23/9/2013 00:43 , Objavio Wolfie Kategorija posta:
Гледао је планине прекривене снијегом на позадини свог монитора. Не би знао рећи када се та идеја по први пут јавила код њега, али сада то више и није важно... Заклопио је лаптоп, склопио шаке на потиљку и загледао се у строп своје радне собе.
Није то тако тешко као што се, вјероватно, на први поглед чини. Бацио је поглед по својој радној соби... Лаптоп, сервер, телевизор, блу-реј плејер, музички седам-један систем, сви ти таблети, телефони, непресушни извори кича са кабловске и дигиталне телевизије, те интернет, уопште му неће недостајати. Окрену се на својој радној столици и одгурну према прозору. Поноћ се приближавала, али овај ужурбани град није знао за предах. Колоне аутомобила и даље су јуриле његовим булеварима. Звук хитне помоћи пробијао се кроз ноћну какофонију престонице. Неонске рекламе су попут ожиљака квариле поглед на улице овог миленијумима старог града.
Читав његов живот постао је једна врста комбиноване борбе и бјежања, борбе за наклоност система и његових гонича робовске снаге с једне, односно бјежања од самог себе с друге стране. Када је људскост у нама уопште почела да се губи? Није ли то било са првим батинама због лоше оцјене, да би се наставило тражењем посла након завршене средње школе или факултета, а кулминирало осјећајем немоћи пред неотплаћеним кредитима, хипотекама, рачунима који брже долазе на наплату него што стижемо да их поплаћамо?
“Човјек је човјеку вук”, али да би постао 'вук', човјека прво мораш довести у такву ситуацију да му егзистенција зависи од његовог вучјег понашања, а и то је, пак, најчешће само илузија. Мада, руку на срце, вукови су дивне и праведне животиње, и никада вук неће другом вуку нанијети зло какво људи наносе једни другима, и то не само онима које сматрају за своје непријатеље, него и својим суграђанима, сународницима, пријатељима, па и најближој породици. Исправније би било рећи, “вук је вуку човјек”, али на вучију срећу, то се њима никада неће десити. Човјек ће свима бити човјек, и то ће на крају и уништити ову планету.
Да ли је човјек заиста отишао до ђавола, или је пак све око људи постало толико сјебано, да и сами људи престају да се сналазе у том свијету изврнутих вриједности, тонући све дубље у лудило декаденције око себе, наносећи штету и зло, и себи, и својим најближима, а онда, свакако, и друштву чији су дио?
Бацио је поглед на своје гитаре. Ма гдје да крене узеће једну са собом, класичну, и барем неколико сетова жица. Поглед му скрену на полице са књигама... Пар хиљада књига лежало је на полицама које су заузимале читав један зид у радној соби. Већину њих није стигао да прочита, а сваке године стотинак нових би нашло мјесто на полицама његове мале библиотеке. Тамо гдје иде неће моћи све да их понесе, али ваљда ће ова библиотека бити једини разлог да се с времена на вријеме врати у ову бетонску џунглу и у гепек својих кола спакује сљедеће полугође читања.
Тамо негдје се сакрило вријеме, јер овдје, у овој дивљини асфалта, бетона, челичних конструкција, булевара и аутопутева, вријеме је један препуњени континуум у коме за живот има све мање мјеста.
Поноћ је већ увелико прошла... Вечерас неће више ништа радити, мада је ово доба када програмерске музе просто маме нове “фичуре” из прстију програмера, сада ће се ипак одупријети лудилу. Од сутра више није програмер. Ноћас се одриче свих навика које је стекао на путу послушништва технолошком развоју. Све вријеме је био у криву. Све вријеме је просто осјећао да је у криву. Ма колико се надао да ће тај развој почети да служи добробити човјечанства, очигледно је да служи његовој дехуманизацији, роботизацији, једнообразности, безизражајности и општем сиромаштву духа. Култура је сведена на 'ријалити' емисије, а образовање на уско профилисање, с основним циљем онеспособљавања за сагледавање цјелине. Не, више неће бити шраф у машинерији која меље свијет око њега и живот у њему. Сутра ће већ бити далеко од цивилизације, од свог лудила које се попут заразе проширило човјечанством, жељним новца, моћи, или пак само пуке егзистенције. Сутра ће и формално збацити ланце системског просперитета и друштвене декаденције који га већ одавно гуше.
Влажна њушкица на шаци га прену из мисли. Наравно, и његовом друшкану ће пријати промјена. Коначно ће њих двојица попут својих предака да заједно крстаре шумама и планинама своје, још увијек, прелијепе отаџбине. Од сутра постаје горштак.
12/9/2013 00:55 , Objavio Wolfie Kategorija posta:
... a danas smo starci, posljednji izdanci plemena na izdisaju, gluvi i slijepi jedni za druge, žrtve ega ili koječega, usamljeni u nemoći da ponovo letimo visinama koje nam nikada nisu pripadale.
6/6/2013 12:02 , Objavio Wolfie Kategorija posta:


Еудаемонија доживљена уз класичну гитару, негдје око 2 сата послије поноћи, када схваташ да су све твоје бриге релативне и непотребне.


