15/8/2007 09:49

Njen glas je uvek tu da me podseti na to da i mene neko voli. Njene oči, hrabar, topao i prodoran pogled, uvek su pored mene da me postide u lenjosti i nateraju na akciju. Njene najlepše ruke na svetu, sa uvek namazanim crvenim lakom na savršenim noktima, oduvek su mirisale po parfemu koji ću zauvek čuvati među kvržicama svojih čula. I kada me je on izbacio iz svog života i kada je prestao da me voli i kada sam ja njega zauvek izbacila iz svog života, iako nikada neću prestati da ga volim, ona je i dalje bila tu. Blizu. Sasvim dovoljno blizu da me zagrli, da svojim telom upije moje suze. Posmatrala je, patila, sa jakom verom da ću moći da prevaziđem... I prevazilazim... Dugo... Nenormalno dugo... Spavala je sa mnom danima, čvrsto me privijajući uz sebe. Kad bih se ujutro probudila, ugledala bih njene ruke koje su obuhvatale moje telo.

Emocije su čudo. One su krv moje krvi koja uzburkano struji telom, zaboravljajući na šake koje uvek ostaju ledene. Odvode me sigurnim putevima do mekanih belih oblaka na kojima sede Anđeli sa harfama, miluju moju dušu, premazuju je medom, daju mi da se napijem čiste vode sa izvora života, a onda me bace u Pakao gde polako i sigurno gorim na vatri koja tinja. Ugljeniše mi kožu, spaljuje organe, muči dušu, tera na plač, na krik, na jauk. Tada se osile, nabujaju, nikada spremnije za uništavanje skeleta moje suštine i otpočnu predstavu za mnogobrojnu publiku. Koriste me kao glavnu glumicu, dok se svim odbrambenim štitovima trudim da ne zaplačem, transformišući se u Laž koja dobija konture tela mlade devojke.

 

Dok se brčka na dalekom kontinentu iz mojih snova, dok uživa u raskoši luksuznih hotela, zapitam se da li ikada pomisli na mene? Onako najiskrenije. Bez predstave za publiku koju igra čitavog svog života. Da li se seti plavih loknica koje je vodio svuda sa sobom? Da li je mir koji je osećao dok sam spavala na njegovim grudima iščezao onog trena kada je odlučio da sve upropasti? Bože, da li se ikada kaje? Da li mu se suza skotrlja niz lice kada ostane sam bez aždaja kojima je okružen? Da li se nekada razbesni na njih toliko jako da me se seti i prizna da sam bila u pravu? Da li poželi da pobegne od tog taloga od polusveta, da me pronađe, jako zagrli i po milioniti put mi natera suze u oči? Da li je svestan da mi je oduzeo nešto što nikada neću moći da povratim? Nešto što mi je puno značilo, što svakom ženskom detetu znači. Svojim delima je slomio stablo vere u meni iz koga je počelo da raste trnje koje bode svakoga ko poželi da se pripije uz moju dušu.  

Znam da će onaj koji ne prokrvari od moje lažne surovosti i bola koji zadobije od otrovnog trnja, zauvek ostati tu. Ostali će otići u nepoznatom pravcu, povređeni.

 

Kada sam najemotivnija, najslabija, nedovoljno ispravljene kičme za ukus moje mame, tada glumim surovu realnost kojoj nisam sklona. Borim se sa demonima, gutam knedlu koja mi stoji u grlu, bežim od emocija koje me obuzmu, smejem se, lažem da sam suviše realna, suviše okrutna, suviše svoja, dok me ponovo svi ne ostave i dok se ne uljuljkam u svoj, od snova satkan, sigurni svet...

 

Svojim postupcima me je naterao da prezrem materijalistički svet. Da ga i suviše podcenjujem, svesna da mu pripadam. Svesna da nemam gde da pobegnem. Pa, ja ni ne želim da pobegnem. Ali prevideo je da se najviše radujem kada gazim po opalom lišću koje šušti u neočišćenom Omiljenom Parku. Da obožavam da bacam kamenčiće u vodu. Da mi nije potreban Kankun da bih bila srećna, jer ja sreću doživljavam drugačije. Da ništa ne može da zameni taj šum koji mi poboljšava cirkulaciju. Da ljubav i emocija nemaju cenu. Da su neprocenjivi. Najvredniji. Da ne stoje na rafovima, a da su svima dostupni. Da se izgubim kao malo dete koje dobije novu igračku kada ih osetim.  I sada sam srećna. I više od toga. Jer je u moj život ušetao On koji me pogleda svojim toplim okicama, jako zagrli, kaže nešto lepo i najlepše poljubi. Dovoljna je samo kap njegovog parfema da me razbudi iz snova i razveseli. Ah, da je samo malo tu kad se probudim. Da me privije uz sebe i opije ćutanjem...

 

 

objavio: mashnica kategorija:
obavesti prijatelja | Komentara (2) | Pošalji komentar
7/8/2007 19:47

Znaš, Sofronije, nekada sam tužna bez razloga. Da li je reč o prokletsvu DIAVOLO-a koji je stvorio ženu ili šta već, ali i kada mi je sve sjajno, znam biti tužna. Pravim se da se izgubim u stvarima koje me okupiraju i trudim se da ne razmišljam, prividno hladna, nezainteresovana i nedodirljiva, a u stvari sve vreme mislim na to nešto imaginarno. I zna da boli. Zašto – ah, to bih i ja volela da znam. Šta – i to bih volela da znam. Možda je u pitanju činjenica da je ovo important August of my life, budući da je lepo počeo, a da se nastavlja tako što ulazim u treću deceniju, puneći čitavih dvadeset godina. Scary movie! U tim trenucima kažem da su žene prokleta bića. Loša vest je da sam utehu našla u Highland cream-u. Dobra vest jeste da sam makar malo počela da spavam. Mora da je trik u Njegovom parfemu koji me opije i uspava. Posle toga sanjam kao beba. Kada ga ne osetim, obavezno me probudi vibracija telefona, koja sledi nakon jedva tri sata sna. OMG (oh, my God), postajem N’Addict!

 

Neki ljudi jednostavno slute na nevolju. Grci = Nikos = Mašnici se garant dešava nešto što najmanje želi. Kada se ta NN osoba grčkog porekla, ovo –ono fizičkog izgleda, špicastih cipela (bež zmijurina) i srednje duge kose natopljene litrom Chanel ulja za telo, pojavi na display-u mog mobile phone-a, mogu samo da sednem na prvo mesto prilagođeno za tu radnju i da se zapitam koji će me DIAVOLO snaći. Da li crni? Da li crveni? Ili ja običan herpes shvatam suviše tragično?! ALI TO JESTE TRAGIČNO! Pa zar mora baš sada kada uživam u svakoj nanosekundi njegovog daha na mom licu?! Zar mora baš sada kada želim da se zalepi za mene i da se nikada ne odlepi?! Why sada kada je his French all around me?! Da stvar bude još gora, vrlo je verovatno da će se i njemu volšebno pojaviti to isto čudo, baš onda kada meni prođe. Mašala - rekli bi Turci! Ličim na Hitlera sa belim Sudocream-om u predelu usana i +, - gore, dole! Da sam, a nisam, odmah bih se uplašila. Ovako je OK. I kako da me vidi ovakvu?! Nema šanse! Celu stvar je obavezno morao da začini  i bad luck parfume. Jeste, u pitanju je omiljeni parfume maker, ali kada ga stavim, doživim integral apokalipse (Oh, Lord, al’ lupetaš Mašnice – integral (math.) = vraćaj u nazad, muljaj, kontriraj, stvori Kataklizmu kako znaš i umeš i zadatak će biti tačan, a Murphy srećan). Što bi profesor rekao: „Šta je to što muči naše kokoške (girls), a nije petao?“ Htedoh reći... Aqua di Gio – you are out of Vogue per Sempre! Sorella, danas je tvoj get-as-more-gifts-as-you-can-carry dan!

 

Pre neko veče, sva oduševljena što sam napokon otkrila cafe of my life, doživim još jedan Integral Apokalipse! GOD DAMN KINEZI! Ti stvorovi, koji vrše invaziju nad Planetom i nad svim stvarima koje iole valjaju, našli su za shodno da otvore fuckin’ MAKAO 3000 na mestu na koje smo se baš mi uputili! I to u ulici koja nema više od 50 metara, tražimo taj isti cafe of my life sat vremena po rupama i podrumima, kao nezdravi i zatucani, ma baš isti kao Fuj-Oni kada se razmile po belom svetu, dok se glupavi restoran sa interior details from Blok 70, šepuri kao paun baš ispred mog nosa! Dobila sam slom živaca, na šta je On nonšalantno, poluzainteresovano reagovao – nekako, što je posledično bio reper za moje oduševljenje - njim! Ah, muškarci, tako jednostavno umniji i smireniji od nas! A – ne! U Makao iz PROTESTA ne idem! No, sve je dobro što se dobro svrši, a još ako je začinjeno komentarom da kada on vodi, tačno zna kuda idemo, onda je doživljaj i više nego potpun J. OK, I failed and I HATE IT J (samo nemoj to da mi kažeš J).

 

Danas „volim muškarce“ budući da sam kao svaka dobra ćerka noćas do 03:30h morala da pružam emotional support dragoj mamman, koja je kao po običaju „mrzela“ svog dečka sve dok telefon rano jutros nije zazvonio. Tada je postao najdivniji muškarac na svetu. I ja se slažem. Potpuno. Toliko je divan, da će mi doživotno (moje doživotno, ne njegovo) plaćati tretmane podmlađivanja i mazanja lica zmijskim otrovom zbog nespavanja i tešenja njegove devojke aka moje majke.

 

I onda ponovo zaokret u my-imaginaciju i setni osvrt na njegov božanstveni kiss koji zna da ostavi real-rane po mom licu. Elem, navikavam se polako, vidim da već postajem otporna, nakon što je uspeo da mi skine sloj kože. Sada već mogu da ga podnesem bez ikakvih problema. Kako rekoše Srbi mili „klin se klinom...“. I tako uživam u svakom momentu provedenom sa njim i poželim da od very - trenutka kada ga ugledam sve stane, dok se ne umori od mene i dok mi ne kaže „dete, moglo bi malo da prošetaš do kućice“. I što VOLIM što VOLI da koristi English i što ne smara sa srpskim milion-i-šest-kilometara dugim formulacijama. A kada ugledam Ženu Zmaja, prvo ću je jako zagrliti, a onda ću joj reći „Hello O“. O tome detaljnije u Drugom Dnevniku Javnog Servisa. Please change for...

 

Les Temps des Cathedrales – Bruno Pelletier

Bohemienne – Helene Segara

Le Mot Phcebus – Bruno Pelletier, Helene Segara

 

objavio: mashnica kategorija:
obavesti prijatelja | Komentara (2) | Pošalji komentar
30/7/2007 13:59

Dve kristalne kuglice u ruci su škripale i proizvodile iritirajući, a meni tako opuštajući zvuk. Upijale su moje misli koje su se smenjivale sporije nego ikada. Pomislim, pa zaboravim. Ponovo pomislim, pa se nasmešim i zaboravim. I tako satima zavaravajući se digitronima, sveskama, flomasterima ispred sebe. Dva vezana dana koja su na dar dobila nula sati sna, potpuno su me razmazila i usporila. Od tada, kada sam se prepustila najčistijem uživanju u sopstvenoj tišini, mraku, njegovoj relaksiranosti, količini alkohola na koju moje telo nije bilo pripremljeno, dimu novootkrivenih stylish cigareta, misli su napravile značajan zaokret.

