Friday, June 3, 2011 - Patet'ka

„Veče je zrelo za patetiku, za nedostaješ, ne ostaješ, odustaješ, posustaješ i ostale pičkematerine. Trešnje ( eh trešnje ) u plavoj činiji, na metalnom stoliću, na terasi s pogledam na dvorište, nekoliko parkiranih auta i decu koja besomučno udaraju loptom o zid, rolere koji zapadaju u rupe popucalog betona. Trešnje.

Jebiga, trešnje.

Precvetala, kakva jesam ove godine, ispruženih nogu, crvenih noktiju i kratkovidog pogleda u šarene prozore mog komšiluka, sedim i gledam u plavu činiju. Izbegavam crvljive, koštice gutam i pijem vino. Osećam kako bih patetiku mogla da sečem na one fine romboide k'o što je stari za novaka sekao oblatne s orasima. Ne, ne bih rekla da patim, porasla sam, znaš, al' nekad mi dođe, da na pola sata, kad je veče ovako ocmoljeno k'o prosjakova kesa, otpatim što smo se omašili za po državu, za po veru, za po kulen i sudžuku, za tvoje komplekse i moje „baš me briga“, za tvog ubijenog oca i za mog oca dezertera, za tvoje prezime na ić i moje prezime na ić, al'... Baš smo se omašili. Omašili smo se za tvoju ljubomoru i moje „nije mi jasno zašto“, za tvoju posesivnost i moju posesvnost.

Al' se nismo omašili za Kafku, za Džamonju, za Antića, za Murakamija, za nostalgiju, zapaljene sinuse i mokru, zift crnu, kovrdžavu tvoju kosu. Nismo al' jesmo.

I bude mi žao, jer jebiga – mogli smo. Meni su sve te razlike bile i ostale samo korak do pobede, al' uvek nekom popusti koncentracija i počne da otpada i nestaje.

Nedostaješ. Nedostajem.

I kako Džamonja reče:

„Onda smo izašli na Vilsonovo šetalište i ti si se propela na prste i poljubila

me, evo, baš ovdje, pored uha, a ja sam morao da sjednem na klupu i da počnem

plakati... Prolazila su neka djeca i čuo sam ih kako kažu:

"Vidi pedera!!!"

Kao i uvijek, ti si me pitala šta mi je najednom, a ja  nisam mogao da ti

objasnim da to uopšte nije  najednom, da je to stalno,  da je to neka vrsta mog zaštitnog znaka, nešto po čemu bih sebe poznao među hiljadama meni sličnih,

nešto što se i ne trudim da sakrijem, jedan zloćudni tumor s kojim sam se rodio,

tumor na mozgu i duši koji  se ne da ukloniti nikakvim operativnim putem ni

zračenjem, ni činjenicom da te volim i da ti voliš mene...

Ako ti jave da večeras hodam po kafanama i olajavam tebe i našu ljubav,

da se prodajem za loše vino, da skupljam opuške tuđih simpatija, ljubim ruke

nečistih konobarica, ispadam budala u svačijim očima... To ti je živa istina.“

Eto ti. Bolje biti patetičan nego kukavica. Ja ću živeti sa saznanjem da sam dala sve, a ti ćeš se sigurno, celog života pitati: šta bi bilo i kako bi izgledalo? 'Oćeš da  ti kažem kako bi izgledalo? Izgledalo bi tako kao sada, s tim što bismo delili ovu činiju  trešanja a ti bi mi recitovao Nerudine trešnje. Ja bih se smejala, precvetala kakva jesam ove godine, mislila bih kako ne odustaješ od te pustopašne romantike i kako mi ideš na živce sa svim tim, a bolje bi bilo da si namestio kotlić u kupatilu i promenio sijalicu u špajzu. Onda bi me zagrlio i rekao:

-          Jesu l' ti se to sise smanjile, Titat'?

Nisu. Ni sise, ni srce.

Smejuljim se kroz cakleći pogled. Šta ti je život, sunce ti jebem! Šta ti je život!"