Разочараност, огорченост, неуспјеси, сами по себи не стварају ништа лијепо, ништа корисно, уколико након њих не услиједе тријумфи базирани на наученим поукама. Трајне вриједности и животни успјеси не настају на темељима пораза, него на темељима побједа сопствене жеље и одлучности да се из датих пораза извуку најбоље лекције и што је скорије могуће примјене у будућим, још већим и значајнијим, изазовима. Због тога, сваки пораз је ту да се баци у заборав скорим тријумфом насталим на темељу научених лекција. То је прави лијек за човјекову душу, стимуланс развоју човјековог интелекта и рецепт за стварање менталитета побједника. Без тога, са сваким новим падом вући ћемо један нови терет пораза кроз живот, све док уморни од нагомиланих терета не одлучимо да је вријеме да станемо и предамо се сопственој слабости и апатији сломљеног духа.

Због тога не постоје побједници и губитници, постоје само они који се боре и они који су се предали. Борба је сама по себи успјех и мјера живота у нама, а живот је сувише лијеп и довољно кратак да не бисмо у њему уживали, довољно често, довољно дуго, и довољно интензивно, како бисмо знали да га живимо, а да не животаримо до смрти.


25/5/2013 00:23 , Objavio Wolfie Kategorija posta:
Večeras neću da sviram gitaru - šteta je kvariti još jedan najbolji koncert na kom sam ikada bio (a bila su svega dva takva), dvočasovnu autobiografiju sopstvene mašte još jednom savršeno oslikanu kroz pet ili šest gitara Džoa Satrijanija i njegov beskrajni talenat. Definicija čiste umjetnosti, jedine koje ljude čini istinski srećnim - to je bio večerašnji koncert, a siguran sam da takvu umjetnost ne može da stvara osoba koja nije čistog srca i otvorenog duha, jer jedino takva može da nastupi kao neposredni medijum koji lične snove pretače u fantazije nas običnih smrtnika koji imamo i sreću i zadovoljstvo da uživamo u tom nevjerovatnom doživljaju kroz koji prevazilazimo i prostor i vrijeme, pa čak i ograničenja sopstvenih osjećanja i misli. 

Večeras sam se iznova podsjetio šta znači sreća. Neću da je diram... Neka prebiva u mislima i srcu barem do novog dana.




26/9/2012 00:49 , Objavio Wolfie Kategorija posta:

Još nije došlo vrijeme... Riječi će sačekati još malo. Skrivene u sjenkama digitalnog svijeta i razmišljanja o neminovnoj prolaznosti.

Jesen je ove godine stigla ranije... negdje na plus 40, u julu, dok sam sate provodio plivajući u hladnoj Bunici, posmatrajući sjene i jednog i drugog djeda, tu, pored mene, u zelenom raju koji ne prestaje da fascinira generacije koje su bile i koje će tek doći, provodeći najljepše dane djetinjstva na njenim obalama. Posmatram ih, momčiće, sada već mlađe od mene kako skaču sa vrha Kajgine vrbe, kako preronjavaju Bunu kod Mlinica, kako plivaju vješto utrkujući se, ili opušteno uživajući u milovanju te ledene vode koja osvježava i čeliči u isti mah. Sjećam se “Igre staklenih perli” - o kako bi to bila divna smrt - daleko od tastature, Skalinih monada, funkcijskih literala, prevaziđenih klasa i traitsova... Daleko od nestvarnosti do koje smo sirovom racionalnošću doveli život.

A onda me dotiče njuškica najdivnijeg prijatelja na svijetu, dok me gricka i grebe kandžicama, vukući me nazad u život igre, ljubavi i prijateljstva. Njegove crne iskrene oke tope svaku kockicu leda, njegova bezrezervna i apsolutna ljubav i posvećenost, preklinjanje na igru, vraća me nazad u jedan napušteni svijet igre, ljubavi i strpljenja, koji ćemo da osvajamo barem narednih desetak minuta, prije nego što se vratim za tastaturu, monitore, knjige u elektronskom formatu i razvojna okruženja... 

