29/11/2012 - Kalimero

Ako te već nisam poznavao ovih premnogo godina

i kad već sve te hiljade dana nisam znao da postojiš...

Otkud ti sad?

Sudbina si? Ili si usud?

Šta ćeš tu? Ko ti je dao pravo da se šepuriš haustorima moje glave, i da te čak i u azri ima?

I odakle ti ideja da hodnike misli napustiš i švrćkaš mi se po sobi? I to tako neprestano...

Sudbina? Ili usud?

Ja tebe nisam tražio, a opet sam te našao. Ili si ti mene našla... I kad već nisam hteo ništa od ovoga, zašto se dešava?

Sudbina? Ili usud pre?

A to crveno meso, dva santimetra od ožiljka... Otkud mu moć magneta?

Zašto se to u želju pretvorilo? Iskonsku želju...

Sudbina? Ili će biti usud pre?

Ta hladnoća, pa ta vrelina, taj kovitlac misli što praviš...

To dođi, pa beži, te pružene ruke i te ruke koje me odguraju...

Taj prijatni haos, taj neprijatni haos što praviš.

Sudbina? Usud?

Ne znam šta je. Al’prija! I ne prija!


Komentara ( 0 ) :: Permanent Link


7/11/2012 - Slučajan susret
Sreli su se slučajno. Što se njega tiče. U želji da razbije monotoniju jedne obične večeri, te da s nekim proćaska dok mu dim cigarete bude rezao pluća, pronašao je još jednog pušača u okruženju. I pušili su... I ćaskali. Više on nego ona. Tek sada, kada se mislima okrene tim prvim trenucima poznanstva, priseća se njene zatvorenosti. I nekih tragova želje da se otvori. Nije imao planove, nije razmšljao u tom pravcu, tek prijalo mu je da, s vremena na vreme, podele neke dokone minute. Ne zna o čemu je ona mislila.
Drugi (možda treći) put tragovi želje da se otvori prerasli su u tiho i spontano otvaranje. Od slučajnog susreta brzo su stigli do nove tačke. Tek tako. Bezazleno. Prijatno. I ređale su se cigarete. I ređali su se prijatni minuti. Onda su otišli na kafu. I proveli više od nekih minuta. Pretvorilo se u duže periode. A opet kratke. Prekratke. Uplašio se činjenice da počinje da gori za tim glasom. Dobro se uplašio. Ne zna da li se i ona uplašila.
Otvorio se potpuno. Do najdubljeg dna. Bez mnogo muke. Hteo je da sazna što više. Iz njegovog ugla dobijao je informacje na kašičicu. Kao da je to što se dešava bolest (ko može reći da nije?), pa prima svoju dozu lekića. Gutao ga je uhom. Bez vode. Klizio je kao nijedan raniji lek. Glatko i prijatno. Voljno. Opet su bili na kafi. Novoj. Istoj. A potpuno durgačijoj. Iz njega su reči same izlazile. Izlazile su i iz nje. Prijatne, pitke, mile... Ne zna kako je ona doživela njegove reči.
Počela je da mu nedostaje. Doza koju je primao bila je sve manje dovoljna. Njom se, ipak, morao zadovoljiti. Bez pritiska, mislio je. Samo neka ide. Svojim putem. Hteo je da se prepusti. Bilo čemu. Samo da ga već jednom ponese. Na jednu ili drugu stranu. Gušio je samog sebe. Previše je razmišljao. Prepreviše. I još malo preko toga. Uselila se u njega. Na njegovo zadovoljstvo. Nije znao da li i on njoj nedostaje u trenucima kada su daleko jedno od drugog. Nije znao da li se i on uselio u nju.
Važno!
Ona je lepa. Natprosečno. Njemu to nije bilo bitno nijednog trenutka. U njoj je video nešto drugo. Nije znao šta ona u njemu vidi.
A, sreli su se slučajno. Zbog cigarete. 


