Neko i nista

18.2.2010

Gde svi ljudi nestanu i sta se sa njima desi kada postanu neko i nesto ili barem pomisle da su neko i nesto? Poznajem par ljudi koji nesto pokusavaju da stvore od sebe i lepo su krenuli. Medjutim, mislim da su se izgubili na tom putu, neki od njih su prema meni isti kao i pre, cak i bolji, mozda zato sto sam im pruzao podrsku i nisu zaboravili sve te podsticaje i reci hvale i savete koje sam im davao, a sve to u pomoc tome da pomognu sebi na tom putu da naprave nesto sto zele i da stvore nesto po cemu bi predstavljali sebe i bili prepoznatljivi po istom, na tom samom pocetku obicno je malo ljudi oko vas. Oni znaju koji su ostali tu.

Sada… Te neke druge ljude koji ne spadaju u tu vrstu koju su ostali isti ili pak bolji prema meni, vidim totalno drugacije, kao da su se promenili, kao da su to sada neki ljudi koje ne poznajem, jednostavno nisu ona bica kakve sam ih upoznao nekada, tamo… Tako skoro, a tako davno… Za te neke koje sada ne poznajem, a mislio sam da ih poznajem, se zapitam da li se secaju ko je za njih uvek bio tu kada su bili sami, usamljeni, bez ikoga, samo sa par osoba koje im nisu bile dovoljne za svoj mali svet, vec su hteli malo vise od toga… Da li se secaju svih tih trenutaka koje sam im ucinio lepsim i prijatnijim? I kada mi neko dodje i kaze da ima toliko i toliko problema, ja sednem pa saslusam i posvatujem kada nikog drugog nije bilo tu, a sada ti neki tamo ljudi imaju sve sto su zeleli ili skoro sve, ali su mozda zaboravili na te lose trenutke ko je kada bio tu ili ne zele jednostavno da ih se secaju pa sada uzivaju u masi ljudi za koje ce jednog dana shvatiti da im nisu toliko bitni, a ni potrebni, vec je dovoljno par ljudi, par velikih osoba za mali svet koji ce biti ispunjeniji nego sva ta masa oko njih.

Kada lose krene, kada nikog nema oko vas i kada vas je stid zbog samih sebe, setite se nekad ko je bio tu kada je bilo najteze, ko je pruzao osmeh kada je bilo najgore, pa se zapitajte ko od svih ti ljudi pored vas zaista vredi i zasluzuje da bude tu gde jeste. Da li vam ti ljudi koji vam sada pricinjavaju zadovoljstvo, da li ti isti vam mogu biti ljudi za tzv. crne dane ili tu pak postoji osoba koja moze biti uz vas i kada ide dobro i kada ide lose… E, ona osoba koja je tu za crne i bele trenutke je prava osoba, sve ostalo je prolazno… :) … A ako nije prolazno, onda nije istinito koliko deluje da je istinito… :)

Osvrnite se oko sebe, sednite, stavite prst na celo, razmislite… Shvatite… Dok nije kasno… :)

 

P. S. Pamet u glavu! :)

Objavio Primitiv u 19:33 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar

"Matori su me naucili da mrzim Hrvate"

5.11.2009

E, za pocetak da se javim posle duzeg vremena i odsustva. Nije me bilo – nije bilo inspiracije, ali uvek se pronadje nesto sto bi moglo inspirisati coveka, zar ne?

Bila to priroda, voljena osoba, slika, dan, muzika, sta god. :)))

Sad, za pocetak, da krenem od nekih opstih tekstova, koji nisu toliko liricki i stilski bogati, vec samo predstavljaju neko iznosenje mog misljenja i stava o necemu.

 

Morao bih vam reci da volim da slusam muziku, volim iznosenje misljenja kroz pesmu ili tekst, na zanimljiv i neuobicajan nacin. Volim liriku. Pristalica sam hip – hop kulture i rep muzike. I ne – hip – hop i rep NIJE ISTO, verovali ili ne. Pratim domacu scenu, ili “scenu” - bolje receno. Tu mozete cuti bukvalno sve i svasta, od primitivizma do mudrosti (ima i toga, verujte mi).

Ista “scena” je prepuna demo i  afirmisanih izvodjaca, tako da je to otislo u nedogled. Sve je pocelo ekspanzijom rep muzike koju je zapoceo Marcelo, sada vec davne 2003. godine svojim albumom “De Facto” koji zvuci kao ispovest jednog osamnaestogodisnjaka. Od tog trenutka do dana danasnjeg pristiglo je dosta novih i “svezih” izvodjaca i dosta onih koji pokusavaju da naprave nesto od svojih tekstova (kao ja sada npr. :) ). Na tom albumu je bilo dosta kritika upucenih drustvu i mentalitetu naseg naroda i uskoumnog shvatanja. Kao takav, dopreo je do ociju javnosti i prosao veoma zapazeno. Covek je iznosenjem svojih stavova javno dosta promenio svoj zivot i zivot mnogih tinejdzera u to doba kada je izasao album. Medjutim, to protiv cega je ustao i protiv cega se borio u svojim tekstovima, a i u svom zivotu - izgleda da nije uspelo. Covek vam je tako svojim poslednjim albumom promenio i zanr muzike kada je video koliko zapravo ne vredi ostati u istim vodama i praviti muziku i biti svrstavan pod istim zanrom muzike kao mnogo njih koji danas to rade na veoma neusepsan i los nacin. Covek je otisao sa rep scene, jer je bilo dosta njih koji pogresno shvataju istu muziku i koji je kvare, a isto tako je doziveo sve i svasta i svakakve uvrede od primitivnih ljudi. I kako nije hteo da ga svrstavaju u isti kos sa njim – odustao je od te vrste muzike, koju kao sto malopre rekoh – mnogi danas pogresno kapiraju. Da nije pogresio, resio sam da izdvojim jedan slucaj, gde se sve to jasno vidi, a pritom se i jasno vidi na kom je nivou tinejdzerska populacija danas.

Tako da kao pristalica rep muzike, slusah ja danas popodne pesmu jednih nasih poznatih izvodjaca, tacnije grupe koja je uradila saradnju sa jednim izvodjacem koji u pesmi u jednom delu kaze “stariji su me nacuili da mrzim Hrvate, da kad god ih vidim da im jebem mater”, i video koliko im je svest na niskom nivou. Pritom, da stvar bude jos gora, grupa je afirmisana i poznata u tim vodama i album je izasao pod licencom izdavacke kuce. Rep muzika se svrstava pod one, gde je moguce sve reci bez dlaka na jeziku i sve to spada pod “slobodu” umetnosti.

Elem, razmisljao sam i razmisljao, da li u izboru tekstova uticu i izdavaci ili ne. Nisam mogao doci do zakljucka, jer je rep takav da u ovom slucaju nikako ne mogu znati da li je rec izdavaca bila vazna ili ne. Uzevsi u obzir ovakav stih, moze se reci da tu izdavac ne vodi glavnu rec, vec je na grupi samo da ispuni neku normu pesama u datom roku i da to izda, a sta ce danasnja omladina slusati – to naravno nema veze, ko jos mari za to, svaka jedinka odlucuje za sebe, zar ne?

