transparentni kukavičluk ...


Istina. Relativna stvar. Svako svojim očima gleda, i svojim razumom sudi o njoj.

Izgovori. To su laži. Načini da se sakrije istina koju znaš.

To je kukavičluk, nedostatak hrabrosti da je priznaš.

 
Totalna iskrenost zahteva veliku hrabrost.

Smelost da možda povrediš one koje najviše voliš, da prouzrokuješ reakcije koje ne želiš, da izgubiš puno a možda ne dobiješ ništa za uzvrat.

 
Jedan od najčešće korišćenih izgovora je „U gužvi sam“.

I sama ga dajem ponekad. U momentu zaboravim koliko ne volim da ga primam.
Kad se setim kasno je, a osećam se glupo, provaljeno, neiskreno.

 
Šta zapravo znači to „U gužvi sam“?

 
Kada ti je do nekoga ili nečega stalo, nema te gužve koja će te sprečiti da budeš sa njima.
„U gužvi sam“ je samo ružni način da nekome kažemo da ne želimo da ga vidimo.

 
Vređaju me te reči, i ponižavaju.
Više bih cenila jedno hrabro „trenutno ne želim da te vidim“.
Poruka je svakako ista ... i vrlo dobro shvaćena.


 

Objavio/la lutalica, 6/4/2008 u 16:10 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 5 ) | Pošalji komentar
svi moji bolovi ...




Otišao je negde iza ponoći. Kroz mrak izašao na vrata na kojima smo se već mesecima, gotovo svake večeri dugo pozdravljali uz poljupce, najnežnije reči i strasne zagrljaje koje smo toliko voleli. Izgovorio je opet nežnosti, u strahu da ako ih ne kaže mene gubi zauvek. Zvučalo je kukavički hladno i očajnički neiskreno. Nije smeo ni da me poljubi, ni zagrli onako.

Došao je u žurbi nešto ranije da bi mi doneo najbolji lek protiv fizičkih bolova u kojima se gušim već danima. Rekla sam mu da su fizički bolovi malo utihnuli. Oni drugi su druga priča. Poveden time, ili nekim drugim stvarima, baš tada je rešio da konačno bude iskren. Ona njegova rolovana priča napunjena sa nekim trunkama iskrenosti koju bi ja trebalo da isčeprkam. Da mi objasni zašto me već oko mesec dana dozirano izbegava. Zašto ne odgovara na moje vapaje da negde odemo i nešto radimo zajedno. Zašto je sve više zauzet u svom svetu. Zašto ono malo slobodnog vremena ne provodi sa mnom. Zašto je odjednom tako bezosećajan.
Zato što ga već neko vreme interesuje neka druga devojka ...

Ja, na izmaku snage, pucala sam iz rafala dok bolovi nisu počeli da mi oduzimaju vatrenu moć. Ako je već neko vreme, i ako se kuneš od prvog dana u totalnu iskrenost, zašto mi o tome pričaš tek večeras?
On je hrabro primao udarce, kao svaki dobro istrenirani vojnik. Priznavao sve. Obećao da se ništa neće promeniti. Da sam mu najbolji prijatelj, da ne želi da me izgubi, da će za mene uvek biti tu. Da bi me i dalje ljubio. A da bi voleo da poljubi i nju.

I onda je otišao ...

Ostala sam u krevetu zamotana u svoje omiljeno ćebence. Iscrpljena. Povređena. Razočarana. Razbuđena. Jadna. Tako sićušna.
Psihički bol, bes i tuga vraćaju onaj potisnuti fizički bol do vrhunca.
Gledam ampulice na stolu ...
Mogu li da pomognu?

Jedan pogled na sat me podseća, danas je Dan Ljubavi ...

 

Objavio/la lutalica, 14/2/2008 u 12:22 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 4 ) | Pošalji komentar
nešto ili ništa



Očekivanja. Moja, njihova, tvoja, svačija i ničija.

Trka. Konjska. Sa bičevima smo još brži.

Ko se ovde zabavlja?

 

Kako da se izvagam, da ne precenim sebe, da ne umislim da mogu dalje od onoga gde sam trenutno?

 
Zašto mi niko nikada nije rekao STOOOJ!?! Već samo možeš ti bolje.