Zabluda... nemam više snage da se samoobmanjujem. U jednom trenutku se, valjda, prosto umorimo od svega, a naročito od prozaičnosti i klišea uspavane gomile. Žao mi je samo zbog prijatelja čije su riječi i djela, bili i ostali iznad toga, a koji danas, iz jednog ili drugog razloga, više nisu tu... Nadam se da će mi ih život, u jednom trenutku vratiti. U jednoj noći, kraj Save il' Dunava, možda ispod Veleži ili kraj Neretve, dok vodimo beskrajnu raspravu, do ranih jutarnjih sati, vatreno diskutujući, na granicama svađe i pomirenja, baš kao nekada – dok nas Zornjača ne razbudi i otjera u krevete.

A kako bih zaboravio sve te noći, pune muzike i pjesme, domaće rakije i vina, ili ono Džeka Danijelsa i Kurvoazjea, kada nam se jedne noći posrećilo, uz gitaru, na ivici jos srušenog Mosta slobode u Novom Sadu, dok smo pijani “šorali” sa njega po pijesku Stranda, nikada slobodniji...

A kako bih zaboravio i najljepše zalaske sunca, brze i bijele, iza brda južno od Mostara, tamo gdje se Buna ulijeva u Neretvu. Kako bih zaboravio i sve boli i razočarenja koje sam namjerno ili u neznanju nanio osobama koje volim, a kojima više nikada to neću moći da kažem. Prije pola godine i on je otišao na onaj svijet, a da nisam stigao da mu se izvinim... Znam, rekao bi: “zbog čega, sine moj? Ne sjeća se deda toga - hoće to sa godinama”, šeretski se smijući, a znam da bi mu u tom trenutku srce bilo veće od Vaseljene iako je imao najveće srce koje znam... Osjećao sam zimus da ga vidim posljednji put, dok se slabašan pridizao da se pozdravi sa mnom, gledajući me suznih očiju, oslabljen od duge bolesti... To je bio jedini put, otkako je bolestan, da sam došao kući, a da nisam našao njegov omiljeni magazin... simbolika koja nije imala veze sa onim što će uslijediti tri mjeseca poslije, ali simbolika koja me je proganjala sve do njegove smrti. Nadao sam se da ću ga vidjeti sljedeći put, kada budem dolazio kući, za njegov rođendan, 29. marta, ali smrt je bila brža – uzela ga je dvije nedjelje prije, 15. marta, dan poslije majčinog mi rođendana... Drago mi je zbog nje, što je bar jedan dan sačekala...

Mi prosto zaboravljamo na život dok ga bjesomučno traćimo na nebitne stvari... Gradimo spomenike, ispod kojih nas čak neće ni sahraniti, ili još uzaludnije, ubijamo sebe na digitalnim papirima, riječima koje će uzeti minute ili sate da se napišu, a koje će da se utope u beskrajnom digitalnom moru, jednoga dana, neminovno. Ili možemo da učimo, kako da to more učinimo još zavodljivijim još otuđenijim od života, da pravimo ostrva i kontinente na njemu, planine i kanjone pune simulakruma života i nad njim i pod njim, ali opet tako bolesno daleke od ovih prstiju, očiju, od ovoga tijela koje vapi za onim stvarnim koji mu uskraćujemo. Naša bića će još malo, pa izgubiti potrebu za tjelesnom egzistencijom - mi smo već poluljudi, a polumašine, poluorganski hibridni Frankeštajni treće generacije SF filmova, utopljeni u svoje mrežne komune, u svoja softverska znanja i vještine, nesvjesni Trojanskog konja, kog su nam podvalili. Još malo pa nećemo biti svjesni ni "njih", niti će nam više to uopšte biti važno. Živimo sopstveni Matriks. Nosimo na leđima Pklatove, bez volje i želje da uzmemo stvari u svoje ruke i da zagospodarimo životom. Biće da to i ne želimo, dok bježimo od odgovornosti u žabokrečinu sopstvenog ništavila... Biće da smo postali upravo ona marva kakvu trebaju... “Uzalud, uzalud, uzalud je budim...” ali se neće probuditi “drugačija i nova”, nego upravo ista i predvidljiva, savršena za manipulaciju...

