4/6/2007

Nedavno sam pročitala da kada nešto krene loše, dobro se završi. Da ovaj post ne bi bio kilometrima dug (šta ću, ne umem da budem koncizna na blogu, možda je bolje ni da se ne trudim), najlakše je da okrivim Marfija i da pripremim čitatelje na totalnu katastrofu.

            Sinoć sam otišla kod frienda na party, socijalno se stabilizovala malo, fenomenalno raspoložena bez dopinga naravno, muzika sjajna, savršeni dečko Beck i njegova Girl, pa Sexx Laws, prava atmosfera za vrckanje (što inače volim da radim, a uz Kubance, salsu i sambu, više od svega). Rešio friend da se iskupi što nije hteo da mi pravi društvo za Gipsy Kingse, na koje na kraju nisam ni otišla, pa je sve vreme ugađao mojim vrc vrc potrebama. Sve bi bilo superdobro da me jedan desperadni primerak muškarca nije izbacio iz takta. Mačo men u pokušaju, u pratnji devojke koju ljubi dok zuri u mene i daje mi nekakave signale očima. Nisam mogla da se ne nasmejem u trenutku kada je zagrlio, okrenuo se ka meni i prošaputao mi da ona sada odlazi... Bilo mi je neprijatno, jer sekund nakon njenog odlaska nije zatvorio usta prepričavajući mi o nekom njegovom strašnom biznisu, produženom polnom organu zvanom ’’neki’’ džip ’’neki broj’’. Ah, dear, ako si pomislio da me možeš utešiti nekako već, prevario si se, iako je tvoja ničim izazvana pažnja prijala, ali samo kao flert. Na svaki moj pogled reagovao je odskakanjem sa fotelje, na treptaj je ubrzavao svoj monolog, a kada sam počela da zevam, ponudio se da me odveze kući... Da li da počnem aktivno da učestvujem u ovom zavođenju­­? Ipak ne... ne sviđa mi se... bolje je da krenem...

            Izašli smo ispred zgrade, gde se najednom stvorilo desetak ogromnih pasa lutalica. Rekla sam mu da me je strah, da imam fobiju iz detinjstva kada me je ugrizao jedan pas i najučtivije ga zamolila da ih otera. Međutim, kada sam videla kako su mu se oči užarile i počele da blinkuju dok ih je pozivao i mamio ka meni, osetila sam da ću se onesvestiti. Jedan ogromni vučjak je prišao i njuškao mi cipele, pa je skočio na mene, na šta sam bespomoćno plakala i molila ’’dečka u usponu’’ da mi pomogne. Nisam ga videla u tom trenutku. Pokušala sam da otvorim ulazna vrata, ali automatski su se zaključala. Drugi su prilazili i užasno lajali, dok sam i dalje vrištala i molila ga za pomoć. Onda je naišao jedan prekrasni gospodin koji ih je oterao i pomogao mi da se oslobodim šoka. Dok sam pokušavala da se priberem, on je prišao sav u suzama od smeha. Tada sam shvatila da imbecilnost nekih primeraka ljudske vrste prelazi granice mojih poimanja i da je lepo ponašanje, zapravo, veoma subjektivna stvar. Više nisam želela da me vozi kući... Zašto sam uopšte pristala na to? Obično slušam svoj instinkt u odnosima sa ljudima. Kada osetim strast u njima dok govore o bilo čemu, o poslu, o sebi, o najobičnijim stvarima, tada im verujem. Kada se lože na nešto, to je zarazno, a ja sam vrlo podložna zarazama koje mi nateraju okice da sijaju. Ovaj je bio dosadan, a ja očajna. Sasvim dovoljno da bih mu privukla pažnju i da bi pokušao da sukobi svoj ego sa mojim... Loš pokušaj...

            Ne može me kupiti savršeni abdomen, pravilno lice, bilo kakva demonstracija moći... ne može... Ono što me osvaja je lepo ponašanje, stil, običnost, harizmatičnost, oči koje se smeju i koje nose priču... Posebno volim da osetim strast u ljudima. Verovatno zato jer želim da je opipam i uživam u njoj dok pričaju o važnim stvarima, običnim temama, svojim hobijima, poslovima, prijateljima...