 

Savršeno veče je pulsiralo velikom energijom uredno složenom i zatvorenom u decentnoj, mekanoj, lila kutijici. Vodila sam uštogljenu konverzaciju sa svojim “opium mozgom” koji je lenjo odgovarao na pitanja, moleći ga da mi objasni razliku između suštine i detalja te večeri. Činilo mi se da mu je bilo sasvim svejedno i da sam ga nepotrebno zamarala suvišnim pitanjima. Bio je srećniji dok sam se smejala terajući san od sebe. A san je kucao na vrata tačno oko pola pet kao i svake večeri, želeći da se uvuče u mene, kao supružnik koji dolazi svojoj ženi iz naručja ljubavnice. Videvši da nisam sama, ljut i nadmen, vratio se njoj, a ja sam nastavila da uživam…

Mekano ćebence nas je štitilo od ledenog jutarnjeg zraka koji se kroz pore na golim rukama uvlačio do kostiju. Samo još jedna cigareta je postala izgovor za produženo zadovoljstvo. Njegova ruka koja je skliznula preko mojih nogu, prećutni znak obostrane opuštenosti. Apsolutna tišina u kojoj sam mogla da ostanem zauvek. Osećala sam se kao beskrajna pustinja koja je upijala svaku izgovorenu reč, koja je uživala na putovanju oko sveta od Singapura do Londona, fascinirano gledajući u vodiča koji je dobro znao kuda me vodi. A onda je prestao da priča i pridružio svoju tišinu mojoj. Kako su samo te dve tišine uživale odlazeći istočno od nas u želji da nam što sporije dovedu prve zrake sunca. I kako je samo to jutro brzo prošlo… Kada sam se osvestila, shvatila sam da je moje omiljeno doba sedmice, subotnje jutro, moralo da se prelije u radno popodne i histerično veče.

Slatka, mala laž mi je pomogla da mami objasnim gde sam provela noć. Nasmešila se, primajući je kao istinu koja se razvukla u široki osmeh i značajan prodoran pogled. Čitav sat pod ledenim tušem, dao mi je energiju za naporan dan koji je bio preda mnom. Marko je objašnjavao visinu bara u kuhinji, čini mi se da je rekao da treba da upamtim i visinu otvora za... hm, da… Profesor je svako malo bio zainteresovan za uzrok mog odsutnog, umornog pogleda praćenog zatvaranjem očiju i predavanjem snu… A meni je bilo lepo…

 

objavio: mashnica kategorija:
obavesti prijatelja | Komentara (4) | Pošalji komentar
12/7/2007 00:53

Miris – uvek pamtim. Glas – nikada ne zaboravljam.

Poluotvorena vrata terase. Gledam u nebo i na njemu prepoznajem boje posteljine na mom krevetu. Crvena, baš kao frotir i siva, ista kao satenska posteljina i jastuk. Udahnem oštri, sveži vazduh koji se noćas uporno zavlačio kroz pore na koži, dok sam se branila savijajući se u položaj fetusa. Prebacivala sam ruke preko sebe, grčila se, grlila jastuk, buncala želeći toplinu, bilo kakvu, parče mekane tkanine na goloj koži, toplu ruku, bilo šta… Ali, oštri ubodi ledenog zraka su se probili sve do kosti, usne poplavile, telo se naježilo… zora je konačno svanula…

 

Miris tog zamka koji je sa brda dopirao do Princezine ulice, podsećao je na blud nadmenih kraljica. Surove gotske kupole koje su stremile ka nebesima pretile su i upozoravale na potpunu potčinjenost njihovom besu i nadmoći. Park. Pruga. Cveće. Stari kamen koji se kruni, pomešan sa mirisima parfema iz Frejzera. Mala, limena, tartan kutija shortbread-a i čaj u termosu.

 

Princeza, zarobljena među okrutnim kamenim zidinama, raspuštene duge kose, lagano se kretala savijajući se do otvora za cevi topova, isprepadana nepotrebnom larmom vaskolike svetine koja se po noći radovala vatrometu. Izvijala je vrat do uzanih prozora, gledala u daljinu i sanjala Robin Hooda koji bi doleteo na džinovskom hrastovom listu i odveo je sa sobom. Crni Mini Cooper, Japanka i nešto malo milja do Rozlinske kapele. Tajna. Nikada dekodirana. Veliki crni jaguar ispred skromne građevine ukrašene verskim i masonskim simbolima. Nakit. Ruka preko grudi. Velelepni centralni stub. Pentagon u podnožju. Kamene ruže na fasadi. Duh Marije Magdalene na maloj stolici pored harfe. Orkestar u akustičnoj priprati. Vitraž na prozorima. Jeza.

 

Princeza izlazi iz kapele i odlazi u dvorište želeći da u sećanju zabeleži žutu kuću Isusovih potomaka. Ona zna koliko je svet mali naspram njenih želja i koliko je povratak izvestan. Zna da će ga jednom dovesti tu i da će se očima punih sputane želje gledati kao haskiji usred snežne šume. Gladna novih mirisa, umorna od potrage za novom, nikad otkrivenom bojom očiju, iscrpljena od promasenih ljubavi, pala je na beton ispred skromne grobnice žene koju su masoni obožavali i pogledala u članke monaha koji je prolazio… Trnje… Baš isto kao na Isusovoj glavi, zamršeno od zla i bola zbog nepravde… i žena… ona… Princeza…

 

Igra se, zove, mami, uzima sve što želi, diže visoko, baca na dno, nezno pomiluje, voli, daje i sanja… nekoga… takvog kakvog ga zamišlja… I ne, ne plaši se, jer prezire nemoć. I da, plaši se jer...

 

Libre

De choisir sa vie

Sans un anathème

Sans un interdit

 

Napolju je hladno… ona je sama… oseća miris i čuje glas… i zna… tajnu…

 

objavio: mashnica kategorija:
obavesti prijatelja | Komentara (4) | Pošalji komentar
10/7/2007 19:54

Usled hiperenergije i viska vremena, odlucila sam da uprilicim mali, zanimljivi contest :)
Dragi blogeri i drage blogerke, slobodni ste da se odlucite za jednu od cetiri dame koje vam se fizicki najvise dopadaju. Na zalost, ne mozete glasati dva puta sa iste IP adrese jer sam tako podesila parametre. Glasati mogu svi, kako registrovani tako neregistrovani. Uzivajte :)

Cetiri tipa zena, koja ce osvojiti najvise simpatija?

Ja imam svog favorita, ali vam ne zelim otkriti o kome se radi pre kraja takmicenja, da ne bih uticala na vas izbor!

Ovde su slike (redom):

Photo Sharing and Video Hosting at Photobucket

 

Photo Sharing and Video Hosting at Photobucket

 

 

Photo Sharing and Video Hosting at Photobucket

 

Photo Sharing and Video Hosting at Photobucket

 

Glasati mozete ovde:

 


Create polls and vote for free. dPolls.com

 

 

10/7/2007 16:39

Ima li ičeg lepšeg od toga kada se probudite i istog momenta počne pesma koja vas tera da ustanete, nasmešite se, stanete ispred ogledala i sanjivi počnete da igrate. Oni koji se razumeju u ples, dobro znaju na šta ritam Jive-a natera čoveka J

 

Mašnica je predivno raspoložena. Kao što Ness reče, bilo bi divno živeti u mjuziklu gde svi igraju. Može i po kiši. Eh, kada bih samo mogla preneti ovu energiju svim ljudima… Osećaj kada biste se neprestano blesavili, vrteli u krug, vrckali, smejali se, prskali vodom, valjali se po krevetu, golicali, ponovo se smejali, pevali (iako nemate pojma), plesali kroz kuću, radili mala zverstva… Danas sve to radim, pored toga što slušam Patrizia i gledam njegove spotove i privodim kraju učenje. Time to time zvirnem i u knjigu koju čitam u pauzama za limunadu. Usled hiperenergije koja me je strefila posle suza od pre par dana, vidim da mogu sve da stignem, da imam vremena i da lenčarim, da ne dozvoljavam drugaricama da me iznerviraju, već se samo smeškam na njihove sitne prepirke. Pomislio bi čovek da sam teški konzument efedrina. Ali, nisam.  

 

Gledam baš jedan spot od Patrizia (ali je tužan a ja danas vrckam, tako da ću ga staviti čim me uhvati melanholija) koji kaže “Nessuno sa la verita” što u prevodu na srpski znači da niko ne zna istinu. I to mi se sviđa. Baš. Šta je pisac hteo da kaže naslućuje samo on. To jest, ja. A možda i on.

Photo Sharing and Video Hosting at Photobucket

Elem, napravila sam ananas salatu i verovatno biste crkli od smeha da vam kažem kakva je to ustvari komplikovana “salata”. No, kako danas obožavam i gospođu CIA-u ispred zgrade, ispričaću vam kako se pravi. Kupite ananas ali isključivo izaberite kolutove. Ne morate da pitate da li je u konzervi, kada Mašnici mamma mora da čisti prirodan, jerbo je mnogo vešta sa noževima (KezzZ), pa se podrazumeva da je u konzervi. Dalje, secnete kolutove na pola, pa još na pola. Uzmete mango, oljuštite ga i isto ga iseckate na kockice. Pomešate, ubacite malo brusnica, iscedite jedan limun i sve prelijete. To sam sama izmislila. Mislim to, za limun. Ko nije mazohista, slobodno neka preskoči taj deo sa limunom. Posle mi od kuvanja prave filozofiju. Ajme Isuse J

                                  

“Bella bella signorina I’m no Casanova, but I’m Italian through and through, so let me show you what we do”

 

Nešto razmišljam kako bi bilo zanimljivo živeti u gradu u kome se neprestano pleše. Gde karneval traje svakog dana. Bogota može biti sjajno rešenje. Imali bismo problema sa vizama (ali mi smo već navikli na to), nekretnine su jako povoljne, život prilično jeftin i nikada nam ne bi bilo dosadno. Po noći bismo svi izlazili u klubove, uživali u bossa novi, salsi, sambi. Živeli blizu plaža… mmm, kakav divan dan danas…

 

U skladu sa juče uspostavljenim obožavanjem Italije na ovom blogu, danas nastavljamo uz That’s Amore (sve je amore, ako niste znali), i street dance by Patrizio himself. Ja idem u Napoli da vrckam sa njim, a vi ste dobrodošli da nam se pridružite J Btw, Mašnica ili “fiocco” ponovo kreće na časove plesa i jako je srećna J

 

Ako biste me pitali koji mi je omiljeni nadimak na italijanskom jeziku, odgovorila bih vam PIPISTRELLO u prevodu slepi miš. Why? Nem’ pojma sexy zvuči kada se izgovori J

 

VIVA LA DOLCE VITA :)

objavio: mashnica kategorija:
obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
9/7/2007 17:21

Photo Sharing and Video Hosting at Photobucket

Kada ti muškarac uz neodoljivo šarmantni osmeh kaže “Let’s make love”, pa još ako ubaci i words na italijanskom, mmm, nemoguće je reći NE. Da li zato što sam nepopravljivi romantik, pa večito tražim dodatnu puzzlicu koja bi se uklopila u čitavu sliku, ili zbog urođene simpatije prema temperamentnim, a jako emotivnim muškarcima, oduvek sam osećala iznimnu privlačnost prema Italijanima. Evropljani, flatterers, sa savršenim smislom za estetiku, najboljim ukusom za odevanje, beskrajno pričljivi i zanimljivi, vole muziku, imaju urođeni osećaj za ritam, nisu nadmeni, najlepše se smeju i imaju najsexy jezik na svetu (pored dalmatinskog i francuskog), plaču kada su povređeni, uživaju u hrani i svemu što je lepo. Uz puno truda te uvere da si im čitav svet. Moja najbolja drugarica, prava Kolumbijka iz Bogote se zabavljala sa jednim Stefanom iz Milana nekoliko godina i uverila me je da su Italijani prilično verni muškarci. Vole da laskaju i da se udvaraju, ali retko kada varaju svoje devojke/žene.