A negdje tamo, i dalje živi i čeka avantura, sa najboljim prijateljima koje mjesecima nisam vidjeo, osim preko Skypea, sa braćom i sestrama, sa kojima sam se nekada isto tako verao po trešnjama, igrao žmurke, ili ronio po Bunici, kao što danas razmjenjujemo SMS-ove, ili se čujemo preko telefona, dok su minuti na digitalnim ekranima jedino mjerilo našega vremena, egoistično opterećenog sopstvenim životom i problemima, zbog kojih zaboravljamo da nismo sami. Ne znam koliko je kvadriliona procesorskih ciklusa između nas, ali riječ je i dalje o svega nekoliko kilometara, dobro, u nekim slučajevima nekoliko stotina ili hiljada kilometara, ali najčešće, svega nekoliko sati dobre volje koju sve teže iznalazimo. Mrzimo to da priznamo, ali to je istina - mrzi nas izaći iz domova u kojima radimo treću smjenu da bismo dosanjali san koji su nam umetnuli zajedno sa Superegom jedne druge civilizacije, jednog drugog čovjeka koji nikada nije ni postojao... Usadili su nam snove koje naše društvo nije naučilo da sanja, usadili su nam kulturne obrasce i sisteme vrijednosti koji se duboko kose sa našom tradicijom, navikama, sa duhom našega društva, naviklog na komšijska slaženja i druženja, na te ostatke primitivne solidarnosti koja, ako ne gori, a ono barem tinja duboko negdje u većini nas. Večeras ostavljam Skalu... uzimam čašu domaćeg bijelog vina, pripremam povodac za jednu dugu ponoćnu šetnju sa drugarom.

Sutra je novi dan, napokon...

 

20/9/2012 01:01 , Objavio Wolfie Kategorija posta:
Determinisanost i umor - savršena kombinacija za svođenje monologa na nivo nemuštog ćutanja pred samim sobom...

Život je ogoljeno ništavilo, lišeno samoga sebe u krajnjoj tački svoga postojanja.

Neumitnost propadanja dovodi do apsurda sva djela i osjećanja. Samo još najokorjeliji humanisti, najsujetniji duhovi i najnaivnije duše daju sebi za pravo da vjeruju u suprotno.

"Blago onima siromašnim duhom, jer je njihovo carstvo nebesko..." 

Rekao bih i "blago onima prebogatim duhom, jer sami stvaraju svoje carstvo nebesko". Tačka u kojoj počinje apsurd, nikako ne smije biti krajnja tačka našeg duhovnog razvoja, nego upravo suprotno - sam njegov početak. Tamo gdje počinje apsurd, prestaju pravila, a tamo gdje prestaju pravila, počinje sloboda. U redu, počinje i haos, ali nije li determinizam upravo ono od čega ste i željeli da pobjegnete? 

Tačka apsurda je samo tvoja - svemoćna, privlačna i zastrašujuća u isti mah, potencijalno je sredstvo tvog oslobođenja, ropstva, uništenja ili preporoda. Šta ćeš uraditi sa njom, samo je na tebi, ali kada je jednom dotakneš, tvoj život više nikada neće biti isti, tačnije, šansa da se to desi jeste "jedan kroz beskonačno" - sasvim dobra vjerovatnoća za jedan nihilistički optimizam.
16/9/2012 00:02 , Objavio Wolfie Kategorija posta:
Ima li jos neko osjecaj da se probudio iz dugog i dubokog sna, ili bolje receno, da upravo zivi neki davnasnji san sa novim-starim Blogoyem!? Otvaram naslovnu stranicu Blogoya, a ono scena kao od prije 4-5 godina, sa dobro poznatom crvenom naslovnicom i mnostvom postova napisanih upravo - danas. "Reset", ipak, funkcionise. Blogoye - sretan povratak u zivot i svim blogerima - sretno blogovanje! :)
21/12/2011 08:15 , Objavio Wolfie Kategorija posta:
Cetiri sata kasnije i dalje je lezao na ledenom asfaltu, zamrznutog pogleda i ukrucenog tijela, gurnut na samu ivicu puta od strane prolaznika koji nista vise nije mogao da ucini.