Komentara ( 0 ) :: Permanent Link


4/11/2012 - Čudova pesma
Petsto reči da posložim
i još trista da nabacam.
Biće malo!
Za to što je u srce stalo.

Čudo služi da uplaši,
čudo služi da nasmeje,
čudo služi da zbunjuje.
Takvo je i moje čudo.

Moje čudo, ko sva čuda,
al' drukčije od svih čuda.
Luta tuda. Po grudima.
Najčudnije čudo čuda.

Ja ne sanjam moje čudo.
Drugo bude.
Budan ležim, vetar slušam
dok udara u prozore.
Sve do zore.

Čudno mi je čudo moje.
Misli mi se njega boje.
Srce mu se jasno nada.
Čudo mi je mnogo draga.

Rekoh čudu da je čudo
moralo je to da zna.
Neću čudo da izgubim,
a ne mogu da ga imam.
Čudo jedno. 

Ja o čudu glasno ne smem!
I odatle - eto pesme.
Sakrijem ga pod rebrima 
i nosim ga tako svuda.
Tog mog čuda.




Komentara ( 0 ) :: Permanent Link


21/9/2012 - Pivo, al` hladno
Odlicno se rastajem, dobro masem sa perona.
Od malih nogu vjezbam po kolodvorima.
Imam adresu izmedju i tecno govorim na pola,
u jednoj ruci osmjeh u drugoj kofer od kartona.

A da bas mogu birati u sto se reciklirati
bio bih stijena ili veliki kamen.
Da bas mogu birati...

Komentara ( 0 ) :: Permanent Link


19/9/2012 -
Mora da je bio neki stvarno divan san,
kad tako divno pocne dan.
U daljini zvona, zvuce kao Oda radosti
rublje sa balkona ima boje tvoje mladosti.
Al' u tebi jos je noc, drukcija od drugih noci!

Sanjala si da si sretna, da si sretna...

Nekako mekan je zrak, u njemu ostavljas mirisan trag
osjecas ljubav za sve sto te pogledom prate.
Ti si osmjeh sto koraca pored tresnje rajskog placa,
tako jednostavna jesi da svi strahovi su smjesni...
A kraj, nista ne predstavlja za te,
i svako te, umjesto pozdrava, pita kad ces opet doci.

Sanjala si da si sretna...

  

Komentara ( 0 ) :: Permanent Link


18/9/2012 - Nesporazum u ccetiri koraka

Korak I - Pozovess komssinicu na kafu.

Korak II - Komssinica dodje na kafu!

Korak III - Komssinica popije kafu.

Korak IV - Komssinica ode!


Komentara ( 0 ) :: Permanent Link


17/9/2012 - Kapija suza
I zato što volim ovaj život Znam da ću voleti smrt takođe. Dete zaplače kad Majka ga od desne dojke Odvoji, da bi već sledećeg trenutka U levoj našlo Utehu.

Komentara ( 0 ) :: Permanent Link


15/9/2012 - Kao da je bilo nekad. I kao da je bilo tu
Moje su baterije "overloaded" samo od saznanja da ponovo mogu da ccitam produkte glava meni dragih bitja. One kojima glas znam - kao da ccujem. Kao da su tu. Narazgovaramo se. Nedostajaste. BASS! Sve mi se bass nessto mota po glavi ova pesma EKV iz naslova posta... I sta jos da kazem? Tvrdjavica je na mestu. Ne ljuljaju je nevremena ova... Masem i poljupce saljem. I... Drvo, hvala za ovo!

Komentara ( 0 ) :: Permanent Link


7/5/2008 - Sunccana strana

Kissa. Polivala je jucce. Ostadoh suv!