Secam se divnog provoda sa grupom Italijana u jednom hotelu u Pešti. Neizdrživi bolovi u nogama od igranja nisu me sprečili da čitavu noć plešemo i ludo se zabavljamo. Mačistički nastrojeni muškarci, pred publikom se groze Italijana koji vrckaju, prelepo igraju, ne skrivaju emocije, smeju se, zavode, obožavaju žene i vina. Ipak, negde u dubini duše, verujem da bi želeli da budu baš kao oni. Većina žena ih obožava, tako da ne bi bilo loše da im “maznu” par trikova kako bi Srpkinje uživale u Srbima, bez da bližemediteranski temperament nalaze u Crnogorcima J

Trenutno slušam italijansku muziku u kojoj iskreno uživam. Giorgia, Toto Cotugno, Rafaela Cara, Eros, Laura Pausini. Ranije sam pisala o momku koji me je potpuno osvojio – Patrizio Buanne. Kada kažem osvojio, ne mislim da me je osvojio samo svojim glasom, već čitavom pojavom, stavovima, razmišljanjima, nenametljivim humorom. Oduvek sam tako zamišljala savršenog muškarca koji je otvoren, pričljiv, hedonista, vredan, temperamentan, passionate, zgodan, prefinjen, gentleman, lepo vaspitan, prizeman i “normalan”, neiskompleksiran, kosmopolita, zavodnik koji bi voleo samo mene J (trep – trep). Savršen mix Frenka Sinatre i Elvisa Prislija. Žene se verovatno neće složiti da ovakav postoji – e pa ja duboko verujem da postoji. Ako ga Italijani imaju, zašto ga ne bismo imali i mi. Dama se rađa, dama se ne postaje, kao što se i gentleman rađa. Sve ostalo može da se nauči. Mana naših muškaraca je što su puni predrasuda. Što retko koji istinski zna da uživa. Čast izuzecima. Što veruju da će ženu osvojiti svojom zatvorenošću i “mutnim radnjama”. Mislim da je to veliki “bug” koji je stečen odrastanjem na ovom podneblju. Ili sam ja u nekom prethodnom životu živela u Brazilu, Argentini, Španiji, Kolumbiji, Italiji pa sam u kodu memorisala potpuno drugačije preferencije. Isto tako deeply verujem da svaki čovek zna da pleše. Ono što neki ne znaju jeste da čuju i osete muziku. Kada bi se opustili, zatvorili oči, uzeli čašu omiljenog vina, i dopustili muzici da pokrene njihove kukove između kojih se nalazi nulta, centralna tačka čovečijeg tela, a u kojoj leži sva mudrost plesa, oslobodili bi sputanu energiju koja bi eksplodirala i sigurna sam da bi bili zadivljeni otkrićem nekog novog sebe.

 Photo Sharing and Video Hosting at Photobucket

 

Privuče me ono što doživim kao egzotično, nesvakidašnje, ono što se ne vidi prve sekunde. Obično se zaljubim u pokret, gestikulaciju, jer volim ljude koji su bučni, koji privlače pažnju čitavog svemira dok govore. Naravno da ne mislim na urlanje i nepristojno ponašanje, već na harizmu i energiju. Pored mene bi Bred Pit ili Džordž Kluni mogli proći uz sve ovacije okoline i garantujem da ih ne bih primetila. Ne doživljavam ih kao šarmantne. Ali zato Richard Gere i Michael Douglas sigurno ne bi ostali nezapaženi. Kao klinka nisam bila zaljubljena ni u jednog glumca, pevača, slikara, pisca, ali od kako sam otkrila savršenog Patrizio Buanne-a, shvatila sam da sam poprilično odlepila i to pod stare dane J. Juče sam izazvala krajnje začuđujuće poglede okoline usled uzdaha koje sam nekontrolisano ispuštala na svaki njegov osmeh, gestikulaciju, imaginarnu čašu koju je tresnuo o beton, najsexy glas, italijansko-engleski jezik, savršene manire, kristalno jasan pogled vragolastih ociju, božanstvenu prugastu košulju, neobuzdanu energiju, posvećenost, profesionalizam, običnost, iskaz da preferira JLo u odnosu na Klaudiju Šifer, “Vicin’ ‘O Mare”. A kada je počeo da vrcka uz “Bella Bella Signorina” malo je falilo da dobijem opasnu aritmiju. U takvog muškarca mogu da se zaljubim na jedan. Kada bi taj čovek proširio svoje gene na što više potomaka, mislim da bi zemlja bila puno lepše mesto za život. Kada porastem, ako budem imala sina, vaspitaću ga da se ponaša baš ovako. Da bude slobodan, da obožava žene, da uživa u lepoti, da puno i neprestano radi, da nikada ne skriva emocije i osećanja, te oduševljenje svime što ga fascinira. A valjda će mu i tatica biti sličan. Jedan moj rođak, morski Crnogorac me je kupio izjavom da bi voleo da se rodio kao Italijan. Možda to ima neke veze sa genetikom budući da u krvi nosimo gene dede Italijana. Elem, ako budem dobra, pa me Deda Mraz upita šta bih želela za Novu godinu, odgovoriću mu da bih jednog vrckastog, zavodljivog, šarmantnog, beskrajno duhovitog, temperamentnog, ludog stvora koji zna da kaže i živi krilaticu “LA VITA E DOLCE”.

 

patrizio buanne

P.S. Molim blogerke da uživaju u priloženom videu i da ne pokušavaju da mi preotmu zgodnog Italijana, jerbo znam da budem opasna kada se žene motaju oko nekog meni simpatičnog J. Ne pipkajte ga prstima, slucajno! U prevodu - hands off J Ukoliko želite da ga dodirnete, dozvoliću vam kada ponovo dođe u Beograd, ali prvo da platite 1000 eura (u devizama isključivo, jer nas čeka put oko sveta, pa nemamo vremena za konvertovanje novca) – MENI. Broj računa ćete dobiti preko pp-a.

6/7/2007 15:33

Dok su srpske lepotice pokušale da steknu slavu kao Kerol Alt ili pak zanosna Brižit Bardo, ispunjavajući svoje egoističke prohteve kroz seksualne bahanalije sa moćnim muškarcima, one druge, istovetno lepe i zajebane su gradile visoko moralne postulate i pokušavale da doskoče konkubinama svojom pameću i znanjem.Vremenom su razvile i unapredile čak i altruizam, kao osobinu iza koje su se skrivale. Međutim, rušeći predrasude o tome da lepota i promućurnost ne idu zajedno, ni malo naivne i svakako ne nevine kolgerle su postale vladarke iz senke. Danas ih gledamo kako se sve do jedne šepure u modelima Roberta Kavalija, (kao da ne postoji nijedan drugi dizajner na kugli zemaljskoj), pored svojih muževa, ovdašnjih političara. Elem, ove druge su se ugojile i uzjahale skupštinsku govornicu. “Mura” im je postala omiljeni, najkvalitetniji, bratski, "kupujmo – domaće", slovenački brand.

 

 

Čitajući intrigantna dela, te još kao klinka proučavajući “Inicijale BB”, zainteresovala sam se za Džona Kazablankasa, kvalifikovanog poznavaoca žena, a po sećanjima njegovih devojaka savršenog ljubavnika i istinskog ljubitelja muškarcima zanimljivije polovine sveta. Ovih dana mi je pod ruku pao još jedan roman u kome nisam očekivala da će se pojaviti njegovo ime, ali… Osnivač “Elita” se čitavog života posvetio jurenju lepih devojaka od kojih je pravio dobre mačke. Bio im je učitelj, otac, ljubavnik. Pored njega jednostavno nijedna žena nije smela da se oseća ubedačeno. Pravio je od njih dive. I uspevalo mu je. Zgodne dugonoge lepotice su obrtale milione šetajući po belosvetskim modnim pistama. E sad, pričalo se o tome šta su davale za uzvrat, mada uprkos sveopštem mišljenju da su to činile protiv svoje volje, često je bilo potpuno suprotno. Ipak, kada se sve uzme Michel Adam više podseća na nabeđenog makroa od legendarnog Kazablankasa koji je uživao i zarađivao, za razliku od ovog koji zarađuje i uživa. Za neupućene, gospodin Adam je vlasnik Fashion TV imperije. Vojni novinar, Miroslav Lazanski je pokušao da isfolira da je Džonov alter u Srbiji. Skupljao je srpsku lepotu zajedno sa visprenom magistarkom ekonomije i plasirao je na svetsku tržnicu sada već prepunjenu kojekakvim šljamom. Kazablankas je od devojaka stvarao dive, činio je da veruju da su plave krvi, odisale su samopouzdanjem i stavom, isicale se ne samo lepotom već unikatnošću ličnosti. Michel Adam je plasirao meso, a Lazanski je bio jedan od karika u lancu distribucije kome je pripala dužnost da Srpkinjama zabija šaku u usta i gleda im u zube. Na televiziji mi je delovao kao zgodan frajer, sve dok ga jednog popodneva nisam srela kod Terazijske česme i shvatila da je neponovljivo nešarmantan i nizak.

 

 

Elem, kako kaže autorka “fatalna žena je uvek zadužena i obavezno zaglibljena u kreditni odnos prema određenom muškarcu. Kad bi to bilo tako, odavno bih učinila sve da padnem na trošak MMF-a.” Sa ovim se možete složiti, možete se nesložiti, možete odbijati da poverujete gnušajući se srpskih tranzicionih sponzoruša, ali činjenica je da ne možete negirati da su svetske mačke to postale isključivo zahvaljujući muškarcima.

22/6/2007 18:12

Teško je biti dete i voleti muškarca. Teško je pogledati se u ogledalo i u očima nazreti satić koji otkucava vreme za pravu ljubav. Teško je miriti se sa usputnim prolaznicima koji ostavljaju krvave tragove na dečijoj duši. Još teže je biti svestan toga. A najteže je beskrajno dugo iščekivati nekoga koga idealizuješ, stvaraš od snova, preciznošću apotekarske vage praviš mu svaki mikromilimetar tela i duše.  

 

Kada ugledam taj odraz u ogledalu, nasmešim se, priznam da se plašim sopstvene sreće, udahnem duboko i zamolim Silu da mi pomogne da se prepustim. Da ukloni mentalne barijere, da mi dozvoli da se istopim u toploti imaginarnog tela, da ga doživim kao nešto svoje, potpuno blisko i da se iluzija ne rasprši u trenu. Da savršeni trenutak beskrajno dugo traje, da strast oplemenjena ljubavlju ostavlja neutaživu potrebu za bićem čija bliskost jača duh, hrani um i zadovoljava glad.

 

Samo sam tražila jedno rame na kome bih po noći zaspala. Samo malo nežnosti koja bi podstakla uzavrele slapove skrivenih emocija. Samo malo istrajnosti da ne odem od tebe ako mi se ne dopadne beznačajna sitnica. Još manje razumevanja koje bi izgradilo čitav moj svet. Samo malo tebe jačeg od mene. Samo malo tvoje duše u koju bih zavirila kada moja zaluđena tobom prestane da prati otkucaje srca i impulse razuma. Malo ćutanja u krevetu. Minimalno poljubaca po licu. Kap tvog parfema koja bi stvorila iluziju savršenstva i bezgraničnog pripadanja tebi.

 

Za uzvrat si dobio devojčicu. Mene. Čistu dečiju dušu koju si mogao oblikovati kako si želeo. Prekrajati je po svojim merilima. Menjati lako lomljive delove neuništivim materijalima. Naterati mi suze u oči dok sam slušala razgovore sa tvojim „drugaricama“. Samo kada se setim priča o svim onim savršenim ženama sa kojima si bio. Oblikovao si moje telo kako si želeo. Nije bilo bitno što nisam tako volela. Prepustila sam ti se... Poklekla pred silnim fotografijama tvojih devojaka. Prestala da budem dete preko noći. Kao svaka zodijačka lavica, uživala u laskanju i divljenju dok si gledao svojih ruku delo. Hranila ti ego i dizala te do neslućenih visina. Smeškala se svim onim ljudima „prijateljima“ čiji pogledi su me plašili. Verovala u apsolutno sve što si izgovorio.

 

A ti... Ti si za to vreme podešavao jačinu frekvencije kanala „ljubav“ onako kako ti je odgovaralo. Bio uljuljkan u bezrezervnoj, čistoj emociji. Uživao u neistrošenoj, baršunastoj koži koja te je upijala kao hranljivu masku. Telu koje se grčilo i privijalo uz tvoje kada jutarnji vetar počne da ga rashlađuje. Postala sam neodvojivi deo tvoje sujete. Virus koji ti je ušao pod kožu. Akcesoar psihološkog moćnika. Super ego čoveka koji je verovao u svoje komplekse.