A tako mu je malo nedostajalo da doceka sunce novog jutra u Beogradu. Skoro je presao obje trake Brankove ulice, zgrcivsi se i zacvilivsi momenat prije nego sto ce ga prva kola udariti. Sirena, tup udar plastike, prevrtanje izudaranog tijela, ni naznake kocenja. Zatim pokusaj jadnog kuceta da predje taj preostali metar, do ivice puta, osujecen novim udarcem, a zatim gazenjem tockova, opet bez pokusaja da se zakoci. Koprcanje, neuspjesno uspravljanje na noge, panicno vrcenje repom, a onda trece gazenje od strane jos jednog vozaca koji takodje nije ni pomislio da zakoci, odbacivsi vec izlomljeno tijelo nekih desetak metara od mjesta prvog udarca. Zatim cetvrto gazenje, cisto kao potvrda cinjenice da je velikoj vecini vozaca u Beogradu vaznije da stignu pet sekundi ranije do sljedeceg crvenog svjetla na semaforu, nego li da sacuvaju zivot jednog mladog zivog bica, koje ima razum, ali i emocije, znatno razvijenije od bilo kojeg od njih.

 

30/6/2011 21:16 , Objavio Wolfie Kategorija posta:

Znam, ocekuje od mene da mu to dokazem, onoliko nesvjesno, koliko i svjesno. Zna da je u krivu, ali cika me, kao sto starac cika svog unucica, da mu dokazem suprotno. Samo sto on nije starac, i ja se ne osjecam kao unucic. Znam ga, bolje nego sto on misli da mene zna, a misli da me poznaje dobro. I zato ga ostavljam u zabludi, jer zapravo sam veci starac od njega, umoran i zadovoljan spoznatim, bez snage da ucinim sebe boljim covjekom, barem ne ovaj put.

Vrijeme je postalo bezlicni kontinuum. Godisnja doba, raspale kuce, suplje patike, nisu stvari po kojima bih mjerio vrijeme. Zaglavili smo, svi kolektivno, i zaglavili smo i vrijeme sa sobom. U strahu od sutra, okrecemo se proslosti. Idealizujemo krvnike, zaboravljamo stare greske spremajuci se da ih ponovimo. Tako se ne vodi drzava. Tako se ni u kafani ne bi smjelo ponasati. Tamo gdje glupost glavnu rijec vodi, podlaci trljaju dlanove...

Ostavljam ga sa njegovim mislima... Bilo je prijatno provesti dan ispred te kamene kuce, brsljanom obrasle, na osuncanom proplanku bogatom mirisima hercegovackih livada. Zmija je uvijek bila tu, u tom kamenu, zaglavljenom izmedju noznih prstiju, zajedno sa izdancima kadulje i hajducke trave.

"Suprotnost zlu nije dobro, nego ljubav, bas kao sto je suprotnost dobru ravnodusnost, i kao sto postoji jasna razlika izmedju postojanja i nepostojanja, odgovorno tvrdim da u svijetu zlo i dobro ne postoje, nego na mjestu njih postoje ljubav i ravnodusnost", cika me tim rijecima i sada, ceka da ga demantujem, ali preumoran sam za beskrajna nadmudrivanja, bez svrhe i smisla.

Ne osvrcem se vise nazad. Veceras je jedan mladic dao zivot za slobodu, za nesto sto je smatrao boljim svijetom. Ubilo ga je ropstvo onih koje je pokusavao da oslobodi.

Mozda nam jednostavno, vise nije vazno...

***

Idem nekamo, kroz tamu. Ne vidim svjetla, ali ne mogu da stanem. Vrijeme i prostor se slivaju u bezlicni kontinuum oko mene... Moji koraci, moj su zivot.


25/3/2011 12:51 , Objavio Wolfie Kategorija posta:


Vrijeme je da se cisti...

Sujeta, strah, ili jednostavno nedovoljno poznavanje onih s kojima ste se nekada osjecali jako bliski, zvali ih prijateljima, bracom ili sestrama, gurnuli su vas u "recycle bin" njihovih zivota. Nista strasno, nista posebno - svakodnevna pojava, jos ukoliko niste ostali "duzni", nemate nikakvih prava da se zalite, zar ne?

A koliko vas je ikada odradilo "Restore" nad "kantom"?

Ne znam za vas, ali ja obicno koristim "Shift+Delete".

16/6/2010 00:04 , Objavio Wolfie Kategorija posta:
Sudise mu, jer je istrazivao gore i dole, dalje nego sto je smjeo, ne postujuci bogove, cineci gore boljim i kvareci omladinu. Sam je izabrao casnu smrt, vjerujuci da ce njegova borba protiv licemjerja ostati ustolicena na prijestolu istine upravo njegovom smrcu.