Ne mogu.

Kako sada da usporim?

Da siđem koji stepenik niže?

Da se smanjim u sopstvenim očima? I tuđim ...

Da prihvatim nešto da ne bi ostala sa ništa?

Objavio/la lutalica, 11/2/2008 u 10:56 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 4 ) | Pošalji komentar
nema trampe ...

Život ne mogu da trampim ni sa kim, moram ovaj svoj da živim, najbolje što mogu. I možda jesam u mnogo čemu drugačija od ostalih, ali u tome sigurno nisam. Svi radimo najbolje što možemo, sa onime sa čime raspolažemo.

I ja imam nešto što mi ne treba ... i nemam nešto što bih želela.
I volela bih da imam ono što nemam ... i da dam ono što imam.
I ja imam radost i smeh ... a imam i tugu i suze.
I možete li da zamislite, i ja imam probleme!!!

Ništa nisam nikome ukrala.
Sve što imam ili mi je priroda podarila ili sam svojim trudom zaradila.

Oko jednog sam se u životu najviše trudila, i to jedno nikako ne mogu da zaradim .. ljude.
A uvek sam verovala da je to najveće bogatstvo.
I znam koliki sam bednik i siromašak. I žao mi je. Niko ne voli da nema, pa ni ja.

Onaj ko gleda šta sam stekla, nek pogleda i šta nisam.
Nek izvaga, neka premeri, sve pošteno, na gram.
Pa neka me onda ostavi, ako je to merilo moje ljudskosti. 

I kažem sebi, pusti one koji te izbegavaju zbog onoga što imaš. Koji u tebi ne traže čoveka. Takvi ti ne trebaju.
Ali ne može da ne boli, kad shvatiš da dugi niz godina negovano prijateljstvo nestaje zbog ljubomore i zavisti. Protiv toga nema leka. A to je svuda oko nas. I tvoje vrednosti koliko god bile ispravne polako gube smisao kada shvatiš da sve je manje onih koji se vode po njima.

Ja nekoga koga sam jednom primila u svoje srce neću iz njega izbaciti zato što ima ono za čim ja žudim. Šta god to bilo, i kako god do njega došao.
I biće mi mnogo teško da ga izbacim kada shvatim da je on mene izbacio zbog istog.


Objavio/la lutalica, 30/7/2007 u 19:19 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 9 ) | Pošalji komentar
залутала назад ...


Немам речи, ни слика, а тако бих волела да забележим овај моменат ... да никада опет не заборавим ...

Мислила сам да ме је носталгија одавно прошла, да је нестала у мојим трагањима за припадањем ...
Мислила сам да сам у својим лутањима заувек изгубила патриотизам ... да сам по националности странац ...
Мислила сам да ми је сасвим све једно и да у свој родни град долазим као у било који други, туристички ... иако скроз свесна да овај пут нисам више туриста ..
Мислила сам да сам заборавила колико га волим ... иако сам за њим највише суза пролила, то је било тако давно ... и прошло је ...
Мислила сам да немам више ни права на њега, ни љубави за њега ...
Мислила сам да сам отупела, да не осећам више ништа ни према коме ... ни чеми ...
Мислила сам избрисаћу све своје поразе, и почети испочетка тамо где сам се родила ... као да никада нисам ни отишла ...
Сад старија, сад паметнија, сад без емоција  ....

Како је авион дотакао београдско тло тако су несвесно и неконтролисано кренуле да лију сузе ...

Objavio/la lutalica, 27/4/2007 u 10:30 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 5 ) | Pošalji komentar
šareni vrt postojanja ...

      
Uzberi sve boje mojih bolova,

crvenu za otvorene rane na srcu,
i zelenu za naivna verovanja u ljude.
Pomiriši žute nade svih mojih snova ...
Nek te bele podsete na iskrene početke,
i crne na krajeve i zasede mojih traganja.
Dodirni plave kao lažni optimizam postojanja,
i roze kao nevidljive predahe od razočarenja.
Prospi šljokice i ofarbaj,
zamrljaj prirodu i prevari me.
Ubodi me, neka boli fizički bol, neka priča jauk!
Neka poverujem ..

