26.1.2014

Uspeo sam da ti skinem zvezdu sa neba. Skinuo sam je, sklonio i čekao dan da ti je dam.  Nisam je skinuo sa svačijeg neba, skinuo sam je sa našeg neba, onog neba koje je bilo samo tvoje i moje, o kom smo sanjali, koje smo želeli. Nebo koje smo imali, jednom.
Malena je zvezda, stala mi je na dlan.
Lako je lošim stvarima da se dese. Lako to dopustimo. I ateista i vernik kad tad upoznaju jednu zajedničku stvar – kajanje. U kajanju smo manji od zrna soli, a svi diugi su spram nas poput planine.
Koliko je meni trebalo da se pokajem? Da se nađem u pričama onih koji su zlostavljali, maltretirali, varali... a opet hteli tu osobu samo za sebe. Dođe dan kada je kasno, jednostavno kasno. Nije to kao u onim stihovima novokomponovane muzike, a teže je od poezije vrhunskih pesnika. Prosto je kasno.
To je sve što si imala da mi kažeš. Iskreno, ni sam ne znam šta sam tražio ispred tvoje kuće. Prosto eto, da ti dam tu zvezdu, koju sam držao u šaci, a šaku u džepu. Kao gladan pas oko kaveza punog mesa, šetkao sam se okolo, gledajući u pravcu tvoje kuće.  Kako da ti se obratim... kako da te pozovem kad se nećeš javiti, čak ni odbiti poziv. Prosto nećeš uraditi ni ono nešto malo da poručiš da me mrziš... Al eto, vrebao sam momenat. A ono zvono... Uvek je radilo, drečalo i nerviralo me... Zašto je cviknulo baš tada kad mi je trebalo. Pokucao sam na vrata... Stvarno sam dobar glumac pošto sam tako lepo uspeo da se predstavim kao čovek sa pošiljkom iz PostExpresa, na tvoje ime kada si pitala ko je.
Najveći poraz se dogodio.
Ja sa stisnutom pesnicom u džepu. Ti koja otvaraš vrata začuđena što me vidiš. Ti koja pomišljaš da u džepu imam pištolj. Ja kome sve naše prelazi pred očima i dolazim do zaključka „posle svega, i ja bih pomislio da u džepu ima pištolj...“. Toliko sam izgubio tvoje poverenje da si mislila da bih ti naudio. Logično. Već sam bio krenuo sa lošim, ne razmišljajući o tome da svaka reč treba biti odmerena, iskrena... Posle moje cike, vike, urlanja... Posle mojih šizenja u najvećim pijanstvima, o da, i ja bih pomislio da takva osoba dolazi da me ubije.
Ali ja sam već bio ubio. Ubio sam tvoju veru u mene. To sam video tog trenutka. I pored toga si me pustila u svoj dom, ponudila kafom, možda (a sigurno) si jedva čekala da odem.
E da je moja glava računar, a tvoja ruka neka flash memorija,  pa da si samo mogla da očitaš, da vidiš, da ti jednog momenta, trenutka nisam želeo ništa loše.... A eto. Nisam bio dobar... jer sam te voleo... jer ja, eto, tako volim...
Uspeo sam da ti skinem zvezdu sa neba. Sa jedne velike jelke u jednoj velikoj sobi, u jednom velikom stanu. Uspeo sam da dotaknem nebo i da mi na prstima ostane blagi trag od kreča sa plafona, plafona koji je trebao da bude iznad nas.
Nikada nisam zamišljao kako izgleda kad se neka priča završi. Eto, video sam.  Ti pored prozora, skrivena mrakom, ja koji sam gledao u kuću tražeći tvoje oči, levi žmigavac, odlazak, naš kraj ZAUVEK. A poželeo sam da na toj raskrsnici stoji semafor na kom će satima biti crveno... „Kasno je, vozi, ostvarena je  želja“, šapnuo mi je prijatelj. Moj prijatelj Djavo.  Najsmešnije, najobičnije, najnormalnije je to što nisam tražio ljubav, nisam tražio tvoj zagrljaj... Samo da mi oprostiš.  Sad znam da moram živeti sa tim. Pljunuo sam na bunar iz kog sam vodu pio, „Kuda sada“, pitao sam. „Sad vozi dalje“, rekao mi je moj drug Đavo. Kako mi se smejao dok sam se osvrtao izlazeći iz tvog grada, kako mi je šeretski šapnuo: „Macane, ispunio sam ti i ovu želju, video si je, PA ŠTA HOĆEŠ VIŠE “. Pa da, to sam i tražio.
Možda zvučim patetično? Samosažaljivo? Pa eto, kako god da zvučim ja se po prvi put ne pitam „a kako zvučim...“.
I kada prođu stude, i kada ozelene grane, i kada ih ponovo jesen oboji, pa onda sve ponovo... Tamo... negde...  pa i ovde...  doći će neke nove ljubavi. Uvek dođu, često nepozvane ušetaju u naše živote. Nek se nečiji odraz kupa u tvojim očima, plavim, lepim... poput mirnog mora.
Objavio sapatdjavola u 17:43
kategorija posta: email this post | Komentara (0)