Lagano s posla kuci. U susret mi mile. Neki. Ccudni. Uglavnom vodechi likovi srpskog niskobudzzetnog filma ``Kupam se jednom meseccno`` s radnim naslovom  - ``Trebalo ne trebalo``. Uglavnom kazzem. Videh i gospodju. Full doterana. Ponosna. Uzdignuta ccela. Kraj nje. Dete. Sin, pretpostavljam. Mozzda 13, 14 godina. Nosi zastavu. Plavu. I kisne. Ja. suv! Znam. Dala mu motku sa krpom u ruke. Da oseti i on. Ssta znacci raditi.

Oko mi kaze. Ima tu jos zastava. Plavih. I crnih. Sa mrtvacckim glavama. Uf. Boze saccuvaj. I sve u rukama. Onih ccudnih. Ssto kisnu. I mile. Mokri. A, svi nasmejani. Stotinjak vilica = 32 zuba. Optimisticno. Kisnu. I smeju se. Nose zastave. Ja i dalje suv.

Nije im jasno. Em idem u kontra pravcu. Onako. Kroz njih. Em su oni mokri. Ja. Ne. Vidim da im nije jasno. Nissta bass. Ali su tu. Mile. Onako ccudni. Mnogo ih je. Tih ssto im nije jasno. Nissta. A, ja. Suv. I sve znam. Gleda me sa bilborda. I bandera. Onaj dasa. Kazze da je... Na mojoj strani. Nisi majstore. Ne. Na mojoj. Zato i ne kisnem. Moja strana je druga.

Ja zivim na sunccanoj strani. Ulice. Beograda. Srbije. Na sunccanoj strani mozga!


Komentara ( 8 ) :: Permanent Link


27/4/2008 - Welcome
Dobro dosao na svet Aleksandre Petkovicu

Komentara ( 0 ) :: Permanent Link


19/3/2008 - dve godine

OK.

Danas je trebalo da slavimo tvoj rodjendan. Da je bilo pravde nebeske. Ali nije... Obecah sam sebi i svima da neces otici u zaborav. I jos te ne pustam... Pricam tvojim klincima o tebi... Mozda im prica pomogne da sacuvaju sliku tebe dok si jos bio tu uz njih... Eto to zelim samo...

Danas je trebalo da slavimo tvoj rodjendan... Umesto toga sutra cemo obeleziti dve godien bez tebe... I popicu nekoliko (sto gotovo nikada ne cinim) u tvoje ime (iako ni ti nisi bio sklon casici)... I, ponavljam...

NECES OTICI IZ SECANJA DOK SE JA BUDEM NESTO PITAO...

 

I zato jos jednom ono sto sam ``po nalogu`` sestre napisao nakon tvog odlaska, a nisam imao moci da procitam... Nista se nije promenilo... Rupa i dalje zjapi...

 

 

HVALA TI DRAZZENE

-       Za to što jedva mogu da se setim vremena u kom te nisam poznavao

-       Za to što si istrpeo moje pubertetske gluposti

-       Za to što sam mogao da kradem tvoje fore

-       Za zajednička ludiranja

-       Za akorde i tekstove koje si mi davao

-       Za knjige koje si mi preporučio

-       Za tortu koja se prevrnula na pod

-       Za patuljka zarobljenog u zvučniku

-       Za životne sitnice

-       Za velike stvari

-       Za to što si voleo S.

-       Za Milana i Marinu

-       Za to što sam one noći video kako se nova zvezda upalila na nebu i što sam shvatio da si se smestio

-       Za sve ti hvala zetonjo!

 

LEPO MI SPAVAJ


Komentara ( 3 ) :: Permanent Link


12/11/2007 -

E, da... I tako jedan od onih koji su nam do skora bili braca, a onda su ih neki proglasili ljutim neprijateljima, doseta do Beograda... I napise kako mu je bilo... A ja samo mogu da skinem kapu i kazem BRAVO MAJSTORE

A, text prenosim u originalu...