Uberi, odnesi, nek uvenu daleko od mene ...



   
   
   
   
   

Objavio/la lutalica, 24/4/2007 u 12:46 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 3 ) | Pošalji komentar
prvi put ...

       
Nisam nikada mislila da idem.
Ni da odem.
Ni da ostanem.
Otišla sam.

I opet nisam mislila da odem.
Ni da se vratim.
Ni da ostanem.
Nisam mislila ni da ću da preživim.
Preživela i otišla. Da ne bi opet preživljavala.

I nisam mislila da ostanem.
Ni da se vraćam.
Nikako da se vraćam.
A vraćam se.

Neću, ne želim, a idem.
Nazad.
U novo.
Ponovo.

Danas sam prvi put videla procvetale narandže ...

Objavio/la lutalica, 21/4/2007 u 22:08 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 7 ) | Pošalji komentar
ljutalica ...


ima li nešto gore nego kad jednu lutalicu zatvoriš u stan, kao slučajno joj greškom odneseš ključ .. a njoj ostaje da luta od wc-a do kuhinje, pa onda do zatarabljene terase i nazad u svoju mračnu sobicu ... da luta po ono malo stvari razbacanih po sobi, koje sad treba odvojiti za prodaju, za donaciju, za bacanje, i za pakovanje ... divota!
a ta ista lutalica je slučajno ležala bolesna u krevetu već nekoliko dana

i slučajno se razbolela baš kada je lepo vreme odlučilo da svrati u njen grad, posle dve nedelje nekarakteristične kiše .. pa slučajno nije mogla ni smrdljivi veš sa puta da opere jer na terasi pljušti a i da ne pljušti vredni imigranti tu kao nešto već mesecima popravljaju pa i ne smeš veš da im ostaviš na izvol'te isprljajte moj upravo oprani veš ... a i da nema radova na terasi njena veš mašina je puna tudjeg smrdljivog veša koji tu tako čuči već danima čisto da je opomene čija je to zapravo kuća i da je ona skroz tu zalutala i da treba što pre da se pakuje i da ide ... što će i da uradi! ... a kad nema veša da nerviramo lutalicu onda se nešto privede na noć ili dve, pa škripe kreveti i muče se i stenju, pa lutalica ne mož' umorna od puta pošteno ni da se naspava ...
i tako lutalica već danima nosi suknjice, to joj jedino preostalo
i slučajno joj ostaje jednocifreni broj dana u ovom gradu, jer onda ide u sledeći ...

a uopšte nije slučajno što je ona eto malo kao nešto ljutita danas

Objavio/la lutalica, 17/4/2007 u 17:48 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 12 ) | Pošalji komentar
i to ide u krug ...


Tražimo i biramo i nalazimo partnere ... u medjuvremenu nam se čini da se menjamo, da menjamo kriterijume, da učimo, da će mo naći i izabrati bolje sledeći put ...

A odakle nam oni prvi prvobitni kriterijumi?
Kada smo prvi put zapazili suprotni (ili isti) pol i osetili onu unutrašnju nervozu?

Ja se sećam kao danas svog prvog dana u školi. Prvi razred, prvi dan, mama i ja kasnimo. Tek smo se bili doselili u taj kraj pa drugara iz kraja nisam imala. Kada smo ušle u učionicu sve klupe su bile već popunjene, sa jednim ili oba djaka. Mama je izabrala i rekla
- Evo ovde ćeš, kod ovog dečka, pogledaj kako je sladak!
Nisam se bunila. Mama je izabrala malog manekena iz Ateksovih kataloga.
 

