saberem....i da se oduzmem....loše računam...al’ računam na to da nećete sad odma’ da pošaljete iz hitne velika bela kola koja viču tino-nino i da me čike lepo obuku, vežu i odvedu...jer mi ne znate adresu!!!

Ma, samo sam htela da vam ma’nem, da znate da sam tu...idem sad da uzmem Persil da operem zubiće, ne mog’ da perem i noge sad, zauzeta mi šerpa, sarme sam skrčkala u nju...sam’ ću da navučem čizme i da ogrnem zavesu i da sednem na terasu da odspavam malo...težak noć bio ovaj dan...’aj, pa tako!!!

*Za miran san preporuka: čaj od lijandera i ... Folk Raping – Elvis J. Kutović*
objavio hedviga u 01:49 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (1) | Posalji komentar
5/4/2007
crveni glas

Glasovi...razmišljam već mesecima o ljudskim glasovima...šta bi bilo kada bih, na primer, bila lišena svih drugih čula...kako bih tada, na osnovu čega, poštovala, mrzela, volela, i uopšte procenjivala ljude sa kojima živim, razgovaram, družim se...kako to rade oni koji ne vide, koje ne zavarava vidljiva spoljašnjost, koji rasudjuju samo na osnovu onog što osete sluhom...i, ako imaju sreće, dodirom... pitala sam se....pa napravih eksperiment i počeh da osluškujem...zatvorenih očiju...onemogućena da vidim...samo da slušam...razne glasove...i počeh da prepoznajem neke nove, do tad neprimećene detalje...i shvatih da slepi bolje vide....

I tako zažmureh i slušah svoje sagovornike...one koje čujem svakodnevno, a i one kojih se jaaako uželim...i primetih da ih jasnije čujem i bolje razumem širom zatvorenih očiju...počeh da im darujem boje i emocije...da ih vidim mnogo bolje nego kad im vidim lica...

...neki lepi likovi izgubiše draž kad ih pažljivije oslušnuh...bučno, prazno i bezbojno...razočarah se...par falš tonova, proračunatih rečenica bez emocije... i pufff...gotovo..razlila se lepa slika...kao od kiše na pločniku u parku  Meri Popins...

...neki pak glasovi koje njihovi vlasnici nazivaju grubim u stvari su topli, meki i baršunasti...kao zečije krzno...i blistaju u mom umu...svetle toplo, narandžasto...greju mi dušu čak i kada reči koje izgovaraju nisu nežne...iz njih izbija ljubav...čista, jednostavna, iskrena i ničim zaprljana...

...a neki drugi glasovi,  dugogodišnjih prijatelja, bližnjih...onih koji se busajući u grudi zaklinju na odanost od njih nikad ne zatraženu, dok sam ih spokojno žmureći slušala, počeli su odjednom da zvuče kreštavo, lažno... papagajski...i odmah dobiše jed zelenu boju, mojim srcem darovanu...

...i na posletku, začuh crveno. Zvonko i pevljivo...mazno i umiljato...veselo i razigravajuće...i nisu važne reči...važan je samo način, ton, boja i ritam kojim su izgovorene...muzika koju stvaraju takvi glasovi važnija je od teksta...tako crveno obojen glas obavija toplinom i mami osmeh...prepoznaćete ga tako što hvata ritam vaše duše...prati otkucaje srca...prepoznaje boju vaše tišine i suze vašeg osmeha...i nikad vam ga nije dosta...zalepi se nekako za vas i ma koliko ga gurali, taj glas nosite svuda sa sobom...u malom džepu srca sašivenom samo za njega...crvenom, naravno...

....eksperiment uspeo, pacijent ni živ ni mrtav! Želim vam crveno obojeni glas, od sveg srca, da, prosto rečeno, svaki put kad zažmurite i čujete ga, padnete na dupe! Samo čuvajte glavu....

*Soundtrack: Frank Sinatra - I’ve got you under my skin*....i obavezno sipajte burbon preko četiri kocke leda....

objavio hedviga u 01:38 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (7) | Posalji komentar
27/3/2007
komedija, tragedija, drama...

Zubima mu je presekla vene i okrečila stan u crveno.

.....a, neee...to je druga priča......

Mrzim ujaka. U stvari, više ga ne mrzim. Od kad sam mu se osvetila. Od desete godine. Neki dobar psihoanalitičar grdne bi mi pare uzeo, ovako shvatih da je samoisceljenje dobar posao. Regreso-terapija je majka.

Imala sam četiri godine i novu, kao Sunce žutu haljinicu, „tratku“.... on je imao lopatu i malter. Onda sam ja plakala. On se smejao.

Imala sam deset godina i ovlašćenje da gostima kuvam kafu.....on je hteo da je popije. Onda je on povraćao. Ja se smejala. Rivendž. Dve kašičice soli u kafi uspešno su osvetile lopatu maltera na haljinici. Oko za oko, so za malter.

I onda je on postao neradnik, a za to sam ja kriva. Ne ’faća se lopate više. Trauma iz mladosti. Strah. Da ne dobije so u kafi.

A, da: treba me ipak vezati. Definitivno.

objavio hedviga u 01:26 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (4) | Posalji komentar
23/3/2007
stvarnička bajka



Bio jednom jedan čovek. Samo čovek. Nije bio princ, a ni princeza. Nije bio ništa.

I sedeo tako jedne večeri taj samo čovek i slušao o čemu priča društvo okupljeno oko stolića za kafu. I onda poče da mu bude muka: od zvukova, od glasova, od smisla koji se pomaljao iza nasumice nabacanih fonema što izletahu vodjene Govornikovim zlim mislima. I samo čovek požele da buka prestane. I da Govornik zaćuti. Govornik je nastavljao sve glasnije i nepristojnije da bljuje besmislice. Samo čovek nije mogao da mu kaže da prestane, jer je u tom trenutku shvatio da se uopšte ne poznaju.

 Prestravljen tolikim zlom čovek oseti stezanje u grudima a ruke i noge počeše da se hlade. I obradova se da će umreti. Poželeo je da umre. I umirio se odjednom iščekujući. I prolaziše minuti, sati. I ništa se nije dogodilo. A Govornik je nastavljao nesvestan zla koje izbacuje. Ili možda svestan.

 A onda je samo čovek shvatio da ne može da umre ponovo. Jer je već jednom davno od prevelikog zla umro. I shvati da mora da poželi nešto drugo. I samo čovek poče da čeka. Jer zna da mora da oživi da bi prekinuo buku i bes. Eto.

objavio hedviga u 23:07 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (3) | Posalji komentar
22/3/2007
besprizorna pesma
 

I dok se  samo smejemo

I dok se susrećemo pogledima

I dok zatvorenih očiju

Naizgled ne radimo ništa

I dok priznajemo i prećutkujemo

I dok sanjarimo

 

Vodimo ljubav

 

I kad se milujemo osmesima

I kad se podajemo bez dodira

U saglasju prstiju i usana

U predasima izmedju uzdaha

I kad sasvim ćutimo

 

Nestašno i ustreptalo

 čedno i bestidno

Ti i ja

Vodimo ljubav

objavio hedviga u 23:52 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (11) | Posalji komentar