Gde zanoće vrbe

 
Uvek je bila elegantna, doterana. Ozbiljna. Na neki neopisiv način gorda u hodu. Okretala se varoš za njenim visokim potpeticama na skladnim nogama, došaptavale se za njom lokalne torokuše... nju kao da nije bilo briga. Naučila je da iza stisnutih usana priguši krik. Jalova. Učinio život potez manje. Ili, kako se kome zalomilo. Prvo su joj govorili da je još mlada. Za još nekoliko godina da je medicina čudo i da svemu ima leka. Za još nekoliko godina, posle tri bezuspešne vantelesne oplodnje... nastala je grobna tišina. Majka je jadikovala i neutešno plakala satima, krijući se od sebe same u špajzu, slomljena krivicom bez krivice. Otac se povio kao grana i po vascele dane ćuteći pušio zagledan u TV ekran. Svekrva slatkim jezikom tešila, a okom probadala svakog meseca gledajući je kako donosi one s krilcima.. Drugarice izbegavale da govore o svojoj deci u njenom prisustvu. A on... On se u početku smejao, ljubio uplakane oči, i stisnute dlanove. A onda su mu na čelo sletele duboke bore i u očima zagospodarile senke. Radost kao da se išunjala na mala vrata. Razmišljala je da usvoji dete, da prigrli bilo koje i bilo čije, da smehom okiti nečiju sudbinu. Nije imala podršku. Govorili su joj da je luda, da se svašta može dogoditi, da će još više patiti, da ta krv ko zna čija je, i kakva. A krv je krv. I na posletku, vraćajući se sa još jednog dečijeg rodjendana, bauljajući podbuo od alkohola, njen ljubljeni, njen veliki, njen divni, izlanuo je da mu ne pada napamet da gaji tudje kopile, da menja nečiju tužnu sudbinu, i da će radije promeniti ženu! Dvadeset dve godine ljubavi udavilo se u dva litra belog i kisele. Ona je konačno dobila znak za svoje žensko sutra. Jutro je donelo dugu i mučnu tišinu. Izbegavajući njen pogled, pogladio je po kosi, i pozdravio, dok je s mukom pronalazila kvaku na ... izlaznim vratima, s koferom od prave krokodilske kože, onog koji joj je poklonio posle prve izgubljene trudnoće.  
Razgovarajući jedne olujne prolećne večeri u pasažu, pored bioskopa, čekajući da mine pljusak rekla mi je da nikome ništa ne zamera. Ali ni sebi. Tri dana kasnije plutala je upletena u vrbovu koru, onako velika i plava, nabujalom rekom, tamo negde oko skele... Kažu da je na jastuku ostavila cedulju sa rečima - I ovo je moja sudbina.  
 
 

Objavio/la Petrija , 16/11/2006 u 19:44 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara ( 7 ) | Pošalji komentar

Komentari:
ovo mene zaboli...
Poslao/la ffrida u 21:44 , 16/11/2006 | Link | |
Potpuno sam opčinjen.
Snažan doživljaj prožima celokupno pisanije.
Svaka čast, ovo je nešto najdublje i najbolje što sam pročitao na blogoye.
Poslao/la jamesb007 u 10:04 , 17/11/2006 | Link | |
Uf..... moglo je to i bolje da se reshi...
Covek je vise zrtva sopstvene gluposti nego sudbine...
Poslao/la oliboy u 10:04 , 17/11/2006 | Link | |
Fantastichno...........nazalost ili na srecu ali potpuno opipljiwo i bez ikakwe shanse da nekog ostawi rawnodushnim Nadam se da cesh i dalje pisati
Poslao/la Anoniman u 15:30 , 17/11/2006 | Link | |
ffrida, nismo mi odmakli dalje od srednjeg veka, nema ulepšavanja
Poslao/la Petrija u 12:00 , 18/11/2006 | Link | |
jamesb007 .. hvala, napisano u dahu, bez priprema, valjda s dušom koje imam na pretek, hvala
Poslao/la Petrija u 12:01 , 18/11/2006 | Link | |
oliboy , sumnjam da je glupost u pitanju, tek nemanja izbora, iako naizgled on uvek postoji. Ali treba snaga, a kada je neko ispije, onda.. treba snage i za kraj.
Poslao/la Petrija u 12:03 , 18/11/2006 | Link | |
[ Prethodna strana ] [ Strana 11 od 14 ] [ Sledeća strana ]