Divio sam mu se i prezirao ga u isti mah. Splet okolnosti je htjeo da budem njegov dzelat, onoliko koliko je i on bio moj. Mudrac koji misli da zna ono sto ne zna, i nije nikakav mudrac do obicni praznoglavac, a ukoliko zna, onda postupa necasno i njegova borba protiv licemjerja ne postaje nista drugo do licemjerje u svom reprezentativnom obliku.

Zbog toga mi nije bilo tesko da ga prezirem. Zbog toga sam umjesto case kukute, sjecivo maca ostavio zabijeno u panju, neokrvavljeno, iako je zemlja ispucala zudeci za njegovom krvlju. Ovome svijetu nedostaje vise upravo takvih Sokrata, da zavedu sve one koje treba da zavedu, i probude vrlinu u svim onima koji prozrevsi njihovo lazno dobrocinstvo, obuzdaju svoj gnjev, i uzdignuvsi se iznad mrznje postanu ljudi kojima zivot vise nista oduzeti ne moze. Postoji li veca blagodat od toga?
14/6/2010 11:01 , Objavio Wolfie Kategorija posta:
Necu pljuvati po nasim reprezentativcima, iako da su neka "srecna vremena" zbog jucerasnje utakmice danas bismo imali dan zalosti u citavoj Srbiji. Na zalost, a opet na srecu, nisu ovde nikakva "srecna vremena" u pitanju, pa ljudi imaju i vecih problema, nego li da oplakuju ocajan mec, zbog kog cemo po svoj prilici spakovati kofere vec nakon prvog kruga.
Uostalom, ko kaze da smo mi krivi zbog poraza? Africke ekipe imaju veliku pomoc u vidu rojeva muva koje po citav dan nesnosno zuje po stadionima. Zovu se vuvuzele i podsecaju na malaricne dane u africkim dzunglama, na koje ostali ne-afrikanci nisu navikli. Naravno da je sve to smisljeno, jer gladnom afrikancu zvuk muha u tegli, vec otvara apetit za pobedom dok se nama Evropljanima okrece stomak od tih niskih insinuacija.

I naravno, necemo vise da trazimo izgovore, vec cemo necim i da se pohvalimo: jucerasnja utakmica je treca zaredom na svetskim prvenstvima, u kojoj nasa reprezentacija dobija i crveni karton i pravi penal igranjem rukom u sesnaestercu!
Mislite da je to slucajno? A ja se kladim da nam je cilj da postanemo neprevazidjeni rekorderi po broju crvenih kartona i odbojkaski napravljenih penala u istoriji svetskih prvenstava. Zivi bili, pa videli - uostalom davno je receno da nije vazno pobediti, a mi se dobro zabavljamo radeci sve ostalo!
19/4/2010 16:12 , Objavio Wolfie Kategorija posta:
Par losih poteza - raspad i "komercijalizacija" jedne polovine benda, ucinili su da od mozda najperspektivnijeg hard-rock/metal benda '90-ih u Srbiji, danas nije ostalo skoro nista.

Objavili su dva, slobodno mogu reci, legendarna albuma 1991. i 1995. koja ce u srcima ljubitelja tvrdog zvuka na ovim nasim prostorima uvijek biti u srcu, bas kao i zal sto se sve zavrsilo samo na tome.

Evo ih i moje dvije omiljene pjesme s ovih albuma...





16/4/2010 10:31 , Objavio Wolfie Kategorija posta:
Proganja te, poput ajkula, dubinama koje jedva mozes da zagrebes. Poigrava se tobom poput copora gladnih vukova. Bjezis, a ne mozes pobjeci, dok te hvata, cereci i kida, kandzama sto izranjaju iz grudi i povlace za sobom.

Budis se, pitas se: "Dokle su moje misli najdublje sezale, ikada?" "Nisam li u najbeznadnijim danima bio najveci?" "Nije li citav zivot povrsna igra iluzija kojima se obmanjujemo?"

Zivot u sreci naprosto leti, bas kao sto nesrece cine da osjetimo svu njegovu tezinu. Volim da ga zamisljam kao letove izmedju tacaka pada.
Dobro znam koliko je prokleto biti uklet, zeljeti srecu i bjezati od nje u isti mah. Nikada nije problem bio u drugima, koliko u meni koji sam takav zivot zeljeo i zivjeo, na granici izmedju raja i pakla, crpeci snagu i iz jednog i drugog, raznoseci glas ukletog svojim mikrokosmosom.