Piše: Iz Beograda Miljenko Jergović

 

Očito su Srbi i Hrvati postali utjehom jedni drugima, brzo shvatiš kako tu vjeruju da je tamo sve bolje, ljepše i bogatije, a da su Hrvati neki pametniji i sposobniji ljudi

Za putnika koji u Beograd stiže cestom sa zapada to je danas, u svejedno koje doba dana, grad kojem je skoro nemoguće prići zbog nezamislivih prometnih gužvi.

Kako ne postoji zaobilaznica, nikad nije sagrađena, bez obzira na religijsko vjerovanje naših starih kako Hrvatska radi a Beograd se gradi, tako se prema centru grada kreću i oni koji će nastaviti put prema unutrašnjosti Srbije, da bi se promet razdvojio tek kod Hercegovačke petlje, praktično na popišaj puta od Terazija.

U svakom slučaju, putnik ima dovoljno vremena da osmotri arhitekturu novobeogradskih blokova, sagrađenih uglavnom u šezdesetima, u vrijeme jugoslavenskoga privrednog čuda, sivih i nakaznih, bez imalo zelenila, i tu shvaća kakve je, zapravo, Zagreb imao sreće što je u toj stvari kasnio za prijestolnicom, pa je Novi Zagreb izrastao s više urbanističke mjere, a manje vjere u socijalistički progres. Nigdje beton nije tako siv kao u bivšim socijalističkim metropolama.

Osim što se neshvatljivo umnožio, vozni park Beograđana se u posljednjih godinu-dvije obnovio i ušminkao. Sve je više povoljnih kredita, kupuje se na lizing, a ljudima je važnije kupiti auto nego se kruha najesti. A onda se svi, bez izuzetka, čude tom fenomenu i govore kako tako nije nigdje na svijetu, osim, naravno, u Hrvatskoj.

Očito su Srbi i Hrvati postali utjehom jedni drugima, iako kad stigneš u Beograd i malo popričaš s ljudima, brzo shvatiš kako tu vjeruju da je tamo sve bolje, ljepše i bogatije, a da su Hrvati neki pametniji i sposobniji ljudi. Općenito, nitko o Hrvatima danas nema tako visoko mišljenje kao Srbi.

Kada dođeš u centar grada, pred bivšu Skupštinu Jugoslavije, koju si cijelo djetinjstvo gledao na televizijskoj razglednici Beograda, ili na Terazije, pred tobom se ukaže neka drukčija slika grada. Knez Mihailova je renovirana, a broj knjižara u toj ulici i oko nje skoro da je veći od broja knjižara u cijeloj Hrvatskoj. Mnoge od njih rade do deset navečer, a neke su otvorene nedjeljom i praznikom.

U njima ima ljudi, iako je tek završio Beogradski sajam knjiga, najveći i po svemu neusporedivi sajam u ovome dijelu svijeta, koji je prema grubim procjenama u sedam dana posjetilo oko 150 tisuća ljudi. Plaćale su se ulaznice koje uopće nisu bile tako jeftine. Prevedeno u naše novce, oko dvadeset kuna, a pošto su plaće u Srbiji barem dvostruko niže nego u Hrvatskoj, taj iznos realno je bio i veći.

Na sajmu se kupovalo sve i svašta, sa džambo plakata na prilazima izložbenim halama smješkale su se lokalne književne zvijezde, ali najveća zvijezda sajma bila je Che Guevarina kći, koja je predstavljala i potpisivala knjigu sjećanja svoje majke Aleide March de la Torre, koja je u izdanju Geopoetike prije objavljena u Srbiji, nego u španjolskome originalu. Nekoliko desetaka metara dalje, na štandu Večernjih novosti, svoje je memoare potpisivao Vuk Drašković.

Prva naklada od 50 tisuća primjeraka već je rasprodana, knjiga je po mnogo čemu zanimljiva, a najviše po tome što je Drašković definitivno jedini političar s ovih prostora koji se kaje i javno priznaje da je u nečemu griješio. Priznanje objavljeno u "Meti" nije iskupljujuće, niti će njime Savle postati Pavle, ali jest zanimljivo.