 

Upozorila sam te na vreme. Rekla sam ti da me je lako zavoleti. Nisam prećutala da sam vešt manipulator. Rekla sam ti da jako puno dajem, ali da svaku suzu trostruko naplaćujem. Nisi mi verovao. Mislio si da sam suviše dobra i zauzeta da bih trošila vreme na gluposti. Ali ne... Prevario si se. Zaboravio si da dete ne oprašta laž. Zaboravio si da je svet užasno mali. Prevideo si činjenicu da ne možeš da odoliš omiljenom vinu. Nisi ni slutio da se ispod nežne površine krije pomalo infantilno, ali ipak inteligentno biće. Sve si mi ispričao sam... Samo sam se smeškala, slušala te i neprimetno brisala suzice koje su se kotrljale niz lice, a koje nisi primetio od žara iskrene ispovesti koji te je poneo. Mislila sam da si suviše mlad za tako gorku istoriju. Suviše veliki kosmopolita za dogmu kojom si obavijen. Manje licemeran da prećutiš dete koje si napravio u danima potpunog ludila i opijenosti lepotom i strašću. Dovoljno siguran u sebe da ne moraš da kriješ godine uprkos dečačkom licu u koje sam se zaljubila. Kada li si postigao sve? Ili ponovo lažeš?

 

Suviše si mračan za moje svetle oči koje čeznu za životom i žarom. Suviše sam svoja da bih ti se prepustila. Nisam li ti rekla da ne podnosim laž? Trebalo je da shvatiš da sam i previše sigurna u sebe da bih oslonac tražila u muškarcu. Da ima toliko puno onih koji su za razliku od tebe sasvim obični i koji se neće sladiti slanim tragovima sa mojih obraza. Da sam u krajnjem slučaju sasvim dovoljna samoj sebi i da znam da uživam u vremenu. U trenutku. U vetru. U svemu što je tebi smešno, glupo, trivijalno.

 

Na vreme sam te otkrila. Dobro je što nisi čačkao tim prljavim rukama po mojoj duši. Dobro je da nisam inficirana virusom tvog ludila koje bi pokrenulo zrnce mržnje i ugrozio čistotu krvi koja teče kroz aortu. Dobro je da sam postala emotivni invalid za takve kao što si ti. I hvala ti što ih sada prepoznajem iz aviona... I hvala ti što si me naučio da volim običnost i jednostavnost. Što egzotiku više ne tražim u mističnim muškarcima, već je prepoznajem u dobroti i iskrenosti.

 

objavio: mashnica kategorija:
obavesti prijatelja | Komentara (3) | Pošalji komentar
16/6/2007 20:34

            Poželela sam da nestanem iz ovog sveta. Da stvorim novi, zajedno sa tobom. Da se ugušim u tvom maglovitom dvoličnom pogledu i nikada više ne uplovim u vode kojima sam se mesecima davila da bih te pronašla. Tako nestvarnog, a tako realnog. Tako svog i tako drugačijeg. Onog o kome sam neprestano maštala tražeći te u pogledima svih koji su lizali moje suze, naslađivali se mojim usnama i rukama vajali konture mog tela. Koji su me želeli ovakvu, drugačiju, pored sebe, na sebi, u beskrajno dugom mraku i previše kratkom danu.

Pusti me da maštam… Podgrejao si moje najveće umno blago koje se razbuktalo… Elegancijom si probudio dekadenciju mog Altera i uveo me u vrtlog snova…

            Pokazao mi magični grad i u njemu ulicu, u ulici hotel, a u njemu bar. U tom baru ti. Sam. Sediš i piješ vino gledajući na sat. Ja, koja dolazim u koktel haljinici tek kupljenoj od omiljenog dizajnera i gledam tvoj mirni sigurni pogled… I one divne slike kojima si od devojčice pravio damu željnu samosvesnog, zrelog muškarca…

            Mogu ti ispričati najdivniju priču koja će te naterati da me poželiš. Sada. Od koje ćeš poželeti da se vratiš odmah i staviš svoje ruke u moju kosu privlačeći me sebi usnama koje drhte. Ipak, suviše si nestvaran, a ja sam suviše nevidljiva da bismo prihvatali intrigantno zavođenje u nestvarnom i još uvek neotkrivenom virtuelnom svetu u kome smo se našli iznenada. Iako ja to želim. Makar na tren. Isto onoliko koliko te želim u svojoj realnosti. Molim te, ostani svoj i drugačiji u svetu identičnih marioneta koje ne slede našu ideju. Ideju diverziteta. Nepripadanja. Voli i ostani dete. Takvog te zamišljam. Dete sa vinom i cigaretom u ruci, oštrog pogleda koji uzbuđue moja neobuzdana čula… I javi mi se. Ubedi me da nisi samo još jedan pion virtuelne zavere i približi se mojim čulima. Dozvoli da te obuhvatim mislima i inspirišem energijom koju voliš. Zavedi moj um i imaćeš me sve dok ne postanem superiorna. Tada ću otići. Prihvati ovu igru koju nazivaš slatkom i dozvoli mojim čulima da se otvore za tebe… Ovde. Ne u stvarnosti. Potpuno. Poželi moju suštinu i tek zamisli moje telo. Otvori sve tajne prolaze mog uma i duše, a za uzvrat ćeš dobiti ono o čemu maštaš. Princezu koju ćeš čuvati u džepu svog sakoa i čija će te mirišljava, mekana koža dovoditi do čulne ekstaze. Samo pazi… lako se uvučem pod kožu… Na vreme se opremi antitelima kako te moja ljubav kroz kapsulu strasti ne bi oslabila. Na vreme ojačaj da mi ne bi rekao da si postao zavisnik od moga mirisa i da ti je hitno potrebno lečenje. Rekao si mi da voliš izazove… Izvoli… Jedan je pred tobom… Ali znaj da meni nije zanimljivo da igram sa zatvorenim kartama. To je prevaziđeno u veku mračnjaštva u kome si glumio dželata koji je spaljivao bludnice… Želim da otvoriš karte. Da sve znam, a da naredni potez ne mogu ni da naslutim. Da nateraš sve ćelije sive mase da rade brzinom svetlosti kada obrađuju tvoju izgovorenu misao. Takav izazov ću prihvatiti. Drugačijeg te ne želim…

Čeka nas put u grad o kome oboje maštamo…

 

objavio: mashnica kategorija:
obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
15/6/2007 19:38

 

Prvo ću početi sa Ommmm, pa još jednom Ommmmm. Ahhh, mogu da počnem…

 

Nerviraju me obrve. Strašno. Nikako da napravim onaj kučkast oblik da budu prvo ravne, a na kraju da se izviju u luk.

 

Nervira me to što jedan ispit neću položiti. Sama sam kriva. Užasno mi je dosadan i ne uči mi se.

 

Nervira me što umirem od vrućine, a sedim u zimskom bade mantilu.

 

Nervira me kada mi dođe žuta minuta i ne jedem ništa drugo osim slatkiša u neograničenim količinama. Sakrijem se da mi ih niko drugi ne bi jeo. BLože, u tom trenutku to nisam ja. A taj trenutak se zove PMS (bilo pre ili posle). Hvala BLogu, pa me je sindrom prežderavanja zaobišao ovaj put.

 

Nervira me najbolja drugarica. Mnogo. Nikako da se pomeri sa mesta. Kuka zbog svega. Čak i zbog toga što nema frajera već dve godine. I što mi “time to time” udari moralne zapovesti. Kojih se ja ne pridržavam. Šta ću. Takav mi je horoskop! A i genetski kod (trep – trep) J PS vidi mamu, vidi tatu… QQ… gde ja bolja da ispadnem… J

 

Nervira me ta ista najbolja drugarica koja plače što nema dečka, a u dvajes’ drugoj godini je još uvek nevina, jerbo želi da uđe potpuno čista u brak. Eto. To me straaaašno nervira.

 

Nerviraju me devojke koje udaraju dečka ako ih pipne na javnom mestu. I počinju da frfljaju kako ih “ne poštuje”. A u sobi… hhmmm. Lažni moral. Dvostruki standardi. Alergična sam na to.

 

Nervira me kada se ne sredim i izađem napolje. To nisam ja. A i dete sam šta ‘š, pa budem nesigurna bez make up-a, parfema i ostalih trica. Proći će valjda. Jednom.

 

Nervira me kada se uzalud budim. I kada sve činim da neko bude srećan. A taj neko me ignoriše. Ništa ne kaže. Samo me pušta da cvilim.

 

Nervira me što mi spodobe bez mozga diktiraju neke stvari u životu, a ja moram da slušam.

 

Nerviraju me zgubidani u kraju koji se skupljaju drito ispod mog prozora ne menjajući opersku ariju called: “A GDE ŽURIŠ BATO BRE…” BTW, noćas nisam spavala od njih…

 

Nervira me profesor statistike koji mi dušu moju vadi. Uveo ispit iz tri dela. Naprasno.

 

Nervira me što telefonski račun plaćam po 4000 dinara.

 

Nervira me što vlada opšte pravilo da ako nemaš tonu i po šljokica i cirkona na sebi, nisi sređena. I ako ti se ne vide gaćice, nemaš stila. A ako kojim slučajem ne nosiš lakovane cipele i kaiševe na tufne, nisi u trendu. Ma mojne…

 

Nervira me što nemam dobru maskaru. A znam lepo kako se maže, pa i od najgore napravim da valja. Samo mi je muka više da na mišiće dižem trepavice. I što sam kupila neku fuckin costly Chanel, a veze s vezom nema. Pojedoh se živa. Bolje da sam kupila onu od 200 RSD. I to što ne znam da izvučem liniju eyliner-om u jednom potezu.

 

Nervira me kada u nekoga ne mogu da imam poverenja i moram strogo da vodim računa šta pričam. Uuuu, od toga besnim. I obično ne pričam. Tada ćutim. Kao zalivena.

 

Nervira me kada dođem na fax sređena, a onda mi neka guska kaže kako sam prava poslovna devojka. A ja htela da izazovem efekat vrce.

 

Najzad, nerviraju me muškarci... Ovaj deo zaslužuje razradu…

 

·        Oni na koje ne možeš da se osloniš. Ne mislim na materijalno.

·        Oni koji vole automobil više nego sebe. I što dave Boga i narod sa pričama o “nabudživanju” nemam pojma kojih delova. U svakom slučaju ne onih bitnih.

·        Oni koji se hvale kako je pola grada potpuno ludo za njima. Kako su svi prijatelji potajno zaljubljeni u njih.

·        Koji kriju svoj identitet. Koji lažu. Koji su oženjeni. Koji imaju dete. Koji su biseksualci (ništa protiv nemam, ali pored sebe da). Koji imaju neviđene biznise, ali ne smeju da mi kažu ime firme.

·        Koji misle da su savršeni ljubavnici, prepričavaju mi avanture (od kojih valjda treba da mi se zavrti u glavi), zatim slede priče o silnim upalama svih znanih i neznanih mišića, a kada (ako) dođe do sexa, veze sa vezom nemaju, jerbo dalje od defloracije nisu pipnuli.

·        Koji me ostavljaju da čekam i jako ih poželim, a od njih ni traga ni glasa.

·        Koji me ignorišu misleći da “tako treba” da bih se još više primila. A ne. Veeeelika greška u mom slučaju. Obično ih precrtam i zainatim se.

·        Koji se igraju sa mojim emocijama. Kao da imaju potpuno pravo na to.

·        Koji me upoređuju sa bivšim devojkama.

·        Koji me modeliraju prema svom ukusu (mršava si – a kakva je onaaaaa, mmmm ili kada se ugojim: debela si, kakva je onaaaaa ribaaaaa) Uh, popizdim.

·        Koji me gledaju onako… znate… jebozovno… a ako ih slučajno prostrelim pogledom, kao ribice spuštaju pogled.

 

I nervira me što u skorije vreme nisam nabasala na nekog jakog, samosvesnog muškarca. Zadovoljnog sobom. Neiskomleksiranog. Veselog. Inteligentnog. Sa kojim mogu da se zezam, a ne gledam ga kao frienda. Sve sami psihijatrijski slučajevi.

 

I nervira me što mislim da ću se zaljubiti u jednog koji je slatkorečiv. I ništa više od toga.