Kada pogledam stanje danasnjih muzickih desavanja u ovoj zemlji, zapitam se ponekad da li ima nekog sa zdravim razumom i ispravnim mislima. Odgovor je da ih ima, ali da ih je pored ovoliko zatupele mase, zapravo veoma malo. “Grand” muzika, koja je skrnavljenje prave folk muzike, pa sad i ovaj slucaj koji sam zabelezio su me dovele do toga da bi trebalo da se zapitaju ljudi sta slusaju i koga slusaju. Da ne budem previse subjektivan – razumem ja da je potrebna muzika za veselja i sve to, i za to se zna sta je, ali sto je preterano, preterano je. I toga ima previse na svakom koraku danas.

No, da se vratim ja u tok i mentalitet naseg naroda, nikako mi ne ide u glavu ono sto je receno u gore navedenim stihovima. Kako nesto mozete suditi o necemu sto ne poznajete i izrazavati se onako. Decko koji je ono napisao je 1989. godiste, i porazavajuca je cinjenica cuti nesto takvo od nekog ko je toliko mlad. Ja sam doduse mladji, ali moj stav nije takav prema tome, kao sto ljude ne delim ni po nacionalnosti ni po veri.

Sto bi Marcelo rekao – ljudi su ljudi, bez obzira da li su sa ovog ili onog meridijana – cisto sad da uporedim stihove, Marcelo je ovakav stih napisao u istom godisnjem dobu (period kada je imao 20 i MANJE godina i to se desilo 2002. godine, godinu dana kasnije izasao “De Facto”), a evo vidite – 7 godina kasnije sta napise decak koji danas zivi na ovim prostorima i koji sad ima toliko godina koliko je ONAJ (Marcelo) tad imao. I takve stvari mi nikada nece uci u glavu.

Danas mnogi demo izvodjaci “kukaju” sto ne mogu da izdaju album, a ako se uzme u obzir stanje kvaliteta muzike koje stvaraju – bolje po naciju da ostanu “andergraund” izvodjaci, posto ne bi sirili nista kvalitetno + glup covek bi bukvalno bacio pare na taj album, a zivimo u doba ekonomske krize, pa bi bilo pametnije potrositi 200 dinara na nesto potrebnije i neophodnije, nego na nekvalitetnu muziku koja ne siri nista pametno.Pa vi sad sad sami zakljucite sta sam ovim hteo reci, iako sam pristalica iste muzike.

Ova tema nije toliko opsirna sto se tice mentaliteta gledano generalno, vec se taj mentalitet bazira na muzici koja se danas stvara i ko je sve slusa i sta slusa omladina. Svako slusa ono sto voli, ali ipak treba razlikovati “kvalitet” od kvaliteta.

Kada je ministarstvo vec odlucilo da baca pare na vakcine protiv svinjskog gripa, mozda je bolje da su te iste pare odlucili da uloze u stvaranju posecenih tribina koje bi se bavile nivoom svesti gradjana Srbije i njihovih stavova koji, nazalost, nisu srazmerni njihovim godinama i shvatanjima.

Da su tribine k’o koncerti “grandovih zvezdica” mozda bi i donekle dogurali, a ovako… sta je tu je.

Pozdrav svim medijima koji sa nama danas dele ovu divnu i plemenitu i nevidjeno kvalitetnu muziku, cast izuzecima.

Svako dobro, pozdrav.

Objavio Primitiv u 20:30 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (3) | Pošalji komentar

Beskonacna poema

6.10.2009
...i opet se probudim
otvaram oci,
svanulo je,
novi dan za nove pohode
nova ostvarenja,
nove pobede
zelim da se ispunim i opustim,
da se otvorim i prepustim
snovima zivota,
da nista vise nije grehota
da docekam lepo vece
koje mirise na prolece
da legnem u krevet,
zaspim, sanjam...
Objavio Primitiv u 14:03 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (9) | Pošalji komentar

Marcelo - Dole

2.9.2009

Draga kevo - džaba bes tvoj, ovde vazda' lepo! Časna reč, to što misliš da mi teško - skroz je pogrešno! Caka je vrlo slična onome što kažu za zatvor: zavisi na koju kartu igraš u startu. I zato sam još prvog dana liku odgrizao pola nosa: bio je velik, slinav, zaboden u moja posla. Beli mantil reče 'no-no!' i počeška me elektro-šokom, tad sam rešio da mu zabodem penkalo u oko... što sam i pokušao u menzi, al' je neka žena počela vrišti... Reko', zajebi - nešto još gore ima da smislim. A onda su dani, ne znam, počeli da teku, počeo sam da tupim, da se više ne opirem leku. Drugi su počeli da zaziru od mene, što je super: niko iz grupe mi nije prišao posle slučaja ruke... To je bilo kad je jedna prazna žena, mirna i tiha, rekla da imam blage oči, rukom mom obrazu prišla... Imala je čudan pogled - kao majka, kao žena, kao slomljena sreća koja želi da deli bezdan. Zgrabio sam joj ruku, vrisnuo da me ne zna, da me više nikad ne takne, da se tera u kuraca dvesta, da nije svesna kol'ko mrzim ljude, dodire i opšta mesta, da mi nije stalo nimalo ako me mrze svi oni odreda. Što je i bilo... ha, da li mržnja, da li strah, da li iščašeno saosećanje za mrak. Šta ti ja znam. A kao, supice - kao, pilav, musaka - kao, lepo nas hrane - kao, brižni u vražju mater, shvataju nas jadne... Šarade li gadne. Maske ne umeju da shvate. Vidim životinjske osmehe kad im se naredi da mlate. Znam da i Viklera drže, tu... u nekoj sobi. Ne daju mi da ga vidim, jer smatraju da će da škodi. A ovo pismo, usput da znaš, uopšte i ne postoji. Ruke su mi vezane, sedim solo u beloj sobi.


 Refren 2:

Dole - gde su sužnji, raspadi i drolje... Više ne ištem bolje, ovde našao sam svoje. Ovde dole - gde su maske spržene, obrazi goli, odraz ne boli otkad sve stoji, tu je moj mir. Dole - gde su bedni zaborava žedni, skroz. Lako sanjam bezbrižno, sav opijen prezirom. Tu dole, dole gde napokon pripadam... uz prazna lica, lekove, bele mantile i par tikova.

 

2. strofa:

Učinio sam da draga teta-doktorka popizdi, da me sve češće posećuje da mi objasni da šizim, da je manični depresivac postao sado-agresivac, da bi bilo puno bolje kada bih najzad počeo da pričam, da je tu da pomogne, da treba da mi bude bliska. Pitala je šta da učini - meni se dopala ta igra. Bližio se tada 22. januar... E, reko', imam čudnu želju al' bez toga neću da pričam. Hoću rođendansku tortu, veliku i lepu, i u nju pobodenu onu grobarsku sveću, onu najveću, i šta sad? Jeste, psiho sam, prs'o sam, zato sam i tu, koj' kurac gledaš k'o da sam duh, ti prva misliš da sam lud! Malo je srala, al' nije imala kud, bila je radoznala da mi pročačka um - ola la... Tako te volim, nego šta - i, eto, dođe taj dan. Košulja je žuljala, al' ono, jbg, šta sad... Reče mi da je to nužno, premda je jako ružno. Boli me 'rac, nisam ni osećao ruke, vezane su već dugo. Tražio sam da ona i ja budemo sami tad, majmuni su čekali ispred, za slučaj pičvajza. Rekoh da mi zapali sveću, da neću da čujem 'neću', sve kul, da lepo dunem i  pre toga zamislim želju. Video sam da je zgađena. Vreme je za štos: "Radoznalost ubija mačku", počinje šou. Ona zapali sveću. Sekunde su se smrzle. Sekunde su mi dovoljne, skočih da ih uzmem. Zgrabih zubima sveću, brže od vriska, brže od pogleda, poljubih joj plamenom kosu i ona planu pre mog osmeha. Ovi utrčavaju, mene o patos, al' kurac, već se desila žurka, glavna zvezda je garava cura! Batine, šokovi, pretnja famoznom sobom broj tri, a ja se nikad nisam tako smejao, nikad, tebe mi! I nikad ne bi shvatili, nikad, uzrok te farse... da joj spržim masku, da vidi život bez maske.