Umberto Eco nije stigao u Beograd u golemoj i vrlo uglednoj talijanskoj delegaciji pisaca i izdavača, ali njegova nova knjiga, "Istorija ružnoće", jest. Izdavač Plato objavio ju je rekordno brzo nakon talijanskoga izdanja. Na knjizi je radilo sedam prevoditelja i čak pet redaktora, tako da je greške gotovo nemoguće pronaći. Ovakav izdavački pothvat kod privatnih izdavača u Hrvatskoj nije moguć.

Među ono što u Hrvatskoj nije moguće spada i to da su najugledniji srbijanski listovi Politika i Danas svakodnevno objavljivali specijalne kulturne dodatke koji su se bavili događanjima na sajmu, a na reklamnim štandovima kod ulaza u hale svim posjetiteljima besplatno su dijelili primjerke današnjih novina.

Pritom, ti kulturni dodaci nisu bili ni reklamni prospekti, niti trivijalni cvrkut i blebet iz Pola ure kulture, nego su bili ozbiljno ispisani i u njih je utrošena otprilike ona urednička i novinarska energija kakva se u nas uloži u, recimo, Svjetsko prvenstvo u nogometu. Više se u tih sedam dana u beogradskim novinama pisalo o knjigama, nego što se u Hrvatskoj napiše za godinu dana.

Ali pustimo knjige i knjižare, trebalo bi nešto i pojesti. U Beogradu postoji ponešto različita kultura prehrane po restoranima, krčmama, mehanama i roštiljarnicama, nego u Zagrebu. Osnovna razlika sastoji se u tome da se tamo i običan svijet, koji baš i nije pri parama, rado i često hrani na javnom mjestu.

Ono što je u Zagrebu džank fud, trovačnica za radničku klasu, učenike i studente, to su u Beogradu genijalne male zalogajnice, ne veće od novinskoga kioska, pred kojima se često za  nikakve novce bolje jede nego po zagrebačkim novinskim gastro rubrikama. Očuvana je i tradicija krčmi u kojima se može samo piti, ali kad ogladniš, jest ćeš kao gospodin, a zadnjih godina sve se više otvaraju i restorani s tradicionalnom beogradskom i srbijanskom kuhinjom, što je nastala na vazda inspirativnom književnom i gastronomskom razmeđu Istoka i Zapada, koje rađa poguzluke svake vrste.

Jedno od takvih mjesta je restoran Dača, na Karaburmi, u ulici Patrisa Lumumbe, u kvartu koji još uvijek izgleda poput predgrađa u filmovima jugoslavenskoga Crnog vala. E, tu se piju najbolje rakije od marelice, dunje, suhe šljive, maline… i jede se koješta od onoga što je dio te neke veličanstvene srbijanske i beogradske gastronomske tradicije, koja se posve nepravedno obično svodila na priču o roštilju, pasulju prebrancu, kavurmi, sarmi i kojekakvim varijacijama carigradskih izvornika.

Dača već godinama inzistira na izvornijim i građanskijim jelima, čiji su se pojedini recepti mogli naći u Politikinoj Velikoj kuvarici, golemoj knjižurini objavljenoj još početkom tridesetih, ali većine recepata nije bilo ni tamo nego su izranjali iz arheologije sačuvanih kuhinjskih bilježnica nečijih baka i prabaka. Ali kako ovaj putnik nema naročitog istraživačkog dara, još na putu prema Beogradu razmišlja samo o Dačinim telećim odrescima na žaru u umaku od suhih šljiva, pa ih uvijek i naručuje.

