23/9/2013

Гледао је планине прекривене снијегом на позадини свог монитора. Не би знао рећи када се та идеја по први пут јавила код њега, али сада то више и није важно... Заклопио је лаптоп, склопио шаке на потиљку и загледао се у строп своје радне собе.
Није то тако тешко као што се, вјероватно, на први поглед чини. Бацио је поглед по својој радној соби... Лаптоп, сервер, телевизор, блу-реј плејер, музички седам-један систем, сви ти таблети, телефони, непресушни извори кича са кабловске и дигиталне телевизије, те интернет, уопште му неће недостајати. Окрену се на својој радној столици и одгурну према прозору. Поноћ се приближавала, али овај ужурбани град није знао за предах. Колоне аутомобила и даље су јуриле његовим булеварима. Звук хитне помоћи пробијао се кроз ноћну какофонију престонице. Неонске рекламе су попут ожиљака квариле поглед на улице овог миленијумима старог града.
Читав његов живот постао је једна врста комбиноване борбе и бјежања, борбе за наклоност система и његових гонича робовске снаге с једне, односно бјежања од самог себе с друге стране. Када је људскост у нама уопште почела да се губи? Није ли то било са првим батинама због лоше оцјене, да би се наставило тражењем посла након завршене средње школе или факултета, а кулминирало осјећајем немоћи пред неотплаћеним кредитима, хипотекама, рачунима који брже долазе на наплату него што стижемо да их поплаћамо?
“Човјек је човјеку вук”, али да би постао 'вук', човјека прво мораш довести у такву ситуацију да му егзистенција зависи од његовог вучјег понашања, а и то је, пак, најчешће само илузија. Мада, руку на срце, вукови су дивне и праведне животиње, и никада вук неће другом вуку нанијети зло какво људи наносе једни другима, и то не само онима које сматрају за своје непријатеље, него и својим суграђанима, сународницима, пријатељима, па и најближој породици. Исправније би било рећи, “вук је вуку човјек”, али на вучију срећу, то се њима никада неће десити. Човјек ће свима бити човјек, и то ће на крају и уништити ову планету.
Да ли је човјек заиста отишао до ђавола, или је пак све око људи постало толико сјебано, да и сами људи престају да се сналазе у том свијету изврнутих вриједности, тонући све дубље у лудило декаденције око себе, наносећи штету и зло, и себи, и својим најближима, а онда, свакако, и друштву чији су дио?
Бацио је поглед на своје гитаре. Ма гдје да крене узеће једну са собом, класичну, и барем неколико сетова жица. Поглед му скрену на полице са књигама... Пар хиљада књига лежало је на полицама које су заузимале читав један зид у радној соби. Већину њих није стигао да прочита, а сваке године стотинак нових би нашло мјесто на полицама његове мале библиотеке. Тамо гдје иде неће моћи све да их понесе, али ваљда ће ова библиотека бити једини разлог да се с времена на вријеме врати у ову бетонску џунглу и у гепек својих кола спакује сљедеће полугође читања.
Тамо негдје се сакрило вријеме, јер овдје, у овој дивљини асфалта, бетона, челичних конструкција, булевара и аутопутева, вријеме је један препуњени континуум у коме за живот има све мање мјеста.
Поноћ је већ увелико прошла... Вечерас неће више ништа радити, мада је ово доба када програмерске музе просто маме нове “фичуре” из прстију програмера, сада ће се ипак одупријети лудилу. Од сутра више није програмер. Ноћас се одриче свих навика које је стекао на путу послушништва технолошком развоју. Све вријеме је био у криву. Све вријеме је просто осјећао да је у криву. Ма колико се надао да ће тај развој почети да служи добробити човјечанства, очигледно је да служи његовој дехуманизацији, роботизацији, једнообразности, безизражајности и општем сиромаштву духа. Култура је сведена на 'ријалити' емисије, а образовање на уско профилисање, с основним циљем онеспособљавања за сагледавање цјелине. Не, више неће бити шраф у машинерији која меље свијет око њега и живот у њему. Сутра ће већ бити далеко од цивилизације, од свог лудила које се попут заразе проширило човјечанством, жељним новца, моћи, или пак само пуке егзистенције. Сутра ће и формално збацити ланце системског просперитета и друштвене декаденције који га већ одавно гуше.
Влажна њушкица на шаци га прену из мисли. Наравно, и његовом друшкану ће пријати промјена. Коначно ће њих двојица попут својих предака да заједно крстаре шумама и планинама своје, још увијек, прелијепе отаџбине. Од сутра постаје горштак.
Objavio Wolfie u 00:43
kategorija posta: email this post | Komentara (0)