 

I nerviraju me psi. Koji laju i osete moj adrenalin. Pa priđu i dahću. Ne daj Bože liznu. A ako skoče… Padam u nesvest…

 

objavio: mashnica kategorija:
obavesti prijatelja | Komentara (4) | Pošalji komentar
14/6/2007 01:49

Dobila sam pidžamu. Na tufne. Belu pidžamu sa sitnim crvenim tufnama i istu takvu ešarpu. To može samo moja mama. Da spari pidžamu sa ešarpom. Kada sam je probala, ličila sam na Veru Čukić u „Metli bez drške“. Vezala sam mašnicu oko glave, obukla smešnu pidžamu i obula kućne nanule... Pustila je pesmu Girls just wanna have fun, uzela sveću iz svećnjaka, a zatim smo se izigrale kao na najboljoj žurci.

Oduvek sam više volela imati drugarice nego drugove. U jednom periodu sam imala više drugova, ali fakat je da oni više iskorišćavaju nego devojke. I ne razumeju ženski jezik. Sve im je smešno, čudno, trivijalno... Sa njima ne mogu toliko otvoreno pričatio o mnogim stvarima, jer ne razumeju jezik ćutanja i pokreta usana. Neki drugi pak, to mogu. Jednog poznajem. Ali... Da... moj Bestfriend je ljut na mene. Ne želi razgovarati sa mnom. Dovoljno je netolerantan da selektuje samo ono što mu odgovara da čuje. Ukoliko napravim grešku (pravim ih, jer sam živ čovek) a njemu se učini da je ekstremna za njegove kvazi moralne postulate, momentalno me stavlja na ignore. Najslađe mu je kada nisam ni malo kriva. Tada izmišlja toplu vodu. Glumi ludilo. Govori jezikom mržnje. A ja to ne volim. Mislim da tada i viče. Ni to ne volim. Volim kada ljudi šapuću. Zar se homosapiensi ne razlikuju od životinja po moći govora i daru razuma koji vodi do konstruktivnih rešenja? Ne znam, ali ja zastupam tezu da o svakom konfliktu treba razgovarati. Što više. Razjasniti sve detalje. Očistiti dušu i krenuti dalje. Ako je to nemoguće, onda čovek ne zaslužuje darove koji ga razlikuju od životinja.

 

Sa nekim ljudima ne želim da komuniciram. To su oni koji imaju kompleks nize ili pak vise vrednosti. Ekstremi u ljudskom ponašanju nisu mi bliski. Dobro, neki jesu J. Nije mi jasna jedna stvar, pogotovo ne ako je reč o osobi muškog pola koja neprekidno ima potrebu da se dokazuje pričama o tome kako mu je svaki prijatelj ili prijateljica iz mladosti priznao-la da je zaljubljen-a u njega. Pogotovo mi nije jasno ako se radi o zreloj osobi. Kako ga svaka druga persona koja ga sretne odmah poželi? A pritom nije harizmatičan. Ni lep. Ni zgodan. Ne, neke stvari mi nikada neće biti jasne... Osim ako se u međuvremenu ne preselim na Mars, povedem Adama, prekrstim se u Evu i pokušam da stvorim novi svet. Tada će me biti baš briga. Samo još da nađem adekvatnog Adama. Da ne zarazimo i alternativu. Gde ćemo onda?

A onda mi je drugarica kazala da ovog leta idu u Egipat. Divno. Radujem se što je toliko srećna. Što ga zaista voli. Što je postala puno bolja osoba od kada je sa njim. Što zrači i sija i prenosi mi tu energiju. Što je primam od nje koja je nesebično pruža, transformišem i vraćam. Što mi dozvoljava da uživamo u bezazlenom tračanju još bezazlenijih stvari. Što nemamo velikih tajni i puritanskih okova zbog kojih ljudi postaju nesrećni. Što mu preturamo po ormaru i smejemo se totalnim promašajima boja njegove garderobe. Što je on toliko divan i voli je. Što je dovoljno samosvestan i zreo da nas uvek iskreno savetuje. Što nas ne doživljava kao „klinke“ već razliku od osam godina ni ne primećuje. Što je kao uspešan čovek uvek spreman da nam izrecituje svoje mantre koje su ga dovele do pozicije na kojoj se nalazi. Što se ne ljuti kada se čujemo preko telefona i prvo se pet minuta histerično smejemo a onda kažemo „Hej, pa gde si ti?“ Što se svi zajedno smejemo. Što mu krademo „Rafaelo“ iz ladice, a on se pravi da ne primećuje. Volim ih. Mnogo.

 

Sestrica mi kaže da će imati sve petice. Obradovala me je jako. Volim je najviše na svetu. Slaba sam na nju. I dugujem joj silne neke pare. Pronašla sam papir još od kada smo bile male. Piše da je dnevna kamata na dug, ukoliko ga ne vratim do 13.08. 10%. Godina 1998. Razmišljam da li da joj odmah kupim auto ili da brzo bacim papirić. Moj slatki Pipistrello. Uvek puna para. Izumitelj tehnika štednje. Malo je reći da je volim. Ona je iskra pozitivne energije koja se ne gasi. Nikada. Čak ni onda kada sam ja potpuno sama i plačem. Ni kada ona tužna jeca zbog toga što je dečko ostavio. Zaljubljenik u igrice i kompjuterske programe. Mini suknje i plišane dnevnike. Jednog ponavljača i lični uspeh. Ples i tenis. Hip hop, 50 Cent-a i Strauss-a. Emotivna i surova. Nepotkupljiva. Čak i kada je reč o smrtno važnoj stvari, kao što je laž o tome gde je završila sarma iz tanjira. Borac za zaštitu životinjskih prava aka Mašinih prava. Disciplinovani monstrum koji sa 16 godina brine o borama. I ide na podmlađivanje. Taktičan i mudar čovek. Ma sve što ja nisam. I volim je. Do neba. Preko neba. Iznad oblaka gde lete avioni. I više. Do najudaljenije zvezde. I nazad. I tako bezbroj puta.

 

A onda odem i skuvam čaj. Cejlonski. Od Fortnum & Mason-a. Stavim i kapljicu mleka. Okupam se. Otvorim vrata terase. Namažem se losionom. Obučem svileni ogrtač i sednem na krevet. Stavim laptop u krilo i počinjem da uživam. Proverim mailove i slatko se nasmejem J Neki ljudi baš znaju da me oraspolože... Pa čak iako nose crveno i crno... Nema veze... J

objavio: mashnica kategorija:
obavesti prijatelja | Komentara (5) | Pošalji komentar
11/6/2007 18:18

Ovih dana spremam ispite. I radim domaće zadatke. Blog zadatke. Sa druge blogosfere friend narucio leksikon od mene, pa ga pasteujem...

Pravo ime: Marija

 

Nick na blogu: mashnica

 

Rođena: polovinom avgusta

 

Horoskopski znak: lavica

 

Rodni grad: kraljev grad

 

Verujem: u sebe i svoju ljubav prema drugima

 

Nacionalnost: srpkinja

 

Roditelji: slatki su, samo su upali u najgore godine

 

Volim li ih: beskrajno mnogo

 

Braća, sestre: dve sestre

 

Volis li mesto u kome zivis: aha

 

Gde bi se preselila da ostanes citavog zivota: Kada bih maštala bez profesionalnih ambicija onda negde gde je toplo, živo, gde se ne nosi puno garderobe, gde se neprestano igraju latino plesovi (salsa, samba, tango, a i belly) dakle, Kuba, Španija (ali Andaluzija), Južna Amerika (Colombia ima prednost), i da dodam Dubai, Qatar, Kuvajt, Oman (Muskat). Ne smem da zaboravim Italiju… A New York mi je sinteza svega… dakle N.Y.C.

 

Boja očiju: plavo-zelena

 

Težina: 63 kg

 

Visina: 174 cm plus štikle

 

Skola: Studiram

 

Tetovaža: podseća na engleske turiste, starije gospođe posebno, koje tako neugledno izgledaju.. ne, nisam to ja

 

Pirsing: I to mi je cheap

 

Sta bi zelela biti u zivotu: voljena, srecna i zdrava

 

Kakav ti je zivot: trudim se da ga osmislim i ispunim, volim da sam busy i volim da imam puno ljudi oko sebe, mada mi prija i samoća

 

Osobni stavovi: imam ih i trudim se da ih dodatnim informacijama neprestano modifikujem

 

Srećan broj: nemam nikakve talismane, srećne brojeve, konce i katance… ne verujem u to

 

Interesovanja: putovanja, jezici, cyber world, druge kulture i religije, volim da čitam, da se uvek dobro informišem, sve o parfemima i obući

 

Dobra strana tvog karaktera: mnoooogo brzo oprostim, nisam zlopamtilo, imam ljubavi za čitavu planetu

 

Loša strana tvog karaktera: nisam taktična, brzo planem, želim da isteram sve do kraja, makar me koštalo neke užasno bitne stvari u tom trenutku, tvrdoglava sam kao mazga, a znam biti i sujetna (to sam otkrila i sasekla u korenu)

 

Sreća: uspeh, osmeh, kafa sa drugaricom, zanimljiva knjiga, cigareta kada glumim filmsku divu, dobar ples, zadovoljne oči i dobar šoping od koga svetlim i u mraku, ali samo dok sve ne poslažem u ormar – tada magija nestaje

 

Misliš li da si… luckasta? : dovoljno da uzivam u zivotu i uvek budem spremna na rizik i adrenalinski šok i baš volim što sam takva, sama sebi nisam dosadna

 

Koliko je sati: 18:04

 

Koji je datum: 11.06.2007.

 

Kakvo je vreme: It’s rainy day, haleluja,

 

Najdraži dan u nedelji: petak, definitivno

 

Najdraža muzika: Sade, Café del Mar, Sax & Sex, Klasika, Jazz, Latin

 

Pevač: Beck, Andrea Bocelli, Chris Rea, Frank Sinatra, Sting

 

Band: hmmm, ne pada mi na um… ali neka bude U2, o da i Santana, Sade

 

Song: uh, kako da odlučim… Maria – Santana, Total eclipse of the hart – Bonnie Tyler i skroz volim Rehab od Amy Winterspoon ( I say no, no, no… uvek prvo kažem NE, pa onda pristanem)

 

Najkoncert: Kolarac – Raven, Mocart, Offenbach

 

Glumac: Richard Gere, apsolutni zavodnik u svakom filmu, a i Joakim Phoenix

 

Film: An officer and a gentleman, Parfem mi se jako dopao

 

Glumica: Mišel Fajfer

 

TV serija: volim hrvatske serije i Vanju najviše

 

Pozorišna predstava: Čudo u Šarganu

 

Režiser: Almodovar

 

Želiš li biti slavna? Šta je ovo… aperkat na ego jedne lavice… no – no, pustiću kandžice

 

Želiš li biti glumica? Zamalo da odem na FDU, ali zalutah na drugi kraj reke; velika neostvarena želja…

 

Pevačica? O, ne… učestvovala, osvojila prvu nagradu i tu se ostvarila… više ne…

 

Omiljene boje? znam da bela i crna nisu boje, ali su mi omiljene… Volim i crvenu… ne volim kako mi stoje ljubičasta i žuta, a nosim skoro sve…. O da obožavam teget, ali onu italijansku teget, ako me razumete J

 

Cvet: lale definitivno, pogotovo one manje i Iris

 

Hrana: mmm, volim hranu… sve japansko sa yaki prefiksom, tare –yaki omiljeni, zatim pasta i testo na sve načine osim sa mesom, riba svakakvih slatkih i slanih voda, uz neki egzotični pikantni prilog i sve što živi i raste u moru, plus pekinška patka… mmm…

 

Piće: ne pijem alkohol, ali ponekada može Bloody Mary, Blue Curacao i viski (tata me naučio da ga pijem kada sam bila klinka, Chivas omiljeni), čileansko vino… eto, uopšte ne pijem J

 

Poslastica: tiramisu i crna čokolada Lindtt sa svim mogućim aromama u neograničenim količinama (dakle, trudim se da je ne jedem kada sam sama), zatim čokoladice iz Neuhausa, crne naravno sa što više kakao-a… Mnoooogo ih volim…

 

Voće: mango, jagode, ananas

 

Najgora hrana: lista je duuuuuga: pasulj, pečenje svih životinja osim čiketine, paprikaše i sataraše, meso inače ne volim, ništa želatinasto, iznutrice i čuda (haggis najgori na svetu), i šta mi sve pada na pamet: mozgovi, bubrezi, ljute stvari, supe, čorbe…ništa to ne volim…

 

Najgore piće: pivo

 

Najgori pevač-ica: one koje ne volim ne slušam

 

Najgori bend: zaista ne znam

 

Najgori glumac: mogu da kažem koga ne volim – Čkalja - iritiraju me njegove uloge podbadača, ne volim takve, a od stranih, hmmm, ne podnosim kada mi se na ekranu iskezi Bred Pit, a ni Cloonyja ne volim i da, najvažnije: Svi muškarci koji glume, a ja ih kao talentovana glumica, jelte, otkrijem odmah…

 

Najgora glumica: Brangelina

 

Najgori film: Ne volim Kusturičine filmove… iritiraju mi estetske receptore

 

Najgora knjiga: Jedna sa rozim koricama koja se zove Štiklom do uspeha i još jedna koja se zove Devojka 44…

 

Piješ li alkohol: retko

 

Pušiš li: o da kada izigravam filmsku divu

 

Droga: o daa imam ja svoje droge… Internet, Crna čokolada, Parfemi… a za opijatima još uvek nemam potrebu… dovoljno sam opijena

 

Omiljena odeća: basic udobne stvari, najviše haljinice mada su nepraktične, i da stvari budu lepe i sofisticirane ( ako mislite šta preferiram: ne preferiram odeću uopšte)

 

Misliš li za sebe da si lepa? Ma kakvi. Još sam u pubertetu.