Nije tesko unistiti nesto savrseno u svom senzibilitetu, ali je nemoguce unistiti ono savrseno u svojoj istinitosti, liseno maski i strahova.
Nije li citav zivot bio jedna potraga za istinom - istinom koja nece proci, istinom koju vjerujem da sam pronasao jednog 1. aprila, kada sve drugo osim istine ocekujes. I jos ce neko reci da je "humor" sustina "Stepskog vuka", a istina je da su to cinizam, sarkazam, i sposobnost da se satiricno nasmijes onome sto nesrecnici nazivaju sudbinom, dok dizu ruke od zivota.

Ne postoji sudbina. Ne postoji nista sto ne mozemo promijeniti. Prokletstvo je samo u nama, i vise je vodic nego dusmanin. Drzi se svog prokletstva i ono ce nestati, ili bolje receno - svojom sumnjom ces ga promijeniti.
Zivotom manipulisu vjera i sumnja. Trunka vjere u sumnji, cini vise od mora vjere sa trunkom sumnje u sebi.
Ipak, zaboravi na vjere i sumnje, nek' tvoja zelja bude jedno nepokolebljivo "hocu", posveceno sadasnjim naporima, bez razmisljanja o ishodu, i taj ishod ce uvijek biti ono sto si u dubini duse iskreno zelio.

Zvijeri Ida miruju vec dugo. Znaci li to da sam ih nahranio toliko da su se podavile mojim kostima!? Ili pak samo snivaju zimski san, dok Narcis koristi priliku da stvari ponovo stavi pod kontrolu...
25/3/2010 17:14 , Objavio Wolfie Kategorija posta:


GADJAJ PEDERA


Moj rekord je 19, a da vidim vas! ;))



23/2/2010 14:46 , Objavio Wolfie Kategorija posta:
Postoje proljeca koja mirisu drugacije od ostalih. Proljeca, koja te, onako iskonski, vuku korijenima iz kojih si potekao i onom prvom proljecu koje si nemusto zapamtio.

Pruzas prste ka suncu, ogrijan i radostan u neprebrojanom bogatstvu detalja, koji prijete da zaguse tvoja cula. Dijete si, sa dvije rijeci svog rjecnika, citavim bogom u dusi i mudroscu univerzuma pohranjenom u pogledu. Vrijeme se pretace u sadasnjost izvan koje nista ne postoji.

Ukoliko raj postoji, ne moze biti bolji od ovoga...

Gledas ih kako prolaze, tuzni zbog tuga koje ne postoje, sretni zbog sreca koje nikada nece biti njihove, zatoceni u zacaranom krugu, u kom ces im se i sam uskoro pridruziti.

Uskoro, ali ne jos...
Milioni generacija me vezu za ovo sunce, za njegovu toplinu sto mi je pokrenula krv venama i naucila da ga obozavam. Danas sam paganin, varvarin probudjen u grotlu civilizacije, i usnuo pod netaknutim oknom mitologije, punoj nebeskih kocija, zlatnih strijela i bozanstava koja su konacno sisla na zemlju.
15/2/2010 19:51 , Objavio Wolfie Kategorija posta:
Nemam vremena za tebe prijatelju, niti za vas, majko i oce. Nemam vise rijeci kojima bih nesto mogao reci. Neko mi krade vrijeme. Zivot je tu, iza mene... a ispred samo umor dok zaklapam oci i dozivam san.
4/2/2010 15:23 , Objavio Wolfie Kategorija posta:
Ne, nisam izvukao neku staru plocu sa zaboravljene police, pa ni kasetu iz starog ranca na terasi gdje cami zajedno sa svojim sestrama i kasetofonom kog samo sjecanje na neke stare dane cuva od kontejnera ili ciganske cerge u najboljem slucaju. Ne, mada me sjeta uhvati svaki put kada se sjetim tih dobrih analognih dana u kojima si svaku kasetu sa ljubavlju okretao po dekovima i svaki album pamtio do najfinijih detalja (grrrr, ovdje mi je prije dvije godine sazvakao traku... ovdje sam je morao prespojiti, uh... ovdje se malo gubi desni zvucnik, do pocetka solaze, itd.). Ne, proslo je vrijeme kada je svaka kaseta, svaka ploca, svaka pjesma imala neku posebnu toplinu, hladnocu, metalnu cvrstinu ili njeznu mekocu kojima su zracile dok si ih rarzmjenjivao sa drugovima usijane od ljetnjeg sunca ili smrznute u dzepovima zimi i radovao im se kao malo dijete...
Ne... Danas imam kompletne diskografije i terabajte muzike i kada se nesto novo snimi samo ga priheftam u unaprijed odredjeni folder na unaprijed odredjenoj particiji za tu svrhu odredjenog hard-diska. Nema vise polica, nema vise pozajmljenih kaseta koje jedva cekas da vratis, pa da ponovo slusas. Sve je tu, raspolozivo, nadohvat ruke, zaboravljeno medju hiljadama i hiljadama slicnih, i tako prazno...