 Refren 3:

Dole - gde me vaša površnost ne proganja, daleko od vas, trulog sveta koji propada! Duh iz flaše, Crni Čovek s Mačem i sve njuške obične sad su tamo gde pogled ne dopire. Jer, ja sam Dole! A u isto vreme, previsoko za njih. Čovek sa mojim imenom odavno nije živ, ali je srećan i čist, svestan gde pakao je: kad reše da me ubiju, pustiće me napolje.

 
Među njih.

Objavio Primitiv u 20:54 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (1) | Pošalji komentar

Sitnica

1.9.2009
Sta sada kada krenes nekim putem bez icega?
Sta ako ni iz cega stvoris nesto?
Sta je ono sto ce te ispuniti?
Sta te to okruzuje a ne obracas paznju na to?
Da li si nekad razmisljao o tome?
Od cega ti je sastavljen zivot, a od cega osecanja?
Zamisli zivot bez nekih stvari...
Zamisli zivot bez sitnica od kojih ti zivot zavisi...

Razmisli kako bi zivot izgledao bez tacaka?
Da li mislis da bi bilo isto i kada bi zaustvio kazaljku?
Kako bi trosio trenutke bez vremena da takvi postoje?
Od cega se trenuci vremena zapravo uopste sastoje?
Reci mi odgovore na ova pitanja...
Kada mi budes rekao,shvaticu nesto
Shvaticu ko si ti i skontacu da se razlikujes
Dobra strana loseg je sto neces imati odgovore na sva pitanja

No trenutak vremena oblikovan u masti dace rezultat
Kad odgovora nema u recima, uvek ga ima u snovima
Svako ima svoju bastu maste u glavi
Samo vremenom se sve manje upotrebljuje
To je ono sto nam fali svima...
Sitnica koja se vremenom zanemari...
Zanemari... A pomogla bi oko mnogih stvari
Prave vrednosti se cene bez vremena za procene!

Drugacije mislim zbog necega
Kad ne mozes sve imati,imaces nesto u sebi
Nesto sto se ne svidja drugima
Ali te izdvaja daleko od zemlje
Ispunjavace tu prazninu, iako je mali razlog
Ponovo, dovoljno velik za tako nesto
Sitno, veoma razumljivo, bez neke prave vrednosti za um
Pak veoma je veliko za srce

Imaces sitnu priliku za bekstvo
Ti je iskoristi i izaberi svoje zivotno mesto
U njemu stavi sva svoja osecanja i culo sesto
Nesto nevidljivo svetu, vidljivo dusi
Dva puta pored, gorcinu smesti levo, pamet desno
Prostora ces u sebi imati dosta, nece biti tesno
Unutrasnjost sebe zatvori sa realnoscu
Sve stavi u svoje unutrusanje kofere

Kreni na put bez puta, gde je sudbina
Kreni koracima stakla usred mraka
Izaberi svoje mesto na polju
Sam izaberi smer i relacije
Zacrtaj sebi zivotne destinacije
Stavi sebi za cilj samo sitnicu
Sitnicu dovoljno veliku da se boris ceo zivot za nju
Sitnica koja raste svakog dana, a ponovo je toliko sitna

Maleno i raznoliko,sareno i jednobojno
sve ima svoju stranu i polozaj u Kosmosu
I ta tacka je crno mesto na belom platnu
Da li si zadovoljan polozajem?
Razmotri i odluci,prepoznaj to
Da li si zadovoljan time zbog cega bi se nosio u zivotu?
Srecan sam zbog toga, ipak sve je to sto cini zivot...

Zadovoljan sam i sitnicom,
Jer zivot je ipak igra bez granica
I duzine neogranicenog broja stranica
Pun nedoumica, neslozenih puzlica
Pun ulizica i tajanstvenih lica
Sa vecinom nejasnih skica
U zivotu samo slobodan si kao ptica
Pa ti odluci koja ti je smernica...
Objavio Primitiv u 20:06 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (5) | Pošalji komentar

Vatra i kap vode

31.8.2009
Igra krece sada kad i saga
Neka javlja se nada
Svi hoce bolje sutra, ja hocu bolje danas
Zelim da dozivim spas
Borim se za sebe i sve nas
Hocu da vidis ko sam i sta sam
Koracam recima satima sve dok ne prodje dan
Bas me briga,ponekad padne pad
Ali sta ces, poslednja umire nada
Ja jurio u recima snove tada

Nista tako lako u zaborav ne pada
Mastilo se trosi, nista bitno da se desi
No to je ta uloga bez velikog uloga
Mozda malo prica suluda
Ples po zimskoj kisi
Mozda neki list sad recima na grani visi
Uzimam guzvam papir, ne zelim ovo, zelim da budem satir
Samo jedan pir, samo jedan krik, mars hiljadu ljudi prokletih
Jurim bolje dane dok skrivam rane i mane
Bezim iz tame, jurim svetlosne dane

Svetlo je negde tamo gde se istina krije
Trazim pravog sebe i ljude milije
Ispisah stihove milja gde je vise ta svetlost sto sija...?
Trazim mapu na dlanu, imam nesto u planu
Javlja mi se vidim... i vatra planu
Vidim put na kraju pocetka
Ali sta je ono sto me na kraju ceka...?
Jurim hitro tamo, bezim od tebe tamo
...STOOOP... !!!
Videh vodu, ugasi se vatra... Sve u zaborav pada!
Objavio Primitiv u 22:03 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (4) | Pošalji komentar

Gorčina

31.8.2009
Tama. Mrak. Sujeta. Sveca. Ulica. Beton. Hladnoca. Zima. Strah.
Ulica bez puta. Beton bez prasine. Bez ivicnjaka.
Sve je tamno. Mracno. Nikakvo. Neravno. Pusto.
Zivot je slan. Ruza je uvenula. Jedno uvenuce - jedan zivot manje.
Zasto je to tako? Zato. Sve ima kraj. Prica ima kraj. Cak i kraj ima kraj.
Hmm, zanimljivo. Zasto sve mora da ima kraj? On je rekao tako.
Svemoguci. Daleki. Nevidljivi. Cudni. Nejasni. Isprovocirani.
Plav. Nebeski. Pust. Proziran. Beskrajan. Cak i on ima kraj.
Sve se oko istog vrti. Zna se sta ce biti posle.
Zna se sta je bilo juce. Sta je danas. Sta ce biti sutra.
Postoji razlika. Postoji mentalitet. Sve na isto svodi se.
To su dva pojma. Dve price. Dva sveta. Dve dimenzije.
Nebojasnjivo. Neobasjano. Nevidljivo. U nama je sve to.
Sta je to iznad opisano? Sta? Niko ne zna?
Trebalo bi da znaju svi. Postoji nesto.
Nesto. Nesto sto ima naziv. To je to. Znam. Mislim.
Jedno sumorno vece. Hladno. Bez toplote. Suvo. Skrhano.
Dunu vetar pustom ulicom. Odnese prasinu.
Ispisao je prolazom reci. Reci nestvarne. Reci onog gore.
Preveo ih je jednom covek. Smislio. Cuo. Kako? To niko ne zna, niti ce znati.
Samo se te noci cuo sapat iz magle. Tiho. Nekako. Polako. Neprimetno.
I samo je izustio - to je ta gorcina iz dubine duse.
Objavio Primitiv u 00:35 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (17) | Pošalji komentar