 

Koje jezike govoriš: mamin hrvatski, tatin crnogorski (skroz u slengu oba), samo moj najmiliji srpski, pa onda engleski, španski; italijanski i nemački (po malo), turski (uspešno učila i fino naučila), persijski (znam da se sporazumem gde je Isfahan i da se izvinim jer danas ne mogu doći na čas, jerbo umirem)

 

Zaljubljena: neprestano, uvek, stalno, zauvek

 

Imaš dečka? Pa već mi je muž.

 

Kako izgleda? Lep je. Crn. Mada malo je posedeo od kada smo zajedno. Praktičan vrlo. Menja boju očiju kako ja poželim. Uvek je spreman. I dugo u noć smo zajedno.

 

Je l sa bloga? O da, bez njega ne bih ni bila na blogu, kako bih drugačije pisala.

 

Kada si se prvi put poljubila? Tu ima dve kategorije poljupca: ‘’na blic’’ i francuski. Na blic u četvrtom razredu kada smo kod druga u kući pravili bahanalije sa fotama koje su se na kraju pretvorile u masovno ljubljenje svako svakog ‘’na blic’’. A francuski u osmom razredu.

 

Kako je bilo? ‘’na blic’’ sam se živa otkinula da me mama ne provali kada dođem kući, a bilo je super… skroz adrenalinski za dečurliju… ‘’francuski’’ sjajno… nikada ne zaboravljam te prve važne stvari…

 

Kada je bio tvoj prvi sex: 25. novembra

 

Kako je bilo: meni iznimno smešno, jer sam se pripremala konsultujući sve centre, pa čak i onaj za planiranje porodice koji me je opskrbio silnom literaturom… na kraju sam konstatovala da je glupo što su tolike knjige napisane i toliki fakulteti pozavršavani za tako običnu, jednostavnu a još kratku stvar… hehe, sada već ne mislim tako J

 

E-mail: znaju oni koji su mi dragi

 

Imaš nešto protiv gay populacije: apsolutno ništa

 

Tvoje najlepše iskustvo: ja od svega napravim magičnu lepotu, jer sve što želim da vidim lepim, postaje lepo…

 

Najgore iskustvo: do sada nisam imala posebna nezadovoljstva, osim neprilika iz kojih sam se uspešno izvlačila

 

Kada si bila najsrećnija: kada sam shvatila koliko je lepo živeti punim plućima, bez predrasuda i koliko je nepristojno nemati osmeh na licu

 

Šta te čini srećnom: uspeh, zadovoljstvo u očima sagovornika, lude situacije koje mi adrenalin podižu do nivoa u kome se uplašim da ću se utopiti u njemu…

 

Šta te čini nesrećnom: bolest, smrt, zloba, svađa, vikanje… e to uvek može da me uništi…

 

S kim bi ostala (da možeš birati) na pustom ostrvu: sa dečkom koga ću voleti

 

Imaš li tajni? O da J

 

Da možeš biti nevidljiva na 1 sat, bila bi…: u mozgu muškarca koga volim jedno pet minuta, pa onda bih redom skoknula po mozgovima političara da im namestim kodove, vidim nešto su se poremetili, pa da im pomognem… u mozgu profesora da vidim šta će biti na sledećem ispitu… i tako… sve bih stigla i sredila…

 

S kim bi se zaglavila u liftu: ni sa kim… ne bih ni da sanjam o tome šta bi bilo kada bi se sajla otkačila…

 

Imaš li idola: uzore da, idole ne…

 

Koju životinju najviše voliš: čoveka, pa onda prazno mesto, pa muškarce

 

Šta trenutno najviše želiš: da dam uslov, očistim godinu do oktobra II, odem negde na putovanje, a onda se sledeće godine lepo spremim za Dubai

 

Tvoj sledeći cilj: nakon ovih gore, da odem u NewYork

 

Imenuj 5 novih žrtava: Ne poznajem Blogoyeve blogere, ali ko ovo bude citao, a nije bio prozvan, neka se potpise u blog leksikon...

 

 

objavio: mashnica kategorija:
obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
10/6/2007 15:21

          Ranije sam pisala na drugoj blogosferi. Pa otišla. Pa došla. Pa obrisala postiće. Sada ponovo tamo žvrljam, ali postovi su isti, samo ih copypasteujem odavde. I to ne sve. Gde u onom brlogu konzervativizma da pustim jezik. Bož’ sačuvaj! Tamo idu samo oni dubokoumni J Mada ima nekoliko dragih ljudi sa kojima razmenjujem idiome na MSNu.

 

          Usijane glave, a još u naletu emocija napisala sam nekoliko postova o savršenom muškarcu prema kome učinih sinju nepravdu, Sila me kazni i otera na Blog. Razbih i ogledalo pre toga, 2001. na najboljem provodu ikada u Naisu gradu, a po proračunima - sledeće godine kletva ističe. Do tada sam na stand by-u. Imam pravo da posmatram život. Ponekad da komentarišem. Nemam pravo da učestvujem... Dobro BlogOye. Ali od januara tražim nadoknadu, kamata 10% na godišnjem nivou, plus po jedan zaljubljeni rob u svakom kvartalu naredne godine, koji će da me vodi na Mesec ako zatražim. Može? Ok, dogovorili smo se. I da, da dodam - nemam rasne i verske predrasude J

 

          Elem, savetuje mene jedan friend sa MSNa da nađem nekog dečka da mi malo odvuče misli, jes’ da je ovaj savršen, ali... ne može svaki baš da bude takav. A i da je glupo što im tražim manu. Da, da, znam ja to, gomila muškaraca na fakultetu, sjajno se slažemo, stalno nešto prilaze, pitaju... Ali... nijedan mi se bre ne sviđa. Baš sam blesava. Rekoh ja jednom da se ne ukrštam sa onima sa istog platnog spiska (fax) i spiska stanara (jebo mater, sve same dede i mlade tate), ali ako naiđe neki šarmantni može. Eto, pre sam pričala visok (gde mali da bude, ja 174 plus štikle), crn, nikako da ima svetle oči, to me nervira, dovoljno je što ih ja imam, da bude razvijen, obavezno neki sport da praktikuje, IQ svakako iznadprosečan ne bismo li mogli da raspravljamo o društveno-političkim temama (trep – trep). Kaže meni MSN terapeut da ja takođe moram biti savršena onda. Savršeno ide uz savršeno. Pa da, dobro ja izgledam, što jes’ jes’, ali on me poklopi i reče da savršeno i dobro nije isto. Zanemela, rekoh čoveku da je 100% u pravu.

 

          I tako, rešila da letos postanem matematički precizno, statistički normalno približno savršena. Fizički mislim. Drugačije će mi uvek neki quPus faliti, jerbo nisam stručnjak(inja) za Quantum Physics. Pašću travu, piti vodu, limunadu, jesti paradajz, rendati šargarepu, nadam se samo da neću ponovo izrendati prste i nokte. Nema više zabušavanja na tenisu, sauna jednom nedeljno, brzo hodanje po Adi everynight i molim lepo. Da, zeleni čaj obavezan i to cela ketla od litra dnevno. Restorane zaobilazim u širokom luku, pizzu bacam u rubbish. Može i miso supa, lepo me izlečila posle praznika kad mi se za deset dana nalepilo živo čudo na mene od glave do pete. Ne volim da dižem gvožđe i zabijam se u zatvorene prostorije. Sve mi bude neprijatno u gymu kad odem na na spravu za femoris, a ono zilion muških očiju napada moj gluteus dok mi gvožđurija oblikuje femoris. Ili ne daj Bože, kad krenem da radim trbušnjake na strunjači, otkinem se šta mi se dešava sa šavom na  helankama, jerbo zevaju tamo gde ne treba. Neka hvala! Uživajte u svojim bi, tri i ostalim cepsima. Moje ostavite da ih gledam u ogledalu i divim im se kada vire ispod kože ’’netapacirani’’ i što manji.

 

          A sad odoh da skačem uz Cindy Crawford ne bih li uklonila tapacirung...

objavio: mashnica kategorija:
obavesti prijatelja | Komentara (3) | Pošalji komentar
9/6/2007 21:45

Zahvaljujući razuzdanom duhu i ludoj lav-škorpija horoskopskoj kombinaciji, znam da se odvažim na svakakve ludorije. E sad, svi koji su ikada bili na chat-u znaju da nema puno razlike između virtuelnog i realnog. Svi smo učesnici svačijeg života, a to implicira potrebu za upoznavanjem sagovornika sa kojim imate kompatibilan font.

 