            A onda je svanulo...

Malo je falilo da zakasnim na odbranu pristupnog rada, jer je moj predivni voljeni softver popustio pod mojim izlivima besa, i odlučio da me kazni jednim na-stand-by-sam-ne-diraj-me demonstrativnim odbijanjem saradnje. Baš tada kada sam svoj poslednji projekat iz statistike završavala. Baš tada kada moram da se pojavim u Kameničkoj 6 kako znam, baš tada kada sam bila dovoljno pod stresom od prethodne noći i nespavanja, da mi je sve ovo bilo previše. A onda je mrmot zavio čokoladu i dogodila se čarolija da sam u rekordnom roku sve završila, pripremila za štampu, istuširala se, našminkala, obukla i izjurila na ulicu tražeći taxi. Stigla sam u minut tačno, pomoću nemam-pojma-kakve alhemije i čarobne reči i naravno reli – taxiste, te saznala da je odbrana odložena za dva sata. Baš super – idem da se nađem sa mamom! A kada se nađete sa mamom, pogotovo onakvom kao što je moja, Marfi gubi bitku odmah! Tu je počelo raspetljavanje. Ugovor, svi članovi precizno definisani, veeeeeeeliki osmeh na mom licu i beskrajna sreća zbog dobro obavljenog posla. Useljavanje krajem oktobra i zvec zvec ključići u rukama. Hvala ti mama! A onda je došao red na mene, da obavim i svoj deo posla...

 

- Koleginice, tu sam da bih vas ubedio da vašem radu štošta nedostaje!

- A ja sam tu da vas ubedim da je to najbolji rad koji ste ikada imali prilike da držite u rukama,

- Ali, vama ovde fale fusnote...

- Nepotrebno je koristiti ih kada na poleđini imate prilog ankete i literature! (aha, đavola, znam da nije tako, ali...)

- Al’ ste se vi naradili... ko vam je pomogao?

 

Aha, I caught you! Znači da mu se dopao 1:0 za mene... idemo dalje...

 

-         Sama sam ga radila, dugo je trajalo... trebalo je obraditi sve podatke, grupisati ih, prikazati, izvršiti testiranje,  analizirati... ni malo jednostavan posao...

-         Slika ovog časopisa, erm, erm, se čita na francuskom, jel?

 

E moj profesore, nisi ti to ni otvorio... Slika se ne čita!

 

-         Naravno da ne... Ali ta cover page je puno lepša od naših, kojih btw, ni nema na Internetu

(Još jedno petnaest minuta priče o radu i istraživanju i paffff)

-         Koleginice, uverljivo delujete .... 95 poena od 100... dakle 10.

-         Hvala, bye – bye!

 

A onda sam otišla u KUBO ne bih li počela da pravim završni i konačni plan za uređenje stana. Italija, Ora Ito, Brazil, malo orijenta, hmm i da... nikako zatvorena kuhinja! Pa meni ni ne treba kuhinja... Ipak.... rešila sam da ovog leta postanem majstorica tajlandske kuhinje, bolje da je stavimo... ali mora biti otvorena, prozirna i neklasična... I galerija iznad sobe specijalno namenjena za čitanje... baš se radujem... biće ovo lepo radno leto...

 

I da... kad nešto loše počne – dobro se završi...

 

objavio: mashnica u: 21:11
kategorija: obavesti prijatelja | Komentara: (3)
Оћу да ти будем дјуг...
Poslao СРНА u 22:17, 4/6/2007 | Link | |
Opasne ove koleginice iz Kameničke
<br>Namazane !!!
Poslao elfish u 22:59, 4/6/2007 | Link | |
@CPHO: naravno... volim prijatelje ) @elfish: iz prethodnog posta {I ja sam se preshla i to dobro ))} Onaj svet iz Kamenicke te namazhe i natera da budesh opasna, htela, ne htela! I ti si from my party, jel?
Poslao mashnica u 22:23, 5/6/2007 | Link | |