Delfagor - Svoje ja

30.8.2009
cuo si za svoje ja - to je ta fraza za karakter...
i veruj prosao sam mnogo faza kada sam vec
morao biti sasvim svoj... kadar da kad kazhem
ne - bude ne... i dalje lazan sam, a znam sve...
znam shta je radila, znam kako i kad...
mazohizam - povredjujem sebe stalno i sta...
a opet samo bih da je pored sa mnom, i dan pocne
sa njom... i kad prodje tako bih da otmem
josh par minuta... a pruzha samo bol...
cadjav kutak, pocepan remen s kaputa... alkohol...
lutam utabanom stazom tog gazenja samo svog
imena...sve losiji sam...ma kako god...

Danas,sutra i juce...sve dok
opirem se jache vuce me dno...
kad jednom padnes nauchis na bol-
samo tako mozhes da budes bas svoj...2X

Godinu dana posle - uzimam olovku i papir,
vers je polovan i zjapi al' je dovoljan da shvatim-
ono sam sta radim... na sebe ponosan sam, znam i
dno i vrh... zivot je tako povoljan da pratim
svoje ja... to sam ja - bolji sam, voljen sam i voljan da
ostavljam dobar trag... a dobar dan je,
moram da odmah dam celih 100 posto sebe...
kada shvatis svoje vrline - mane su otkrovenje...
i veruj mi da mogu sve ako to kazem sebi,
ne lazem sebe i vise nista nije panta rei...
znam za greh, znam za smeh, znam za plachi znam za sne...
ako juche bilo je ''da'' - dobicesh za danas ''ne''
Objavio Primitiv u 21:06 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (3) | Pošalji komentar

Flesbek

29.8.2009
Zivimo u sadasnjosti, zelimo da vidimo buducnost, a jedino
proslosti mozemo da se secamo. Nije sve tako lako i jednostavno, svaka
sekvenca mog treptaja je proslost, svaki put mi se desi
kao da sam proziveo prosle trenutke i kao da znam sta sledi. Nije
da mogu da predvidim takve stvari, ali u ocima mojim vidim sve i svasta
kada pogledam u ogledalo. Neke stvari se ne mogu videti golim okom, kao
ni kada osecanja ne mozete videti. Neke stvari leze unutar ljudi i niko
ih nikad nece znati dok im sami ne budemo rekli. Svaki prozivljeni
trenutak i trenutak u kome se zivi se zna, a secanja na proslost ostaju i
zelja da se vidi buducnost - svetla ili tamna. Ja se ne prisecam proslosti,
ja je mogu videti i proziveti ponovo - kad god pozelim da je vratim - samo trepnem
ili zatvorim oci, slike urezane u kapke dozvoljavaju da se prozivi prozivljeno.
Objavio Primitiv u 22:00 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (12) | Pošalji komentar

Pet minuta

27.8.2009
5 minuta!!! Da, 5 minuta mi samo treba!
Reci cu sve sto imam i sve sto znam, sve sto vidim i osecam.
Samo 5 minuta! 5 minuta - pod uslovom da me svi pazljivo i naosterim culima slusate.
Jer ono sto bih rekao, rekao bih samo tad i nikad vise.
Prikazao bih vam svoju govornu prezentaciju crno na belo.
Problem nastaje sto je svet okupiram poslom i ne mogu da cuju nista vise sem sebe i svojih misli.
To je to malo vremena koje nam je potrebno, a koje nekad, a mozda i nikad necemo dobiti!
Zato, ne trazim 5 minuta vec cekam svojih 5 minuta ako ih nekad budem dobio.
Kad dobijem, reci cu sve kako mislim da jeste i necu zaliti zbog istih.
Niko nece biti ni ostati ravnodusan, istinu cu pljunuti u lice pa ko kako hoce.
Mnogi ce otici, a jos vise ce mi se vratiti i neki ce me lepo shvatiti, neki ne.
Maska bi bila da ne kazem istinu ili zavrcem istu.
Niko mozda nece ni docekati svojih 5 minuta, jer nema ni sta da kaze.
Neko nece ni docekati MOZDA zato sto je pi*da, pa dozvoljava da ga sve i svi udaraju i gaze.
Neko zeli tih 5 minuta, a niko ne zeli da mu ih da, ili zeli da ih da, a niko nece da poslusa.
Tako malo, a tako puno!!! Gde su reci onda kad su potrebne, gde je istina kad se krije?
Zato je potrebno tih 5 minuta, pa ce sve biti svetlo kao sunce, a istina moze biti crnja od tame.
Ko prezivi pricace, al' prvo mora da ugrabi svojih 5 minuta.
Jurim i juricu svojih 5 minuta. Nada umire poslednja.
Objavio Primitiv u 13:27 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (6) | Pošalji komentar

Solim pamet besplatno

25.8.2009
Ovaj tekst nema uvoda, jer vas zivot je uvod u tekst.


"Dobro jutro, ja sam vas novi profesor, ucicu vas da prepoznajete ljudske vrednosti i da upoznate svet na nacin kakav treba, a da to ne bude pesimisticki pogled na svet, vec samo realan i iskren prikaz iskazan onakav kakav jeste. Ako mislite da imate dovoljno godina za tako nesto, molim vas ostanite na mestima, a ako vas ne zanima, slobodno mozete napustiti prostoriju. Ali cek, to nije sve, imam u ponudi za vas jedan prozivod, zove se "Solim pamet besplatno", kao sto sama rec kaze, sve je besplatno, prozivod dobijate po narudzbi, tako sto ga rezervisete za tacno vreme i mesto, a ja vam dodjem i solim vam pamet i zatrpavam glavu svime sto je vama nebitno, a veoma bitno da biste skontali sta je zivot. Nadam se da bi bio iole koristan za vase male mozgove, koje imate kao da ih nemate, i na koje ne obracate paznju. Ljudi vole besplatne stvari, zasto ne bi voleli da im malo besplatno posolim pamet. Uzdravlje. Ima li pitanja?"

"Profesore, profesore JEDNO PITANJE - a kako se to soli pamet?"