Pre nekoliko godina, javi se meni jedan... neću da kažem baš koji nick... i krenemo da pričamo. Tek uplovila u luku virtuelnog onanisanja sa razUmom ljudskim, krenem da tipkam sa, za divno čudo, pravoPismenim čovekom. Budući da me svako vozanje još jednog kruga kako bi izgledalo da sam moralna izbacuje iz takta, odlučim da se nađem sa tipom u gradu. Nema slike, nema ničega, samo opis... Ajd... dobro... kaže da liči na Vin Dizela. Nisam znala da je Vin Dizel ćelav... Sredila se ja, isfenirala dugu plavu kosu, nabacila maskaru za ’’dublji pogled’’, sjaj za usne, garderobu, parfem, sve! Dolazim na date-point, gledam okolo, vidim ćelavog tipa, u bogte, isti Kole Šećerko pih, šta me snađe, da l’ da se brzo okrenem k’o vojnici kad marširaju pa kažu okret, ili da u zemlju propadnem. Držim onaj prokleti telefon u ruci, on me fiksira pogledom, ne mogu sad da ga strpam u torbu, a na jakni nemam džepove. Tip se smeška, zove me na mobi, meni taj quPus (što kaže moja Prošlost) svetli, stoji na pet metara od mene, ni da mrdnem. Izgleda k’o da je silovao pola grada, nosi neki dizelaški crni kožnjak, crne ’’satenske’’ pantalone (da pojasnim: to je u stvari crni jeans, koji od nepranja počne da sija, pa ga ja nazvah satenskim), onako malo prljave pri dnu od blata nekog, cipele daleko-bilo-teli-daleko-bilo, sa gumenim debelim đonom sa šarama. Znam da se čoveku ne sudi prema odelu, jes’ baš to je bilo u vreme cara Trojana i kozjih ušiju, ali danas se ipak sve gleda. Vidim ja belaj na pomolu, upoznamo se mi, on se smeši, vidim nema baš sve zube pri kraju. Ćutim, zovem Isusa, i sve svete u pomoć, Allah mi kucka na rame, Buddha se pričinjava od njegove ćelave glave. Odemo u kafić, priča kako završava ekonomiju, kako ima strašan biznis u Rusiji, nešto sa nekim šipkama, mislim da je bila reč o bakarnim, kako ima brdo para, ali je emotivno vezan za prvi model Ericsonovog mobitela, a inače ima neki Hi-Fi, sa sve ispuštačima dima sa aromom vanile u roze boji J E mrmote mnogo zavijaš tu čokoladu; ćutim i dalje, on mi priča kako je otkrio da mu je bivša riba bisex i kako je to pročitao u njenom dnevniku, strašno ga je pogodilo, ali joj je ipak oprostio. Majko mila, Issa ti, zar toliko ličim na morona? Svako malo mi stavi ruku na butinu, ja poskočim, pa me zagrli, onda umrem... nemam kud - šta ću kad sam bila luda klinka. Eee mama, da znaš gde sam, ubila bi me, ooo tata mozak bi mu prosuo! Poludim ja od prenemaganja o biznisu, u dva poteza ga preispitam koji ispiti su mu ostali da završi fakultet (naravno da nije znao), pitam ga kako reguliše porez na dodatu vrednost, on se zbuni, nema pojma šta je dodata vrednost... tap – tap, aperkat i strašni baja pade na zemlju. Odbrojavam do devet, vidim ne ustaje. Uzimam telefon, zovem friendicu koja je bila upućena u my adventure da dođe po mene tu i tu, ustajem i kažem mu da zaboravi moj broj inače će biti u gadnoj nevolji. Vidim iskrivljenu facu, zbunjen pogled, hvata me za ruku i onda sledi najsmešniji deo: ’’Molim te, molim te...’’, ljubi mi ruku, ’’Molim te javi mi se, mnogo mi se sviđaš...’’, bukvalno cvili napaćeni bolesnik. ’’Ajde beži, zvaću policiju’’, odbrusih i popeh se uz kružne stepenice.

 

Tada sam prekinula da viđam komp. Rastali smo se. Zakonski razveli. Nema više chata. Samo nauka i eventualno zanimljivosti sa National Geographic-a dolaze u obzir. Može i virtuelna šetnja Luvrom ili Piramidama. Ništa drugo.

 

A onda je prošlo nekoliko godina. Opet se obreh na Krstarici i naiđoh na sličan primerak. Malo sofisticiraniji, slobodni umetnik, a ja slaba na umetnike, lepo govori, živi u inostranstvu, pristojan, kulturan sve divno. Meljem ja k’o najgora, to uvek radim kad mi se neko svidi, on sve lepo sluša, ubaci po koju pametnu... sve sjajno... Lepo nam je bilo, ali je bio strašno čudan. Hteo je da me upozna sa nekim bolesnim prijateljima, neprestano mi je govorio kako su sve njegove drugarice zaljubljene u njega, kako se i drugovi lože. Vidim ja nisu čista posla. Ovaj isto neki manijak. Daj sklanjaj se na vreme. Zove on mene kada dođe u Srbiju redovno, vidimo se na piću, lepo popričamo, malo smo se i ljubili jedno vreme, ali kratko nešto, ali i dalje mi sve nešto čudno. Nije mi potrebna CIA da bih otkrila, svako se sam otkrije. Miriše meni da je u pitanju hard core bisexualac, ali nemam dokaza da tvrdim bilo šta ni uz najveći rizik greške. Došao on pre par dana u Srbiju, šalje eSeMeS da je u nekoj kafani sa najboljim drugom koji mu je priznao da je od detinjstva zaljubljen u njega. O svi sveti, a šta to mene briga, ne odgovorim ništa. Sledi drugi eSeMeS slikovitije sadržine koju ne bih prepričavala da vam ne narušim crevnu floru. Odgovorim ja, pošto ovo nije prvi put, da ne razumem šta to dečake privlači k njemu i pravdam mu frienda većom količinom alkohola. Ma jok, ni da čuje. Toliko je dobar frajer da pola Beograda otkida na njega. Bolesnik. I nema veze sa frajerom. Više ne odgovaram. Sledi poruka narednog dana, ponovo ne odgovaram, zatim danas kako vidi da nisam za druženje i kako mu zauzimam prostor u imeniku. O hvala vam dragi moji anđeli čuvari što me izbaviste! Dodaje da sam kao drugarica Waste of space... Divna rečenica, moram da je memorišem u svom BrainHardu, unzippujem i svakodnevno koristim...

 

I od tada se sa muškarcima sa DareDevil kanala, aka Krstarica, ne viđam. Niti odlazim tamo... Đavolja avlija čiju sam adresu odavno zaboravila.

9/6/2007 13:50

Zašto svaka odrasla žena sa kojom razgovaram mora da napravi minimalno tri roundabout-a očima kada se povede priča o kućnim poslovima. Bilo bi tako divno da smo svi savršeni, ali nismo. Ja nisam. Imam 1001 (slovima: hiljaduijednu) manu. Jutros sam razgovarala sa jednom gospođom, prijateljicom moje bake, koja je u prvi plan stavljala svoje veštine pranja veša, peglanja, štirkanja, kuvanja, veranja po merdevinama, ali ne onim malim, već visokim, koje je kupila da bi zakačila zavesu preko celog zida, naravno, onu koju je sama heklala. Priča mi kako ima divnog sina, sav na majku, ih, a što je leeeeeeeppppp, k’o Šurda. Jao sav je kao devojčica. Raznežila se, raspilavila, priča kako joj širi veš, a kada se osuši, ljubi ga majka, uzme peglu, mama sedne u dnevnu sobu, a on pegla i ispoveda joj se o devojkama, a ona ga savetuje kako da otkrije jesu li vajne domaćice ili nisu. Gledam ja u gospođu, smeškam se, mislim u sebi koji su oni kreteni, eto kako se stvaraju isfrustrirani degenerisani muškarci. Baš kvalitetan način provođenja vremena. Zar nije bolje da ga odvede na neko putovanje, da odu na koncert, u šetnju, na ručak negde?!

                         Pita ona mamu da li joj pomažem u kući. Nasmeja se moja mamman... onako slatko, i izusti da sve znam da radim, osim da kuvam, ali da nema potrebe. Mada, moraću sada kada budem živela sama. Priđe i zagrli me, okrene se ka gospođi i reče: ’’Zašto bismo mi žene radile bilo šta, kada ima tako divnih, sposobnih muškaraca kao što je vaš Marko?’’ Gleda moja baka, garant misli u sebi ’’od ove moje dve ne zna se koja je gora, nisu normalne’’. Mama i ja se smeškamo, gospođa frknu, kaže meni kako će me muž izbaciti iz kuće posle tri dana ako ne budem kuvala kao da sam rođena sa varjačom, ako ne budem jahala Viledine krpe sa sve dugim drškama, ako ne budem štedela mašinu za veš i što više prala na ruke, jer se tako uštirkaaaa.... valjda dobro?! Sve Marko zna, pokazaće mi ako treba, da mi pomogne, drug mi je, kako bi me muž držao u kući makar nedelju dana. Žvaće baba (više ne mogu da je zovem gospođa, kad nije – mene je mama naučila da gospođa nije čistačica, spremačica, kuvarica, već dama koja popodne šeta i odlazi u galerije) predviđa mi crnu sudbinu sa pouzdanošću od 99%, dodaje još i to da će me tući kao ’’vola u kupusu’’ ne budem li pedantna. U bogte, dreknu moja mamman, reče babi da zadrži stavove za sebe i da njeno dete niko neće tući. Kako život ne treba da se svede na krpu i varjaču, rađanje dece i robovanje besprekorno belom vešu. Urednost se podrazumeva, zašto se pravi tolika fama oko toga? Zašto je sto puta vrednija ona žena koja kuka kako po celi dan briska, glanca, kako sprema tri vrste jela i predjela, kolača i čuda, od žene koja sve to stiže da obavi brzo, usput, a da pritom ima savršen socijalni život? Ne razumem, zaista. Kao šlag na tortu bilo je kada me je pitala da li znam da napravim neki kolač? Prevrnuh očima, duboko uzdahnuh, šta sad da joj kažem a da ne slažem, misli baba da se femkam, garant...  Nasmeših se široko i rekoh joj da ne znam. Da kolače jedem kod bake, mame i u restoranima... Mislim da je malo falilo da umre. Zašto? Zato što muškarci posle jela vole da se zaslade... Ne pomišljam da moj muškarac može da bude neko ko želi domaćicu, a ne ženu. I muka mi je od filosofije života mnogobrojnih primeraka jačeg pola koji u brak stupaju kako bi imali skuvan ručak posle posla, ispeglanu košulju i uparenu kravatu, siguran sex bez foreplay-a. Ježim se na kamiondžije u duši (mada, reče mi bestfriend jednom da su svi pomalo kamiondžije u duši) i žene koje u njih gledaju kao u bogove. Ja hoću živog, brzog, inteligentnog, maštovitog muškarca, koji će biti oslobođen vekovnog hrišćanskog nasleđa da je žena uvek druga i manje važna. Razlike između dva pola su najsavršeniji reziduali svakodevne učmalosti. Muške prednosti i ženske vrline su tako divan spoj jačine i nežnosti, mašte i šarma, koji zajedno mogu udovoljiti svim svojim interesovanjima. Moj omiljeni pisac, Khalil Gibran, jednom je rekao ovo: ’’ Moderna civilizacija je neznatno razvila um žene, ali je uvećala njenu patnju jačanjem muškarčevih ambicija. Donedavno je zena bila nesretna sluškinja, a sada je postala nesretna gospođa; nedavno je bila slepa žena koja izlazi na dnevnu svetlost, a sada je žena koja vidi, ali ide kroz noćnu tminu; bila je lepotica u svome neznanju, čijenjena zbog jednostavnosti, snažna upravo u svojoj slabosti, a sada je postala ružna u svome usavršavanju, površnih osećaja i daleko od spoznavanja srca. Hoce li doci dan kada će se u ženi sresti lepota i obrazovanost, usavršavanje i izuzetnost, fizićka slabost i duševna snaga?’. Mislim da je to vreme, vreme u kome živimo.  

                        

                         Neke žene jednostavno ne vole da život i vreme posvete kući. To ne znači da to ne rade, ali znači da u tome ne uživaju. To znači i to da nemaju komparativne prednosti u tome. Ako je tako, po profesouru G. Mankjuu, svi ćemo slediti princip da trgovina dovodi svakog u bolji položaj, specijalizovati se za poslove na kojima ćemo zarađivati više novca, a tada ćemo plaćati druge da obavljaju taj deo neafrodizijačkih aktivnosti umesto nas. Prosta računica mi je svedok! Neko to shvati pre, neko kasnije. Nekome je seks u braku ’’dužnost’’, način održanja braka i najbezbolniji metod začeća dece. Isto kao što je neko konzervativan u svemu, a neko otvoren u svemu. Neko je stidljiv, a neko nije. Neko voli život, a neko pak ne! Isto tako, neko voli da kuva i oseća se sjajno dok to radi, neko to ne voli. Neko voli fudbal, neko tenis. Ista stvar!                        

                         I da, malopre mi je nestala struja, pa sam morala fino da oprem haljinicu ručno... Pa? Jel treba da se smatram više vrednom zbog toga? Svašta...

8/6/2007 19:13

 

            Otkrvajući sebe kroz svakodnevna iskušenja, kroz kontakte sa ljudima, poslove koje sam radila od svoje jedanaeste godine, kroz najvrednija iskustva koja sam sticala na putovanjima, razgovore sa drugim ljudima, te svako, makar i mikromilimetarsko zrnce nade, žudnje, neizvesnosti, suze i besane noći, ljubavi i zaljubljenosti, učine da shvatim da sam sagradila još jedan kamen lične piramide. One u čijem se temelju ne nalazi grobnica faraona, u kojoj nema ni traga Tutankamonu, koja je sagrađena isključivo od stvarnih doživljaja, osećanja, ljubavi i suza... Kamen se mora polivati vodom, a suze su dragocene kada spiraju prašinu sa veličanstvene građevine...

