nemoć ...

      
Ne znam kako se zaustavlja ljubav ...
Ne znam kako da se predam a da to nije ona totalna predaja ZA ljubav.
Ne umem da prebolim, ne razumem, nemoćna sam da se okrenem i odem zauvek ...

Znam da nije momenat za predaju, osećam da sam tako blizu, a nemam snage ... nemam više snage da samo volim i želim.
Toliko strašno želim, i toliko puno volim ... a sve to ne znači baš ništa ...

I bauljam kroz mrak svojih unutrašnjih hodnika, kroz lavirinte što je ljubav napravila ... opijena željama ...  dišem sve teže i uzdišem sve jače ... ne tražim više ništa, ne sanjam ni ljubav ni predaju ni pripadanje ni ostvarene snove ... samo hoću da prestane, da isključim ljubav, da ne volim nikoga i ništa više.

Dođavola sve ........ 


Objavio/la lutalica, 7/4/2007 u 17:37 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 10 ) | Pošalji komentar
put za predah ...



  
Treba mi predah od nadanja,
predah od željenja,
predah od voljenja i iščekivanja.

Predah od razačoravanja,
i od razočarenja ...

Predah od straha pred kraj,
i od straha za novi početak ...

Kofer spreman ... čeka me.

Odlagala sam da upoznam sve ono što sam davno zavolela,
i ilegalno prisvojila ...
Ovaj put je trebalo da bude moj trijumfalni marš.

A sada je samo tužni oproštaj od mog najvećeg sna,
i samim tim moj najveći poraz ...

Uživaću, dignute glave,
ali snovi izgleda zauvek ostaju na dnu mog srca ...

Objavio/la lutalica, 26/3/2007 u 22:17 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 6 ) | Pošalji komentar
u pauzi ...

                      

Samo za tebe,
samo ponekad,
dohvatim osmeh
koji je ostao od tebe
i obučem ga na sebe.

Prošetam plažom,
ogrnem tvoje ruke oko mog struka
i pronadjem tvoje oči na pučini.

Vetar besno duva,
preti da izduva sve iz mene.
I ljubav ...
I strah ...

Zastanem,
zažmurim,
uzdahnem,
i laganim korakom
vratim se zaboravljanju.

Objavio/la lutalica, 23/3/2007 u 23:02 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 2 ) | Pošalji komentar
boli me briga!





Ja sam namćor, baksuz, gundjalo, inadžika, svadjalica, tvrdoglavica, bezobraznica, a kao šlag na torti danas ekstra nadrndana!
UJEDAM!!!
Izvol’te, bež’te slobodno od mene! S V I !!!

Evo odmah da vam kažem, zabole me dupe za sve vas!
Ja sam skroz srećna što ste svi vi srećni, nemam ništa protiv vaše sreće. Ne diram je. Ne pokušavam ni da razumem zašto ste baš tačno srećni, ali sasvim mi je jasno da jeste strećni. I radujem se sa vama. Prva ću da se uFatim u kolce, znate to već!

Svi imaju neka očekivanja, svi nešto hoće, svi savetuju, svi nude, svi pametuju, svi sve znaju. A ja ću da vam kažem, nemate vi pojma! I jeste, nemam ni ja! Stvar je vrlo prosta, niko nikada nema pojma, pojam ne može da se ima, on se juri da se ne bi uFatio. Takav je taj pojam, bRezobrazan baš!

Jeste, vi ste mislili da sam ja nekada imala pojma, kao i vi. Da sam imala SVE, baš ono SVE, velikim slovima. SVE, onako po redu.
Ono kratko vreme kada su svi verovali da sam konačno i ja izašla na "pravi" put, to je bio najtužniji period u mom životu.
A ko je to znao, i koga je uopšte i bilo briga? Ma niste ni zaslužili da znate!

Koga je briga šta je unutar šarenog paketa? Ko još otvori paket da vidi šta je unutra? Divimo mu se tako lepom, dok iz njega posle sto godina nešto ne počne da smrdi ...

E kad je već počelo da smrdi, da vam kažem još i ovo ...

Šta će meni stan u kome živim sama, u koji svratim samo da prespavam ponekad, u kome vlada tišina, red i mir? Bogato namešten, u predivnom gradu, na elitnom mestu.
Šta će mi karijera zbog koje nemam miran san, i sve da kaplju najsjaniji dolari? Šta će mi kad nemam ni vremena ni ljudi sa kojima ću da uživam u tom novcu?
Šta će mi čovek po propisu, koji nema snove, jer snovi su za glupe ljude. Koji traži isključivo mušku decu, jer njegovoj babi su silni sinovi poginuli u partizanima. Ja, tako strašno nerazumna, molim da samo ponekad boravi u istoj prostoriji sa mnom i ako može u istom krevetu, da ne okreće glavu kada hoću da ga poljubim, da me ne pita za mišljenje ako ga kasnije neće uzeti u razmatranje. Eh, šta bi bilo da sam tek tražila da me voli, upola onoliko koliko sam ja njega ...