- “Ne postoje glupa pitanja, samo glupi ljudi”

Sledeca scena - profesor razmislja mirno, sedeci na stolici, ustaje, prilazi uceniku, lupka ga po glavi *tuf, tuf* i govori sledece:

"Znas kako decko, takvo pitanje nisi ni trebao da mi postavljas, jednostavno si mogao da izadjes odmah na vrata kada sam rekao da oni koji smatraju da to nije za njih mogu slobodno da izadju ili ako nemaju mozga, takodje mogu da napuste ucionicu, mislim da je ovo tvoje pitanje, dragi moj ucenice, bilo suvisno. Ako stvarno zelite da vidite kako deluje proizvod, sacekajte me u kancelariji posle casa, pa cu vam lepo i lagano posoliti pamet"

Decak je POBEGAO iz ucionice i otrcao do kancelarije da se zali direktoru (vode nepoznat razgovor, samo njih dvojica znaju o cemu se radi)
Kako je cas odmicao dalje, professor se susretao sa drugacijim ljudima i upoznavao je decije karaktere i adolescenciju na nacin kakav nije bio moguc drugim ljudima. Sa ucenicima se trudio da postane prijatelj, a i nesto vise. Hteo je da ima blizak kontakt sa ljudima.
Kako je vreme odmicalo, on se menjao vremenom i menjao odnos prema deci. Ljudska glupost nema granica, bas mozda zbog toga sto nema, on je uspeo da se zblizi sa takvim ljudima, da proba da ucini nemoguce – da promeni takve ljude. Kako je proslo nekoliko godina, imao je sve vise razumevanja za decu i uopste za tinejdzere. Na veliku zalost mnogih, omladina je takva da je veoma zatupljena i da njihovim “sposobnostima” nema granica – nazalost. Blago roditeljima cija deca nisu takva.
Problem tog celog drustva je to sto je njihov nivo svesti bio veoma nizak, ljudi su to pokusavali da promene, a vecina je samo prihvatala to tako kako jeste. Profesor je sebi u svom poslu odredio jedan cilj, trudice se da ga postigne po bilo koju cenu. Buntovan neki covek, ako vec ne moze sve da promeni, neka promeni onoliko koliko moze i koliko je u mogucnosti. Roditelji su takvi da “iz ljubavi” prihvataju decu kakvu jesu, neki ljudi nisu to tako shvatali i bacili su se u nemogucu misiju, u ovom slucaju ovde – to je bio profesor.

Vristuci kroz hodnik, otrcao je kod direktora, razgovarao je sa istim nekolicinu minuta i otisao kuci smiren. Nekoliko minuta nakon nakon decakovog odlaska, direktor je upao profesoru na cas, prekinuo predavanje i izveo napolje da popricaju. Deca su bila glasna, nemoguca, a oni su vodili miran razgovor koji je trajao 2 – 3 minuta.

-D: Izvinite profesore sto vam prekidam cas, ali dosao je jedan ucenik da mi se pozali kako ste za vreme casa nudili neki proizvod koji nije po planu skole i ismevali istog decaka i kasnije ste ga izbacili sa casa. Da li ste u mogucnosti da mi objasnite o cemu se radi?

-P: Nista, u redu je, kao sto vidite – izasli smo pre nekoliko sekundi, a vi vidite kako se deca ponasaju dok nisam tu, a verujte mi da situacija nije nimalo bolja dok sam unutra.
Da, da, kao sto vam je ucenik rekao – ponudio sam svima proizvod, posto mislim da je dobrodosao ljudima, pogotovo deci ovog uzrasta kako bi razumeli neke stvari, u ovom slucaju – kako ceniti i prihvatiti coveka kakvog jeste i videti svet realno “trecim” okom.

-D: Aham, u redu je, razumem vas donekle, ali ne razumem zasto radite ilegalne stvari za vreme casa i zasto ste ucenicima ponudili taj proizvod uopste?

-P: Znate kako gospodine direktore, kao sto ne mozete primetiti, ucenik vam je sve ispricao, ali vam nije rekao o cemu se zapravo radi, a mozda vam je i rekao. Tako da, izvinite me stvarno, moracu da se vratim na cas. I da, izvinite, ako nije problem – da li biste bili u mogucnosti da me sacekate posle casa da vam ponudim proizvod, posto iz ovoga sto sam uocio iz vase price sa decakom koju ste imali – vrlo je verovatno da bi proizvod i vama dobrodosao.

-D: U redu je, nije problem naravno, sacekacu vas posle casa pa cemo popricati.

*profesor ulazi u ucionicu i nastavlja gde je stao*

Profesor se vraca ka katedri, u tom trenutku javlja se jedan ucenik i zapita:
"Profesore, da li mi moramo kupiti tu so ili i to besplatno dobijamo uz proizvod?"
Profesor ga je samo pogledao i rekao mu da izadje napolje, bez komentara.

Ostala je nekolicina njih u ucionici, profesor je drzao predavanje o pravim vrednostima, i kako razlikovati dobro od loseg, govorio je o ying&yang motivima kojima je bio opsednut.
No deca su sve to pazljivo slusala.

Proslo je nekoliko trenutaka i zazvonilo je zvono. Cas se zavrsio, posto je ovo bio poslednji cas ovog dana za ucenike, ucenici su otisli svojim kucama, profesor je otisao na razgovor sa direktorom.
Profesor je otisao do kancelarije da poprica sa direktorom, medjutim direktora nije bilo tamo, kancelarija je bila zakljucana. Izgleda da je vec otisao kuci i zaboravio na razgovor ili jednostavno nije to uzimao nista za ozbiljno pa je brze – bolje otisao da uziva u ostatku dana.

Profesor je otisao kuci i razmisljao o postupcima prema ucenicima, kakav je bio. Sve je sumirao i donekle je dobio ono sto je hteo.

Stiglo je novo jutro, tako i odlazak na posao, imao je prvi cas u istom odeljenju pred istim ljudima, svi su bili prisutni, cak i onaj decak koji je prethodnog dana izleteo iz ucionice i otisao da se zali direktoru.

Usao je u ucionicu, nastavio predavanje od prethodnog dana, cas je tekao odlicno. Sve dok jednog trenutka nije doslo do pitanja kada je jedan decak izustio "profesore, kako ceniti sebi dragu osobu?"

Proslog casa je pricao o ying&yang motivima, pa je neko od decaka verovatno crnu i belu stranu shvatio kao dve dve bliske osobe.


Profesor se samo zamislio i nije bas imao dobar odgovor na to pitanje - vec je jednostavno odgovorio:
"Uzimaj onoliko koliko dajes, postovanje za postovanje pa sve sto dobro usput dodje je dobordoslo".

Decak je samo klimnuo glavom, cas se nastavio svojim tokom. Sve se na kraju zavrsilo kako treba, decaci su bili mirniji, neki su delovali kao da su se dosta promenili.

Profesor je otisao kuci posle tog casa, direktora je potrazio nakon casa, medjutim nigde ga nije bilo.
Otisao je kuci i nastavio da razmislja. Delovao je potpuno mirno, deluje kao veoma stabilan covek.
Pred sam kraj dana, negde uvece, uzeo je knjigu da cita, zaspao je sa knjigom pored sebe.
Sledeceg dana se probudio i otisao po dorucak i gle’ cuda, naisao je na direktora u pekari gde inace kupuje dorucak. Razmenili su par reci i nakon jela su se uputili ka parku.
Otisli su tamo i krenuli da pricaju o tom “cuvenom” proizvodu.

-D: Recite mi malo vise o tom proizvodu profesore?

-P: E, pa vidite gospodine, posto sam zakljucio da niste skontali decaka, vi mozda ne biste razumeli ni svrhu ovog proizvoda, ali sve sto vam mogu reci je to da bi vam dobrodosao i da cem vam jednog dana biti od velike pomoci.

-D: Pa sta ja znam, to sa decakom ne znam vise kako bih treb’o da razumem, ali je potpuno u redu. Da li vam nije problem da mi opisete taj proizvod ovog trenutka?