 

            Duboko u svom biću osećala sam naklonost prema Istoku, pre nego Zapadu. Ne Istoku koji aludira na Varšavski pakt, već istoku koji skriva mistiku, ljude prepune emocija koje veličaju kao svoj dar koji ih razlikuje, prelepim ženama i čulnim muškarcima... Božanstvenim pokretima koji slave lepotu tela, mirnoću pogleda, značaj osmeha... Transparentne tkanine i unikatni nakit koji krasi žene i čini ih primadonama svakog kraljevstva. Dok sam pre nekoliko godina ulazila u pravi, tradicionalni Hamam, osetila sam da pogledom i pokretom ruke mogu promeniti svet... Zidine drevnog sastajališta muškaraca, te žena koji su ugađali svom telu i duši, kriju najdivnije ljudske storije. Eroticized emotional intelligence i večito otkrivanje novih načina za uživanje u sebi i partneru. Svi moji prijatelji se nasmeju kada u šali kažem da ću honey moon sa svojim opštinski legalizovanim ili nelegalizovanim partnerom, najpre započeti tamo, da bi uvideo koliko divnu ženu ima, a tek nakon toga možemo ići gde god bude želeo J. Trade off u kome želim biti apsolutni dobitnik! No excuses J

 

            Svi moji skriveni porivi prema zabranjenom, neotkrivenom, drugačijem i estetski lepom, učinili su da zavolim ples kojim žene najvećih emocionalih i čulnih kapaciteta uživaju u svom telu, laskajući svojim partnerima pokretima i zvucima koje proizvode dukati na njihovim maramama oko kukova. Jelena, drugarica sa fakulteta, već duže vreme se bavi trbušnim plesom, a ja sam ga učila još pre nekoliko godina... malo ovde, malo u njegovoj postojbini. Međutim, rešila sam da osvežim znanje novim pokretima i uplovim u luku zvukova koji inspirišu, mirisa koji mame i pokreta koji bude maštu... Radujem se novim časovima plesa koji filtriraju emocije, pokretima izražavaju bes i tugu, bude na ljubav i strast...

 

            Elem, isprovocirana sledećim događajem moram napraviti malu digresiju. Pre nekoliko dana na fakultetu momci su vodili diskusiju o služenju vojnog roka. Neprijatno sam se iznenadila činjenicom da još uvek tako mnogo mladih ljudi, što muškog, što ženskog pola, civlno služenje smatra neadekvatnim načinom dokazivanja muškosti. Hm, gde je to zapisano da vojska i muškost idu jedno sa drugim? Gde je zapisano da muškost po defaultu znači grubost, oružje, moć? Zar su generali svih vojski ovoga sveta koji su sprovodili masakre muškarčine? Zar se devojke i dalje pale na ideal Cece kao nežne i nezaštićene seljančice i Arkana kao moćnog ubice koji joj ispunjava hirove? Zar je glava cara Lazara prokletstvo usađeno u svu mušku decu nekim alhemijskim genetskim modifikacijama?

            Optimista, idealista, u srži demokrata, živela sam u neznanju da su takvi stavovi prohujali sa vihorom Petooktobarske revolucije, a da su zauvek zakopani 12. marta kada je reka mladih, željnih života prolazila ulicama Beograda. Pre nekoliko godina, boravila sam izvesno vreme u Švajcarskoj. Sticajem okolnosti, imala sam prilike da upoznam nekoliko momaka koji su vojnu obavezu prema državi ispunjavali tako što su pružali pomoć različitim fondacijama. Koliko sam uspela da saznam, kolektivna svest o takvom vidu izvršavanja državne obaveze, nije ni malo bliska ovdašnjoj. Do nedavno sam živela u iluziji da u ovoj cirkus Srbiji neće postojati masovna, kolektivna potreba za bilo kakvom, osim profesionalnom vojskom. Moj brat se odlučio na civilno služenje i nije bilo srećnije osobe od mene kada mi je to saopštio. Mislim da ne bih podnela da nekog meni dragog vidim u onoj groznoj, šarenoj uniformi sa ne daj Bože, Ray Ban naocarima za sunce ili oružjem oko kukova.  Osetila sam blagu jezu i nadu da će ipak sve biti u redu. A muškarčine? Hm, po mojim kriterijumima to su samo oni koji nose beskonacnu snagu emocija i dovoljno ljubavi da se ne igraju tuđim osećajima. Oni, koji svesni sebe sigurno hodaju ulicama spremni da rašire ruke i zagrle čitavu planetu, malog psa ponesu kući kako bi mu previli povređenu šapicu, a slatku devojčicu sa kikicama pomiluju po kosi dok ih velikim očima milo posmatra.

 

          

objavio: mashnica kategorija:
obavesti prijatelja | Komentara (2) | Pošalji komentar
4/6/2007 21:11

Nedavno sam pročitala da kada nešto krene loše, dobro se završi. Da ovaj post ne bi bio kilometrima dug (šta ću, ne umem da budem koncizna na blogu, možda je bolje ni da se ne trudim), najlakše je da okrivim Marfija i da pripremim čitatelje na totalnu katastrofu.

            Sinoć sam otišla kod frienda na party, socijalno se stabilizovala malo, fenomenalno raspoložena bez dopinga naravno, muzika sjajna, savršeni dečko Beck i njegova Girl, pa Sexx Laws, prava atmosfera za vrckanje (što inače volim da radim, a uz Kubance, salsu i sambu, više od svega). Rešio friend da se iskupi što nije hteo da mi pravi društvo za Gipsy Kingse, na koje na kraju nisam ni otišla, pa je sve vreme ugađao mojim vrc vrc potrebama. Sve bi bilo superdobro da me jedan desperadni primerak muškarca nije izbacio iz takta. Mačo men u pokušaju, u pratnji devojke koju ljubi dok zuri u mene i daje mi nekakave signale očima. Nisam mogla da se ne nasmejem u trenutku kada je zagrlio, okrenuo se ka meni i prošaputao mi da ona sada odlazi... Bilo mi je neprijatno, jer sekund nakon njenog odlaska nije zatvorio usta prepričavajući mi o nekom njegovom strašnom biznisu, produženom polnom organu zvanom ’’neki’’ džip ’’neki broj’’. Ah, dear, ako si pomislio da me možeš utešiti nekako već, prevario si se, iako je tvoja ničim izazvana pažnja prijala, ali samo kao flert. Na svaki moj pogled reagovao je odskakanjem sa fotelje, na treptaj je ubrzavao svoj monolog, a kada sam počela da zevam, ponudio se da me odveze kući... Da li da počnem aktivno da učestvujem u ovom zavođenju­­? Ipak ne... ne sviđa mi se... bolje je da krenem...

            Izašli smo ispred zgrade, gde se najednom stvorilo desetak ogromnih pasa lutalica. Rekla sam mu da me je strah, da imam fobiju iz detinjstva kada me je ugrizao jedan pas i najučtivije ga zamolila da ih otera. Međutim, kada sam videla kako su mu se oči užarile i počele da blinkuju dok ih je pozivao i mamio ka meni, osetila sam da ću se onesvestiti. Jedan ogromni vučjak je prišao i njuškao mi cipele, pa je skočio na mene, na šta sam bespomoćno plakala i molila ’’dečka u usponu’’ da mi pomogne. Nisam ga videla u tom trenutku. Pokušala sam da otvorim ulazna vrata, ali automatski su se zaključala. Drugi su prilazili i užasno lajali, dok sam i dalje vrištala i molila ga za pomoć. Onda je naišao jedan prekrasni gospodin koji ih je oterao i pomogao mi da se oslobodim šoka. Dok sam pokušavala da se priberem, on je prišao sav u suzama od smeha. Tada sam shvatila da imbecilnost nekih primeraka ljudske vrste prelazi granice mojih poimanja i da je lepo ponašanje, zapravo, veoma subjektivna stvar. Više nisam želela da me vozi kući... Zašto sam uopšte pristala na to? Obično slušam svoj instinkt u odnosima sa ljudima. Kada osetim strast u njima dok govore o bilo čemu, o poslu, o sebi, o najobičnijim stvarima, tada im verujem. Kada se lože na nešto, to je zarazno, a ja sam vrlo podložna zarazama koje mi nateraju okice da sijaju. Ovaj je bio dosadan, a ja očajna. Sasvim dovoljno da bih mu privukla pažnju i da bi pokušao da sukobi svoj ego sa mojim... Loš pokušaj...

            Ne može me kupiti savršeni abdomen, pravilno lice, bilo kakva demonstracija moći... ne može... Ono što me osvaja je lepo ponašanje, stil, običnost, harizmatičnost, oči koje se smeju i koje nose priču... Posebno volim da osetim strast u ljudima. Verovatno zato jer želim da je opipam i uživam u njoj dok pričaju o važnim stvarima, običnim temama, svojim hobijima, poslovima, prijateljima...

            A onda je svanulo...

Malo je falilo da zakasnim na odbranu pristupnog rada, jer je moj predivni voljeni softver popustio pod mojim izlivima besa, i odlučio da me kazni jednim na-stand-by-sam-ne-diraj-me demonstrativnim odbijanjem saradnje. Baš tada kada sam svoj poslednji projekat iz statistike završavala. Baš tada kada moram da se pojavim u Kameničkoj 6 kako znam, baš tada kada sam bila dovoljno pod stresom od prethodne noći i nespavanja, da mi je sve ovo bilo previše. A onda je mrmot zavio čokoladu i dogodila se čarolija da sam u rekordnom roku sve završila, pripremila za štampu, istuširala se, našminkala, obukla i izjurila na ulicu tražeći taxi. Stigla sam u minut tačno, pomoću nemam-pojma-kakve alhemije i čarobne reči i naravno reli – taxiste, te saznala da je odbrana odložena za dva sata. Baš super – idem da se nađem sa mamom! A kada se nađete sa mamom, pogotovo onakvom kao što je moja, Marfi gubi bitku odmah! Tu je počelo raspetljavanje. Ugovor, svi članovi precizno definisani, veeeeeeeliki osmeh na mom licu i beskrajna sreća zbog dobro obavljenog posla. Useljavanje krajem oktobra i zvec zvec ključići u rukama. Hvala ti mama! A onda je došao red na mene, da obavim i svoj deo posla...

 

- Koleginice, tu sam da bih vas ubedio da vašem radu štošta nedostaje!

- A ja sam tu da vas ubedim da je to najbolji rad koji ste ikada imali prilike da držite u rukama,

- Ali, vama ovde fale fusnote...

- Nepotrebno je koristiti ih kada na poleđini imate prilog ankete i literature! (aha, đavola, znam da nije tako, ali...)

- Al’ ste se vi naradili... ko vam je pomogao?

 

Aha, I caught you! Znači da mu se dopao 1:0 za mene... idemo dalje...

 

-         Sama sam ga radila, dugo je trajalo... trebalo je obraditi sve podatke, grupisati ih, prikazati, izvršiti testiranje,  analizirati... ni malo jednostavan posao...

-         Slika ovog časopisa, erm, erm, se čita na francuskom, jel?

 

E moj profesore, nisi ti to ni otvorio... Slika se ne čita!

 

-         Naravno da ne... Ali ta cover page je puno lepša od naših, kojih btw, ni nema na Internetu

(Još jedno petnaest minuta priče o radu i istraživanju i paffff)

-         Koleginice, uverljivo delujete .... 95 poena od 100... dakle 10.

-         Hvala, bye – bye!

 

A onda sam otišla u KUBO ne bih li počela da pravim završni i konačni plan za uređenje stana. Italija, Ora Ito, Brazil, malo orijenta, hmm i da... nikako zatvorena kuhinja! Pa meni ni ne treba kuhinja... Ipak.... rešila sam da ovog leta postanem majstorica tajlandske kuhinje, bolje da je stavimo... ali mora biti otvorena, prozirna i neklasična... I galerija iznad sobe specijalno namenjena za čitanje... baš se radujem... biće ovo lepo radno leto...

 

I da... kad nešto loše počne – dobro se završi...

 

objavio: mashnica kategorija:
obavesti prijatelja | Komentara (3) | Pošalji komentar