Ipak, vec par nedjelja i medju tim hiljadama slicnih, jedan glas vapi, dok se trudim da ga uporno iskuliram... Jutros nisam imao previse izbora... Folder EKV-a u lijevom uglu mog Commandera, flash drive na drugoj strani, konacno F5 i vec osjecam kako dobijam svoju dozu... krvotok mi se puni zajedno sa progress barom, do 100%... Oprastam sebi izgubljene Paca de Luciu i Al di Meolu dok prelazim vrata stana pracen poljupcem i mahanjem...
"Oci boje meda", zatim "Aut", "Vrt", "Platforme"... Muzika i poezija koje vec godinama nisam slusao, vec prezaleni zal zbog (jos) jednog genija, inspiracija pohranjena u svakom tonu koji ponovo otkrivam... Blokada u mojoj glavi, blokada cula, razuma i bilo kakve zelje za akcijom... I kao da mi je dosla "jesen" pred kraj zime, obamirem i slusam sve te pjesme hiljadu puta odslusane, a sada opet nove i svjeze, poput prijatelja kojeg godinama nisam vidio... Samo da se sjetim... od 2004. ili '03., recimo...

I zaboravljam sve sto sam rekao i napisao o hiljadama istih... Ovaj moj USB drive nikada nije topliji i drazi bio, cak ni ovaj laptop nad kojim pokusavam da se skoncentrisem za rad dok govorim sebi "hodaj... hodaj..." nije vise samo crni plasticni simbol neokolonijalizma.
Ne, sada nije vrijeme za posao... Vrijeme je da skinem paucinu sa jos jednog mi dragog mjesta i prosetam malo ulicama grada kog sam ponovo zavolio.
27/8/2009 10:44 , Objavio Wolfie Kategorija posta:
Mogao sam se nikada ne roditi.

Mogao sam i toliko puta ostati bez ovog istog udaha kojim sada disem, bez ovoga pogleda u kom uzivam, bez svih ovih misli sto mi se neuhvatljive vrzmaju po glavi - kao da nikada ni postojao nisam.

Ali ipak, jos uvijek zivim, disem, gledam, mislim, sretan sto mi je takav jedan poklon dat, a kada ga jednom vise ne bude, nece li zaista biti svejedno...!?
.
13/7/2009 12:58 , Objavio Wolfie Kategorija posta:

Srebrenica, Bratunac, Butmir, Jasenovac, hercegovacke jame, Bleiburg...

Prestanimo vec jednom da se skrivamo iza zrtava, krivih i nevinih, upiruci prstom jedni na druge.

Prestanite vec jednom da koristite zrtve, nevine i krive, kao ljepak izmedju vasih debelih dupeta i fotelja.

Ko ce prvi reci "kriv sam", a da umjesto "udri ga, sad", onaj drugi i treci kaze "j... ga, i ja sam"?

Ne postoji kolektivna krivica, ali itekako dobro postoji kolektivna svijest svakog naroda, i svakoga onog ko se osjeca pripadnikom tog istog naroda.
Postoji i kolektivno trovanje tih istih naroda, i to na onaj isti nacin karakteristican za pocetak '90.-ih godina proslog vijeka, i to kolektivno trovanje je tako karakteristicno za drzavne medije "drzave tri ravnopravna i konstitutivna naroda".

Bosna i Hercegovina, slijepa i ogrezla u patetici, zapadnoj i istocnoj pomoci, sukobu svjetskih i lokalnih interesa.
Ex-Jugoslavija, ili pak utopija prozeta zlom krvlju, izmanipulisana svjesno i nesvjesno, iznutra i spolja.

Balkan... Ima li gdje vise suvoparnih cinjenica i iracionalnih emocija na jednome mjestu!?
Kojim ocima ga gledamo, a da nam se pritom srce ne cijepa ili pak mozak ne raspada!?

Tuga koja seze dokle i sjecanja zavadjenih naroda...
Ima li joj kraja?





My hands are tied
The billions shift from side to side
And the wars go on with brainwashed pride
For the love of God and our human rights
And all these things are swept aside
By bloody hands time can't deny
And are washed away by your genocide
And history hides the lies of our civil wars...

... I don't need your civil war
    it feeds the rich while it buries the poor