-P: Naravno da mi nije problem direktore, pazite ovako, prva jasna stavka da vam isti treba je to da ste na toliko velikom intelektualnom nivou da niste mogli da razumete adolescenta. Sto je sasvim prihvatljivo za vase godine, tako da se ne brinite. Vasa radoznalost me budi i javlja se neizmerna zelja da vam predstavim taj cuveni proizvod.
Pazite ovako, za pocetak, proizvod se zove “Solim pamet besplatn”.

-dikretor prekida profesora na trenutak-

-D: Izvinite, ali kako nesto sto se tako moze biti PROIZVOD?

-profesor dolazi do jos jednog zakljucka i nastavlja-

-P: Pa eto, posto ste bili ljubazni da pitate sta vam nije jasno. Ja cu vam odgovoriti – upravo tako, to jeste proizvod za adolescente i za vas kao sto mozete primetiti.
Upravo ste mi svojim pitanjem lepo pojasnili “sta i kako” treba da uradim u vasem slucaju. Ne sumnjam da ste vi covek sa vecim iq-om od prosecnog i da ste mesto direktora dobili na pristojan i primeran nacin kakav vam, naravno, i dolikuje. No nemojte da brinite, to je takav proizvod, da je besplatan, pa ne morate traziti da vam se bilo sta da ili da vam bilo sta drugi daju. Vec samo udjete u pricu sa mnom i sve cete shvatiti.

-D: Ne razumem sta hocete reci…

-P: Izvinite stvarno, ali nema sta da se ne razume, kao sto vec spomenuh, vi ste tip coveka kakvi su danas retki i koji mogu sve lako razumeti i bez previse problema. Tako da se ne brinite.

-D: Aham, u redu je, posto uvek pitam ono sto mi nije jasno. Da li mi mozete objasniti postupak soljenja?

-P: Naravno da vam mogu objasniti, uzmite so iz kesice i samo sebi po glavi to prosipite i odmah deluje. Zasto se zove besplatan? To ste vec zapravo vi odavno i kupili, samo vam je to koristilo kao zacin u kuci, i to je nesto bez cega ne moze nijedno domacinstvo.

-D: Aham, potpuno vas razumem.
*trenutak kasnije, dikretor je otisao do prodavnice i pazario sol*

*direktor se zagledao u kesicu soli i upitao je*

-D: Izvinite, drzanje ovoga u ruci stvarno moze pomoci?

-P: Pa naravno da ne moze, sta jos moze uspeti tako sto samo drzite u ruci. Sve sto treba da uradite je da otvorite kesicu i da ne cekate vise ni trenutak vise. Uzmite kesicu, iscepajte je pri vrhu i prosipite sebi to na glavu.

-D: Vi mene zavitlavate, profesore?

-P: Naravno da ne, nemam razloga za to, trazili ste proizvod, dobili ste ga.

*Sledeceg trenutka je uradio ono sto je profesor rekao*

Profesor ga je samo posmatrao neko vreme kako se igra sa kesicom.
Pozdravio je direktora i otisao kuci.

Direktor je ostao jos nekolicinu trenutaka na klupici i uputio se kuci gledajuci u kesicu soli koju je kupio tog dana.

Profesor je razmisljao o tom razgovoru, imao je flesbekova svake noci od dana koji je bio pri kraju, mirno je legao da spava.

Direktor je takodje razmisljao o tom cudnovatom “proizvodu”, tako malo – a tako korisno. Ko bi rekao… Niko… Veoma zanimljivo, zar ne?

Prosla je noc, obojica su spavali kako treba i veoma mirno. Mirnih savesti.

Profesor je ustao rano ujutru, oko 7 casova i otisao na trcanje. Rekreacija.
U jednom trenutku je zaboravio da nije imao flesbek ucenika koji je ga je upitao za prave vrednosti voljenih osoba, razmislio je o tome i shvatio da je na nuli sto se tice tog polja u zivotu.

Direktor je ustao nesto kasnije, i zapoceo je klasicno taj svoj dan, jos uvek je razmisljao o kesici soli. Cudan neki covek, jos od juce mu je samo to u glavi, kao da ta kesica manipulise njim i da ga drzi u saci, a ne on nju. Zanimljivo.

Dan kasnije, profesor je otisao do direktora i rekao mu je da podnosi ostavku.
Jasno mu je obrazlozio sve zasto je to tako kako jeste, i ispricao dogadjaj koji se desio na casu kada mu je decak postavio jedno pitanje.

Direktor je sve to mirno primio k’ sebi. Zaputio se kuci i razmisljao o tome sta mu je ovaj rekao prilikom njihovog poslednjeg razgovora.

Tog trenutka je pala maska o pricanju o vrednostima zivota, tog trenutka je profesor shvatio da druge uci da ceni pravim stvarima i vrednostima zivota, onda je shvatio da je na jednom polju slab i da na to pitanje on nema odgovor.

Direktor je nakon dugog razmisljanja o kesici soli i o razgovoru sa profesorom zakljucio da je sve ono sto mu je objasnjavao o “proizvodu” bila cista ironija i da ga je tom prilikom nevidjeno spustio DOLE. Dole do granice propasti.

Proslo je nekoliko godina kako je prestao da predaje, od razreda je napravio dosta dobrih ljudi, vise generacija je tu izmedju proslo.

Direktora nije video nakon njihovog poslednjeg razgovora, sto je bilo veoma zanimljivo, nije bio nesto posebno star, imao je oko 50 godina. Izgledao je zdravo i delovalo je da mu je barem preostalo da prozivi jos 20 godina.

Te bitnije stvari su bile da se prebaci na neki drugi "posao" u kome treba saznati jos pravih vrednosti o zivotu. Profesor se tog trena kada je dobio tzv. “kvrc” batalio svega i resio da resi sebi zivot, jer tog trenutka kada je ucenik postavio kobno pitanje, profesor je shvatio da ne zna dovoljno da ceni sebi dragu osobu u svom zivotu i kako mozda nista lepo nije uradio za istu sem sto je uradio neke sitnice. Pre tog trenutka profesor je drugima "solio" pamet i ucio ih vrednostima zivota. Kada je ucenik postavio pitanje, ono je njemu "posolilo" ostatak zivota, verovali ili ne. Okrenuo se svojoj dragoj osobi, promenio mnogo u odnosu izmedju njih i naucio jos neke stvari koji je poceo da ceni vremenom.

Profesor se vratio kasnije na svoj posao i predavao jos nekih 15-ak godina u toj skoli kada je uspeo da sredi sve ostale bitnije vrednosti u zivotu.

Zakljucak je bio - neke stvari se ne mogu preneti govorom, vec iskustvom. Prestanite da pricate i laprdate kojesta, bacite se na dela, pomozite sebi i bliznjima i uzivajte u lepim trenucima. I pre toga, ako nekome promenite zivot i ukazete na prave vrednosti. Zahvalite sebi i svojim bliznjima i imacete kompletan, srecan, miran, materijalno mozda prosecan zivot, ali ljubav i sreca pokrecu coveka.

Sad se sigurno pitate sta je bilo sa direktorom?

E, pa ovako, direktora nije nigde bilo nakon njihovog poslednje razgovora. Profesor vise nije ni razmisljao o njemu vec se posvetio tome da “unapredi” nedostatak u svom zivotu.
Prosao je neki period nakon njihovog poslednje razgovora i nakon dva meseca, zatekli su direktora mrtvog u svojoj kuci. Napisao je pismo i ostavio ga na stolu, sadrzaj pisma je glasio:

Dobar dan dobri covece, ko god ti bio kada otvoris ovo pismo.
Ovo je moje poslednje zivotno pismo i ujedno jedina i poslednaj ispovest u mom zivotu ispisana u obliku pisma.