Potpuno drukčiji dojam ostavlja Dorian Gray, restoran na uglu ulica Kralja Petra i Strahinjića bana, na šminkerskom korzu koji zlobno nazivaju Silikonska dolina. Recimo kako je Dorian Gray francuski restoran, iako nije, i recimo da ima sličnosti sa zagrebačkim Marcellinom, iako ni to nije točno. Konobari imaju držanje kao da su nesvršeni studenti dramaturgije, vinska karta je kao stvorena za goste koji se vole prenemagati znanjima iz vinogradarske geografije, a gosti za divno čudo izgledaju sasvim pristojno za lokalne šminkere i bogataše.

Vjerojatno bi nam i njihova zagrebačka subraća jednako izgledala kada ih ne bismo prepoznavali. Jedino po čemu se, recimo, zna da Dorian Gray nije u Zagrebu, to su cijene - barem trostruko niže nego u Marcellinu, te preglasna i grozna muzika, nekakvi lažni Andalužani, na tragu Gipsy Kings. A kako se jede? Pa, onako kako je i red da se jede na takvom mjestu, dakle jako dobro, zapravo genijalno, ali naravno i silno pretenciozno.

Ono što je, međutim, nezaboravno i po čemu je Dorian Gray neusporediv jest čokoladni kolač Oscar Wilde. I na kraju, s tovarom knjiga i lakom depresijom koja nas prati pred povratak kući, vrijedi još obići i zelenu tržnicu. Ipak su to mjesta po kojima se prepoznaju gradovi i na kojima im možemo iskazati svoje najveće poštovanje.

Ako ste se vrzmali po Knez Mihailovoj i Terazijama, najbliži vam je Zeleni venac, drevna pijaca pri dnu Prizrenske ulice. Većine onoga što ćete tu naći ima i u Zagrebu, a većina je i istoga, španjolskog, makedonskog ili grčkog podrijetla, ali je vrijedilo doći zbog onoga čega u Zagrebu više nema: prave aleve paprike, slatke i ljute, sušene svinjske i govedske pečenice, užičkog i zlatiborskog kajmaka, te kao vrhunac - sjeničkog sira.

I tako, dok kupuješ, obraćajući se na svome jeziku starcu sa šajkačom, doživiš i to da ti on na kraju kaže da opet dođeš, on je tu svake subote i nedjelje. Uhvati te tada neka nepodnošljiva tuga, zbog onoga što ti znaš, a on ne zna, niti ga je briga, jer on u Beograd dolazi iz srca Srbije, što je dovoljno daleko da mu bude sasvim normalno da misli kako i ti, s takvim svojim zapadnim govorom, živiš u tom gradu. Ta tuga, naravno, nije politička, kao što to šuftovi i hulje misle, nego je tuga za hranom i knjigama. Ali puno je dublja i trajnija od svake političke tuge i nostalgije.


Komentara ( 1 ) :: Permanent Link


18/10/2007 - Hm, divlja ruza

Pitam se, pitam... Zasto ovo ostavlja tako jak utisak???_________________________________________

They call me The Wild Rose
But my name was Elisa Day
Why they call me it I do not know
For my name was Elisa Day
From the first day I saw her I knew she was the one
She stared in my eyes and smiled
For her lips were the colour of the roses
That grew down the river, all bloody and wild
When he knocked on my door and entered the room
My trembling subsided in his sure embrace
He would be my first man, and with a careful hand
He wiped at the tears that ran down my face

On the second day I brought her a flower
She was more beautiful than any woman I'd seen
I said, "Do you know where the wild roses grow
So sweet and scarlet and free?"
On the second day he came with a single red rose
Said: "Will you give me your loss and your sorrow"
I nodded my head, as I lay on the bed
He said, "If I show you the roses, will you follow?"

