21.1.2014

Radio sam loše, govorio sam loše, pre svega sam mislio loše. Nisam se osvrtao, ali nisam ni verovao u sebe. Nisam verovao ni u svoje reči, nisam mislio o tome šta govorim i radim. Došlo je vreme kada su me sustigli zli aberovi koje sam slao, došlo je vreme da zamolim za oprost. Stalno sam govorio ono što sam negde pročitao da je grešiti ljudski, a praštati Božje. Kako sam se samo ujeo. Ljudi mi nisu oprostili.
Podsmevao sam se, onako u sebi, istim onim ljudima kojima sam darovao podršku i osmeh. Pokušavao sam  da im budem učitelj, onda kada bih osetio njihovu slabost, onda kada bih osetio svoju moć nad njima, onda kada bih shvatio da će igrati uz muziku koju ja sviram. Ne umem da sviram, ali sam svirao savršeno.  Ne umem da pevam, ali moj glas ih je zavodio.
Nikada nisam verovao u sebe. Nisam verovao u ništa. Zato sam se i našao na ivici kanjona sa čije ivice nisam video kraj, dno, ali sam čuo glas „skoči, dođi mi!“. Nisam bio dokon, ali se ne mogu pohvaliti da sam vrednica. Kad sam ređao uspehe na poslovnom planu osećao sam se kao izduvan balon na garnišni, novogodišnja dekoracija koja  negde popušta, nestaje, i više nije balon. Tek propala dekoracija koja se baca na smeće.
Nezadovoljan, gnevan i prek, tada, u  prvim sekundama Nove  godine poželeo sam da u narednoj godini sve bude drugačije. Samo to. Nisam ja video Deda Mraza koji je vatao beleške, pisao moje neizgovorene reči i brzom brzinom počeo da ispunjava to. Već prvih dana snežnog januara.Ona koju sam prvu poljubio te noći više nije pored mene, posao koji nisam imao sam dobio. Uginula mi je mačka i pojavio se neki sipmatičan pas. Mesecima potom dobih posao za stalno. Odobren mi je kredit i kupio sam stan. Do tada nisam probao drogu, posle toga jesam. Bežao sam od kocke, tuča i loših ljudi, a upravo oni su mi postali najbolje društvo.  Umesto sa  kafom budio sam se uz votku, hladnu ili mlaku, tako mi je bilo nebitno. Za kafu mi je bilo bitno da bude jaka, gorka i mlaka. Tada sam bio zdrav, sada nisam. Da, sve je drugačije. Hvala ti Deda Mraze, ipak si me čuo i poslušao.
Slep li je čovek za samog sebe. Pre svoje novogodišnje želje prezirao sam roditeljsku dobrotu i pažnju. Slagao sam se i sa bratom i sa sestrom koji su zasnovali svoje porodice, a ja srednji među njima uvek koristio situaciju. Sestra mi je bila dosadna kada bi svaki put kad prođe pored mene prilikom dolaslka u roditeljsku kuću prosto morala da me poljubi ili zagrli. Brat me je nervirao sa nekim po meni tada suludim predlozima oko posla. Smetali su mi kad se tako okupi njih odjednom puno i prosto remete neki moj mir,  umišljeni mir zapravo. Pokušaj da me izvuku iz zatočeništva mog sopstvenog sveta im je bio neuspešan, nisam se dao. Slep li je čovek za samog sebe. Usledile su hladne noći. One noći kada otvarate prozore i vrata ne bi li napravili promaju, tuširate se u pola noći jel se trgnete obliveni znojem od letnje vrele noći. Ja sam tada drhtao od hladnoće. Nisam mogao da se ugrejem. Nisam imao ni dobrotu ni pažnju, ni poljubac ni zagrljaj. Imao sam novac, koji nisam imao pre moje novogodišnje želje.
Bio sam ja još gori. Nisam ukrao. Nisam ubio. Nisam prekršio Božje zapovesti. Zapovesti Onog u čije postojanje među nama nisam verovao. Nisam prevario. U stvari jesam prevario nju koju sam voleo. Nekoliko puta. Naša veza nije bila blagoslovena ni crkvom ni zakonom, pa jel to greh? Ma ništa nije greh, ali tuđe slomljeno srce nisam mogao da zalepim nekim stalnopostojanim lepkom i da joj ga prosto vratim, da ga stavi tamo gde je stajalo i sa osmehom, uz mene, nastavi dalje. Nikada nisam digao ruku na nju, ali sam podigao reči. Najgore reči. Dok je ona bila tu za mene ja sam je nazivao prikolicom, a ona mene svojom ljubavlju. Dok sam mislio da svako treba da ima svoj život, ona je govorila da moramo podržavati jedno drugo. Dok sam urlao, koristio ružne reči kada bi pored mene sijala poput kraljice, ona je htela da bude lepa za mene, ne za druge. Dok je odlazila u potrazi sa poslom, ja nisma tražio bolje od nje, nudio sam se svakoj, posebno onima za koje sam osetio da su na mene slabe. Pljunuo sam na kraljicu. Soliram, jer pored sebe ne želim robinju, a nijednu kraljicu više ne umem da osvojim. Ne znam sad ni da li je srećna, ni da li je tužna. U današnje vreme kad se sve o svakom zna ja o njoj ne mogu da saznam ništa. Samo nek je dobro, nek je srećna.
Te noći sam po običaju zakasnio. Deda Mraz je već bio podelio tražene poklone. On je krenuo sa Severnog pola ranije, jer se želje žele cele godine. Završio je bio svoj posao. Vratio se sa svojim irvasima da čeka poruke za narednu godinu. Ko je bio moj beležnik? Ko je zabeležio moju želju i podario mi je. Moj drug Đavo. Družili smo se kasnije. Pili smo zajedno. Viđao bih ga onda kada se pogledam u ogledalo. Kako me je samo koristio, podsmevao mi se, sve što bih uradio, što je bilo tako dobro urađeno, dok su me drugi tapšali po ramenu on mi je govorio da je to glupo i besmisleno i nazdravljao je samnom. Družili smo se, dugo smo se družili, a ja sam postao neko drugi.
Do sledećeg pisanja.
Ne kažnjava nas BOG, mi kažnjavamo sami sebe. BOG nam daruje snagu koju molitvom prizivamo.
Bog ne čita blog postove.
Bog je u nama, u našim mislima.
Bog oprašta.
Oprosti mi Bože.
Objavio sapatdjavola u 17:18
kategorija posta: email this post | Komentara (1)
Odavno nešto iskrenije nisam pročitao ! Stvarno, istina je u onoj: Pazi šta si poželeo, možda ti se i ostvari. A , najvažnije je da je čovek iskren sam sa sobom i da pobedi sebe. Božija pomoć mu je neophodna, ali je odluka naša. Teška priča ali mislim da si na dobrom putu da kreneš iznova . Nije lako , želim ti da uspeš.
Poslao stoja10 u 10:46, 23.1.2014 | Link | |