Ziveo sam 54 godine, upoznao sam mladog profesora od 25 godina i pricao sa njim, druzio sam se sa njim kao da je moj vrsnjak, sve je bilo sasvim u redu – normalno i prihvartljivo. Znali smo da imamo lepe trenutke razgovora, cak me je u pojedinim trenucima naterao da razmisljam ovako star, razmisljao sam dosta o njegovom proizvodu “Solim pamet besplatno”, shvatio sam kakav sam covek i koliko mi je razvijena svest za moje godine i odlucio da iskoristim taj proizvod kako sam mislio da treba.
On mi je samo preporucio, ja sam ispitao granice njegovih mogucnosti. Verujte mi, ispitao sam ih i to previse. Kada sam to uradio, dosao sam do zakljucka da nisam toliko imao razvijenu svest da nisam ni zasluzio da zivim.
Sada mislim da sam nasao mesto gde pripadam i nadam se da cu biti srecan na tom mestu gde cu biti.

Veliko hvala profesoru, ne zelim nista lose da kazem za taj “proizvod”, ali to je bilo to. Ucinio je da spoznam neke stvari u zivotu.

Hvala vama koji ste procitali ovo pismo,

Mirko Aleshic”

E da, ovo nije kraj, proizvod je sluzio tome da coveku ukaze ‘de gresi, neki su to shvatili veoma surovo. Ovim je pokazao profesoru da je njegov proizvod delotvoran za divno cudo. Nikada nije sebi stavljao do znanja da bi ovo moglo doci do ovog nivoa.

 

Odavde smo izvukli poentu da ljudska glupost ne zna za granice. Ko je jos lud da prekine sebi zivot namerno, silom i svesno?  Odgovor je - glup covek.

 

Jednu pouku sam vam sam izvukao, drugu treba da izvucete sami. Za kraj cu vam otkriti jednu tajnu.

 

Ja sam prof. Ucime Zivotic, i ovde sam preneo jedno svoje zivotno iskustvo.

 

P. S. Ne pitajte odakle mi ovakvo ime, majka mi je iz Nigerije, otac iz Srbije, otud ime, to je sve sto bi trebalo da znate. Svako dobro i pamet u glavu!!!

Objavio Primitiv u 20:10 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (7) | Pošalji komentar

Realno gledano

24.8.2009
- Ja mozda jesam lud, ali ipak bistro vidim stvarnost-

Hvala na podrsci, hvala na svemu,
Ja nisam ti, ti nisi ja, mi nismo mi
Mi smo dva sveta, dve price za sebe
Ne razmisljam o drugima, stvarno mi se jebe
Ja imam svoje ja, i postujem tudje ti
Al' za sve postoje granice
Sve su to recenice - lazima ispisane stranice
Nisam nista shvatio
Jos uvek nista ne shvatam
Cuo sam - kako dodje, tako prodje
Pitanje je vremena kada ce to biti
Pitanje je vremena kada ce se sve to pod konac sviti
Trudim se za bolje, al' neki to ne poznaju
Ne zele suze da se odaju i tako sebe prodaju
Lose nikad ucinio nisam,
Kad pogresim - izvinim se i kad kriv ni za sta nisam
Tolerantan sam koliko mogu
Al' sve ima svoje
Istine se vise ne broje, previse ih imam
Za sve imam cinjenicu i dokaz
Sve pamtim i imam obraz
Istine me nije sramota
Ja jesam lud, al' bolje to nego odvratan
Vise volim jednu losu istinu nego 1001 lepu laz
Ti si ti, ja sam ja, mi smo "kao" mi,
Ponovo nisu toga svesni svi...
Pogedaj 'de si i sa kim si
Igram svoju "igru", a ti ne znas glavnog igraca
Mozda me znas, al' za tebe je teren nepoznat
Tu je tvoja greska, buducnost ti se lose smeska
Sve je oke, ali jasan je zakljucak.
Ne poznajes me.
Objavio Primitiv u 22:52 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (8) | Pošalji komentar

O sebi

22.8.2009
Korisno beskoristan. Sposobno nesposoban. Ogranicen k'o nebo.
Nerazumno razumljiv. Bezgresno pogresan. Svetlim k'o mrak.
Shvatljivo neshvatljiv. Toliko o meni za danas.
Objavio Primitiv u 21:45 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (5) | Pošalji komentar

Blogov kolac :)

22.8.2009
BLOGERI - cekirajte! :)))

Znate onu foru kad zelite da napisete nesto, a ne mozete? Tipa, fazon kad zelite da izbacite nesto
iz sebe, a ne mozete i ne znate kako, a imate sve u glavi? Zajebano, a?
Mislim, znate da to hocete preko papira ili kako god, ali to isto opet nece napolje?
E, mislim, stvarno bedak. Ja vise ne znam sta cu od muke, pa kuckam ovaj tekst posle duzeg vremena.
Ne, bolje me ne pitajte zasto ga pisem. Mozda cisto zato da bih sebi udovoljio na neki nacin, kao
da sam napisao nesto novo, cisto iz dosade, cisto zbog toga sto mi je danas ovaj svet dosadan
i nikakav i sto su se svi upleli u svet tehnologije i sto ljudi postaju robotno monotoni i dosadni
da vi vise ne znate sta cete od muke pa pisete nesto ovog tipa, kao sto ja radim. :)
Vidite, ne znam ni sam sta upravo radim, ali znam da hocu da razgovaram sa nekim, da razjasnim neku
situaciju, da kazem sta imam, pa da mogu mirno na spavanje... Postoji problem tu - osoba nije blizu mene,
nije dostojno vreme za zivkanje nekog fonom... i sto je najgore - moram to oci u oci da pricam kako bih
skontao sta, zbog cega i zasto, ali ja to nista ne mogu ovog trenutka. Jednostavno mi se ne da.
Samo je veliko pitanje kako cu ja u krevet kad ne mogu mirno da spavam dok ne razjasnim neke stvari.
Blago onima koji sve brzo zaboravljaju i sve to, ali mene neke sitnice bodu kao bosonogog iglice, e to je jebeno.
Ne znam ni sam sta vise da radim. :) Barem, evo, ipak sam vam se na ovaj nacin javio, dragi blogeri, i nadam se
da ce neko ovo procitati, ne zamerite me sto ne mogu da ostavljam drugima dosta komentara, jer sam u nekom skripcu
sa vremenom, ali nadam se da ce biti bolje.
Inace, ne znam da li ste primetili, tekst sam poceo sa jednom temom, otisao na drugu, zavrsio sa trecom. Tako je
to kad ne znate sta cete u ovo doba dana, a pritom vas nesto "muci" pa ne mozete ni da spavate. Bedak. :)

Svako dobro i pozdrav. Budite mi zivi i zdravi! :)
Objavio Primitiv u 00:04 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (3) | Pošalji komentar

Ispovrac'o sebe iz sebe

21.8.2009
Upoznali smo se odavno, imali smo nesto zajednicko, ziveli smo srecno i lepo, a onda cu jednom resiti
da jednom sve prekinem i da te oteram dalje od mene, neces mi vise biti potrebna, a ni tvoji
plodovi mi nece biti potrebni. Opisacu vam kako ce izgledati ta vecer.