On the third day he took me to the river
He showed me the roses and we kissed
And the last thing I heard was a muttered word
As he knelt (stood smiling) above me with a rock in his fist
On the last day I took her where the wild roses grow
And she lay on the bank, the wind light as a thief
And I kissed her goodbye, said, "All beauty must die"
And lent down and planted a rose between her teeth


Komentara ( 4 ) :: Permanent Link


16/10/2007 - ISPOVEST SVETSKOG PUTNIKA

Pa, lepo sam se nasmejao u ovaj tuzzan dan. Pa rekoh da podelim sa vama

 

 

Taman sam seo na WC solju kad sam zacuo glas iz druge kabine:
- "Hej, kako si?"
Nisam bas tip koji zapocinje pricu u WC-u ali ne znam sta me snaslo, pa sam odgovorio, pomalo sramezljivo,
- "Ide, dobro!"
A drugi tip je upitao:
- "I, cime se bavis?"
Kakvo je to pitanje? U tom sam trenutku pomislio da je vrlo bizarno, pa sam odgovorio:
- "Uhhh, putujem, bas kao i ti!"
Tada sam pokusao izaci sto je moguce pre, ali sam zacuo sledece pitanje:
- "Mogu li doci kod tebe?"
OK, ovo je pitanje ipak previse nastrano za mene, ali sam skontao da mogu samo biti pristojan i zavrsiti razgovor. Rekao sam mu:
- "Ne........trenutno sam zauzet necim!!!"
Tada zacuh tipa, nervoznog...
- "E, nazvacu te kasnije. U kabini pored neki idiot odgovara na sva moja pitanja!!!"


Komentara ( 3 ) :: Permanent Link


18/9/2007 - parfem

ZVRRRRRRRRRR!

- Molim?

- Halo...

- Halo.

- Hej, chao. Gde si, bre?

- Evo motam se po kuchi. Ti?

- Ma klasika... Sljaka, kucha, sljaka, kucha...

- E, da samo kod mene ima i vodi u obdanisste, dovedi iz obdanissta, kupi knjige za sskolu... Ajde, daj se u akciju... Znas ono - Ssljaka, grad, kucha, ssljaka, grad, ssljaka, grad, dobro i kucha.

- Ma da... Biche i to ovih dana... Samo malo da se organizujem. Ovaj novi posao uzima mi milione godina... Nemam vremena nizassta.

- Da, da...

- E, znass ssta mi treba?

- Naravno, ne znam. Pucaj.

- Ma treba mi parfem. A znam da onaj tvoj ima kvalitetne. Ajd ga pitass za ``taj i taj`` od ``toliko i toliko`` mililitara.

- OK. Ajd zvachu te

 

**************************************************************

ZVRRRRRRR je sad na drugoj strani.

- Da.

- Di si sine? Ej, treba mi parfem. Taj i taj od toliko i toliko. Koja je kinta?

- Za koga?

- Za *****.

- A, onda mora popust. Evo toliko kinte.

- OK. Ajd ccujemo se posle.

 

**************************************************************

ZVRRRRRRR kod mogucheg kupca parfema.

- Ej.

- Ej. Cifra je ta.

- Supeeer. Mozze...

- OK. Ajd ccujemo se.

 

***********************************************

ZVRRRRRR kod prodavca

- Da.

- Moze. Ajd ga ostavi kod ****.

- Si. Gledamo se.

 

**************************************************************

ZVRRRRRR opet kod kupca

- Ocemo da se nadjemo sutra u gradu. Ti cimni s posla, ja krenem ka centru.

- Mozze.

 

***************************************************************

 

I tako sad cekam ZVRRRRRRRRRRRRRRRRR kako bih napokon otissao da predam parfem i zapalio kuchi.

I pitam se: Ko ce bre meni da plati telefonske impulse utrosene na ovu akciju i ko che da mi nadoknadi ovo vreme koje uzalud provedoh u kancelariji?

E, pa draga moja ***** sad chess da vodiss na piche. Ja ti kazzem.