To je bio njen prvi izbor za mene, i ne znam da li je ikada shvatila koliko su to, kao i svaka njena rečenica i svaki njen gest doprinoli mojim shvatanjima muškaraca, odnosa, i formiranju moje ličnosti i mojih kriterijuma.
Moja teorija je uvek bila da te prve kriterijume nosimo iz kuće u kojoj smo odrasli. Da nas majke uče šta su muškarci a šta žene. Da njeno ponašanje, sa nama, kao i sa ocem (ili partnerom) grade naše ideje o ljubavi ili već onome što se medju njima odvija (na žalost nije uvek ljubav u pitanju). Posmatrajući naše majke postajemo žene. I možda još bitnije, postaju muškarci. Naše majke vaspitavaju sve te naše muškarce u koje se kasnije zaljubljujemo. Ne znam da li imaju prava da se kasnije pitaju koja će njega oženiti!?!? ili, zašto ti stalno biraš luzere?!?
Kasnije doživljavamo svoja iskustva. Biramo nekada prkoseći onome što smo naučili u kući, ili trudeći se da nadjemo ono što mislimo da nam treba, a najčešće nesvesno i nerazmišljajući. Ali uvek sa već davno izbrazdanim brazdama koje je teško preorati.
A začarani krug se nastavlja, i neke nove muškarce i žene formiramo i vaspitavamo mi, i ostavljamo za nova pokolenja da dalje biraju i dalje formiraju ...

Objavio/la lutalica, 14/4/2007 u 20:38 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 7 ) | Pošalji komentar
Muzika je ...


Muzika je ....... čudo!
Ume da nas oraspoloži, podigne, uzdigne gde nikada nismo bili, smiri i opusti, uzbudi, iznervira. Muzika nas prati ceo život. A da li nas i obeležava ...

Juče sedim izmedju jednog momka i jedne devojke u gradskom prevozu. Sa jedne strane mi bruje južno američki ritmovi, sa druge zuji nešto Tursko. Ometaju me zvuci koji dolaze iz njihovih ušiju. Prave nemuzikalnu zbrku u mojoj glavi. 

Pre par dana u putničkom autobusu čujem neko skičanje otpozadi. Uplašim se, trgnem iz dremeža. Zadremam opet, sve dok mladić iza mene opet ne zaskiči. Okrenem se ka njemu par puta, pogledam ga bRezobrazno, a vidim njemu lepo. Nije ga briga što meni nije. I ne primećuje moje poglede, nastavlja ... Onda kad mu je najlepše zalupa nogama u pod, ili dlanovima u kolena, valjda u ritmu svoje muzike. Ja pogledavam na sat, pa kroz prozor, jesmo li već stigli???

MP3 player je odavno vrlo popularna igračka. Razumem zašto, i razmem da muzika ume da ponese i nosi ... Samo kada bi još bili malo obazriviji u sopstvenom uživanju ... A možda uživanje baš to znači, neobazrivost.


Muzika je ..... sudija ljudskoga karaktera?!

Nebrojeno puno puta mi je pri upoznavanju upućeno pitanje koju muziku slušam. Ne volim ga.
Šta se očekuje kao odgovor? Šta će vama reći ime nekog muzičara ili benda o meni? Hoćete li me izbrisati sa liste vaših prijatelja ako slušam ono što vi nikada ne bi? Hoćete me voleti do kraja života ako je vaša pesma i moja pesma?
Ne razumem ... nikada nisam shvatala.

Ne ogradjujem se ni od čega, ne stidim se ničega što će te u mojoj kući naći, ili ste mogli da nadjete u bilo kom momentu mog života. Dok radim backup svog računara, shvatam da imam užasno raznoliku muzičku biblioteku. Svidja mi se to, baš to, raznolikost, otvorenost, prostor, širina .......

Ne sećam se da me je mnogo muzičara oduševilo baš sa svim što su radili. Nemam favorite. Kao i slikari, kao i pisci, kao i svaka umetnost. Kao i uvek, lutam ... izmedju trendova, žanrova, umetnika. Ne upadam ni u jedan koš, ali ću se snaći u gotovo svakom.
Mnogo muzike je u meni probudilo emocije, jake emocije. Teralo da skočim i zaigram, motivisalo da ulećem u šutke, ili skidam neudobne cipele i bosonoga povedem kolce.

Volim muziku koja mami mrdanje guze ... koja me tera na ples, koja me veseli i opušta, koja me odvlači u sećanja i podseća na drage ljude.

Volim sve one emocije koje sa njom dolaze ...

Volim kako ova pesma savršeno definiše ono što muzika je ...

Eros Ramazzotti & ...




Objavio/la lutalica, 12/4/2007 u 21:18 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 8 ) | Pošalji komentar

[ Prethodna strana ] [ Strana 1 od 2 ] [ Sledeca strana ]