Dalje od mene, ne zelim te ovde. Nemas sta ti ovde da trazis. Upoznali smo se.
Sve je bilo super i sad je super, kurac malo super! Bezi od mene, koji djavo mi ti trebas
u zivotu. Samo da se cimam i pucam, nerviram i planem, ubijam i koljem i na kraju dignute
glave odem. Sta ce mi to? Nema ovde sta da se trazi kod mene. Ne mogu nista da ti priustim.
Meni moze svako svacim nesto da priusti, a ja mogu mnogo vise. Kad uradim to, sebe cenim,
al' taj ne ume da ceni mene i moj poduhvat. Bezi od mene. Ne zelim da se nerviram.
Ubicu te. Mozda i ti mene ubijes pre toga... Ko zna... Ne zelim vise da te upoznajem.
Samo mi je jos to falilo u zivotu, da te upoznam. Prvo sam mislio da je super, sad sam shvatio da je to mozda ono poslednje
sto sam hteo da se desi. Pogresio sam dodjavola, svi gresimo, ja nekad i vise nego sto treba.
Nikad necu shvatiti tu cinjenicu, nikad necu shvatiti sve stvari, mozda zato sto sve prolazi,
pa neke stvari prodju i bez razloga a sa posledicama, a nekad bez posledica, a sa gadnim
razlozima. Nikad necu razumeti ljude, ili mozda oni mene nikad nece razumeti.
Sve sto zelim jeste da ono sto se dogodilo, zauvek izbrisem i oteram iz sebe.
'de je taster undo u igri zivota, 'de je restart? Nema dodjavola, ovo nije igrica - nazalost.
Ovo je samo slozeni program bez mnogo opcija. Izaberes uglavnom jednu opciju koja ti se pruzi i to je to.
Zasto smo se sreli? Zasto? Sta nam je to trebalo u zivotu? Useres mi sve sto mi bude oke do
nekog trenutka. Jednom cu te upucati, neces vise postojati, bicu ponosan na sebe i sve ce biti oke.

Jedne mracne veceri, kad su sva tela spavala i sve je bilo mrtvo i ravnodusno, usao sam sebi u
san i kontrolisao ono sto se ne kontrolise. To vece je bilo famozno i kobno za mene i dalji
nastvak rada mog organizma. Te veceri sam ubio sebe u sebi. Ubio sam ljubomoru i bes.
Objavio Primitiv u 22:08 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (2) | Pošalji komentar

Bezdan

18.8.2009
Uhvati me za ruku,skoci sa mnom
Strpaj u dzepove sve sto ti treba
Skoci u bezdan da ti krene bolji dan
Samo skontaj,zivot je samo realan san
Probacu da se probudim,ako budem mogao

Kad stignem dole,javljam ti se gore
Zelim ti sve najbolje,samo napred
Ne zelim povratak,previse je to za mene
Iskreno,ne treba mi nista sada
Mislim da mi nista nece ni trebati

Ja sam u trenutku,u doba kad traje vecnost
Bas je bezvezno,ne svidja mi se nimalo
Bolje je da pretvorim vecnost u trenutak
Ali,sta onda,pitam se...
Ne znam odgovor,kad budem imao iskustva sa tim-znacu

Cekam nesto sto treba da jurim
Sta mi se desava kad ovako lose postupam...
Nisam sebi jasan,sta se dogadja,a sta hocu
Zelim samo jednu temperu
Temperu da obojim sve belom bojom i stavim tacku crnu.
Objavio Primitiv u 00:45 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (1) | Pošalji komentar

Vecni saputnici

15.8.2009
Ona je tamo, ona je ovde, ona je iza, ona je svuda. Gledas a ne vidis.
Cujes, a ne vidis. Osecas a ne vidis. Odraz. Tama. Bol. Strah. Bes. Izraz. Odraz.
Sitnica. Prilika. Stvarnost. Cini je tama u tami. Cini je tama na svetlu.
Bljesak. Prasak. Uvek je sa tobom. Uvek je uz tebe. Gde god da si, sa kim god da si,
u kojoj god situaciji da si. Ona je ti. Ti si ona. Vi ste jedno. Vi ste covek i senka.
Vi ste vecni saputnici.
Objavio Primitiv u 21:52 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (3) | Pošalji komentar

Rucak

13.8.2009
Ah, prelepog li rucka. :)
Uzeo vam ja da rucam danas i ono, posto nikog nije bilo za stolom, sam sam rucao.
Nisam uzimao nikakav pribor posebno, jednostavno samo jedan noz i boc, boc pa u usta.
Mislim, zasto bih "brinuo" o tome kad me ionako niko ne gleda. Mogu vam reci da je
rucak bio odlican, predobar, baba je odlicno uradila svoj posao. U poslednje vreme, cak
i ovako stara, premasuje samu sebe, ali oke - ja se ne bunim. :) Eh, sve bi super, i onda
jednog trenutka kada sam stavljao jedno parce strudle u usta - nozem, dogodilo se nesto cudno.
Zvakao sam i zvakao i skontao da ima neceg tecnog u mojim ustima, ukusa gvodza...
A gvozdje nije tecno, a i tecne stvari se ne mogu bockati, zar ne? Hmm, posto sam jeo
nozem, izvadim ja noz, dodirnem jezik i osetim krv. Krv u ustima, a nisam dotakao povrsinu
jezika nozem... Zanimljivo... Otisao sam do wc-a, pogledao u ogledalo i video krv u ustima,
pitao sam se odakle je, videh da nema posekotine na jeziku ili u usnoj duplji negde.
Tog trena sam se vratio u kuhinju, pogledao predivnu strudlu koju sam do tada jeo i
skontao i zacudio se. Kada sam rekao da je baba prevazisla samu sebe, tog trenutka je to
dobilo novi oblik. Baba je prevazisla samu sebe, spakovala je sebe i svoje organe
u tu strudlu. Zakljucak je bio da dok sam jeo strudlu i uzivao u istoj, zapravo jeo svoju mrtvu babu
spakovanu u istu. Neke stvari nisu tako lepe kao sto izgledaju, zar ne?
Objavio Primitiv u 20:26 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (1) | Pošalji komentar

Ovo sam ja

11.8.2009
Ja sam samo senka odraza nepoznatog coveka. Coveka bez lica, karaktera i mozga.
Provali me ko sam, zivim u tebi, zivim u sebi, zivim u svima, a ponovo sam
samo nejasna pantomima. Pantomima odraza celog sveta koji me okruzuje.
Vi zivite noc i dan, u mom svetu je samo tama, nema svestlosti. Moje oci ubijaju
iako ih ne vidis, dovoljan je pogled da shvatis da trebas ici podalje od mene.
Ponovo vrati milion pogleda unazad videces samo masku, neizvajane face. Face
koja se oblikuje od rodjenja, faca koja nece umreti, ja cu biti samo jos jedan obican covek
a ponovo tako drugaciji. Neces me shvatiti, neces znati da li sam ziv ili mrtav.
Mozda sam senka, mozda pokusaj, mozda robot... A mozda sam jednostavno lik iz tvoje maste.
Objavio Primitiv u 20:33 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (4) | Pošalji komentar



[Template by: Rapsodia Colors.net] [Adaptacija za BlogOye Portal: WhoreOfBabylon]