Komentara ( 5 ) :: Permanent Link


24/7/2007 - tako je pisao branko

Oni koji imaju svet
Neka misle ssta ce s njim
Mi imamo samo recci
I divno smo se snassli u toj nemasstini

Utessno je biti zemlja
Ponosno je biti kamen
Premudro je biti vatra
Pobozzno je biti nista
Prljav od suvisse opevane ssume
Pesnik peva uprkos poeziji
Bez srca bez nasilja i bez zzara
Kao recc koja je prebolela muziku
Sloboda je zastarela
Moje pravo ime cceka da umrem
Ptico iza sunca usred reccenice
Kojom nasilniccki ljubimo buduchnost
Sve izgore; to je praznik
Poslussni pepeo
Brassno nisstavila
Pretvara se
Iza mojih ledja u ssugavog psa
Ispred mene u zzar pticu
Govori mi istinu iza ledja
Grlice
Ti si pravi naglasak umrle nezznosti
Naccini zoru od nasseg umora
Miris je vreme koje je posedovao cvet
Al nerecc kazze
kasno je
Necvet kazze
noch je
Neptica kazze
plam je
A je kazze nije
Na to ptica opsuje
Cvet kaze to je pakao
Prava recc se joss rodila nije.


B. Miljkovic


Komentara ( 5 ) :: Permanent Link


29/6/2007 - RODJOS

NEKO JE ODUVAO DRUGU SVECICU

 

 

 

 

 

SRECNO SINE

 


Komentara ( 8 ) :: Permanent Link


1/6/2007 - SONATICI

Hm... Zivotna zelja odlazak u Melburn i Australiju... Evo par fotki samo za tvoje oci... neka bude kao da si bila tamo...

KUCA DZEJMSA KUKA

 

DECIJA PRODAVNICA

 

ABORIDZANSKI ZID

 

RIALTO - NAJVISA STAMBEN AZGRADA NA SVETU (82 SPRATA)

 

SKVER FEDERACIJE

 

REKA JARA

 

PREDGRADJE

 

SITI

 

I ZA KRAJ...

OKEANSKA PLAZA

I, eto Sonatice... Kao da si bila tamo...

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


Komentara ( 2 ) :: Permanent Link


24/5/2007 - plavo:-)

Prva stvar koju sam cuo od jutros bio je vic o dve plavuse... A onda sam ovde naleteo na seriju fora sa istom tematikom... Pa, eto da se prikljucim...

 

SEDE DVE PLAVUSSE NOCHU U BASSTICI I GLEDAJU U VEDRO NEBO...

PRVA: JE LI, MAJKE TI, STA MISLISS... DA LI JE BLIZZE MESEC ILI LONDON???

DRUGA: E, KOZO JEDNA.. .PA JEL` VIDISS TI NEGDE OVDE LONDON!!!


Komentara ( 3 ) :: Permanent Link


6/5/2007 - SAMOM SEBI

AUTOBIOGRAFSKA

Negde gde se brk sa bradom spaja

pojavljuje se grc vanzemaljskog sjaja.

I oko samo radost prostu zraci...

 

Ne poznajem te, al` vidim ko si

od kakvog kamena zivot kleses.

Kao rubin toplo lice tvoje peva...

 

Prelepu poruku pojavom saljes

osmehom borba do krajnjega kraja.

Tim smo oruzjem od svega jaci...

 

I korak svaki siguran, stamen

Kladim se da zapravo kroz ulicu pleses.

U tvojoj glavi ne grmi, ne seva...

Samo te sunce gde god krenes prati!


Komentara ( 8 ) :: Permanent Link


O meni

Cesto ljubav tako prelazi neosjetna preko veceri... U svjetloplavom, bojom usana, hladan pogled preko ramena i opreznost do novog susreta. Ne trudi se da budes jedina, na trudi se da budes jedina. Mrtva lica govore jezikom rijetkim i nerazumljivim i tu nema mesta za tebe, a kad suze igraju razlozi se povlace pred iskusenjem da se zaboravi... I da borba nikad ne, ne ugasi prolece u tvom srcu i da uspes. Bez mene.


Poslednje objavljeno
Meni

Prijatelji
Linkovi

    Strana 1 od 6
    Prethodna strana | Sledeća strana