Nedirajte mi moju vagicu na kojoj vagam bogatstvo, novac, karijeru, ljubav, snove. Nije ona ni nalik vašoj!
Jer svako ima svoju valutu, i svoju vagu. I nema tu trampe.
Pustite me da naivno i dalje verujem da sreća nije u obrazovanju, ni u poslu, ni u novcu, ni u kući, ni u familiji. Da je sreća u meni.

Eto, tako, fino sam vam očitala ... idem sad malo da odmorim, od vas!

S'dubokim poštavanjem, naklonom i isplaženim jezikom,

Vaša lutalica


Objavio/la lutalica, 21/3/2007 u 23:08 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 13 ) | Pošalji komentar
lov ...

            
turista je onaj ko putuje iz zadovoljstva ...
putnik je onaj ko menja lokaciju ... 
lutalica je onaj ko iz zadovoljstva menja lokacije ...
opet i opet i opet !

a lovac ... lovac je onaj ko puca iz zadovoljstva ...
na ono nešto što je u sezoni.



Objavio/la lutalica, 17/3/2007 u 19:54 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 1 ) | Pošalji komentar
bogatstvo


Biti stranac nije ništa strašno! Čak šta više ...
Znam da sam to u svakom gradu ove planete, od svog rodnog grada u kome tako dugo ne boravim, pa do svih drugih manje ili više prisvojenih gradova.
Ja se osećam strancem gde god se nadjem,
ljudi me smatraju strancem gde god me vide.

Nekada sam očajno tužna zbog toga,
muči me nepripadanje ama baš nigde ...

A nekada sam presrećna zbog iste stvari.
Kad shvatim koliko sam bogata baš zbog svojih lutanja,
zbog kultura koje sam upoznala,
zbog jezika koje sam propričala,
zbog ljudi koje sam sretala.

Pre neki dan sam upoznala jednu mladu i simpatičnu Arapkinju. Tek tri godine je u imigraciji, i kaže:
- Znaš, ja tako mrzim tu reč IMIGRANT. Osećam se očajno kada me tako nazovu, kao da me vredjaju, znam šta o mom svetu misle i znam da nije tako. Još uvek se nisam navikla na tu reč.
- Znam, razumem te - osmehnula sam se bez objašnjenja.

Zaista je razumem, vrlo dobro. Pre petnaestak godina postala sam prvi put imigrant. Kako sam kročila na Severno Američko tle, osetila sam kako boli ta reč. Sve što su o mojoj otadžbini znali bilo je da je zahvaćena ratom. A često ni gde se nalazi. Osećala sam isti taj bes i istu gadost prema toj reči. Dugi niz godina ...
Bila sam mlada, pristigla iz jedne zemlje sa šest naroda i narodnosti, sa puno jezika i religija. Iz zemlje gde se ta raznolikost do skoro cenila, gde smo verovali u bratstvo i jedinostvo, i da nas baš te naše razlike čine jačim i bogatijim. Iz jedne zemlje rasturene brutalnim ratom upravo zbog te raznolikosti koju smo dugo godina ranije tako cenili.

Prošlo je mnogo godina od tada. Rat je prestao, ali ne bol zbog svega što se desilo. Jedino što sam sa tim bolom naučila da živim. Navikla sam na njega i više me ne muči.

Često razmišljam o imigraciji, o raznim kulturama koje zajedno žive u miru.
Verujem da je moguće. Verujem da nas obogaćuje.

I više me ne muči ni reč IMIGRANT, ni malo ... sada sa ponosom nosim to odlikovanje!


Bunbury - El extranjero

Objavio/la lutalica, 2/3/2007 u 18:38 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 3 ) | Pošalji komentar
plavilo ...

                                       
    Sve nijanse plave boje,
    i sva plava mora,
            još su moja ...

    i vetrovi moćni,
    i najveće bure,
            a plavo ostaje ...

Objavio/la lutalica, 11/2/2007 u 10:45 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 2 ) | Pošalji komentar
... još jedno MOŽDA ...

   
                Možda sam otišla

            samo da bih se
                                jednog dana
           
                    vratila ................

Objavio/la lutalica, 8/2/2007 u 22:44 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 6 ) | Pošalji komentar

[ Prethodna strana ] [ Strana 2 od 2 ] [ Sledeca strana ]