Koraci
10.3.2014

Dugi, teški, olovni koraci koje gazim. Kao da sam otišao po prut kojim će me roditelji udariti kada se vratim kući. Ako se vratim. Jer ovi koraci više idu unazad nego napred. Polako koračam i slušam đon svoje cipele koja žvaće. Toliko sam bezvoljan da u meni nema ni trunke snake na se nerviram, da poželim da strgnem ovu cipelu i bacim.  Jedna čarapa mi je mokra. Jedna cipela žvaće a opet u meni ni trunke besa. Samo očaj i tuga. Tražim je već dugo i nikako da predpostavim ko bi ona mogla biti. Gazeći bulevarom razmišljam iza kojeg se prozora u ovom gradu krije. Možda me je ugledala ovako čemernog dok je prolazila pored mene, uplašila se i pobegla. Ona vesela i puna života naiđe na mene ovako ofucanog. Uplaši se i zaljubi se u drugog. Ili jednostavno nikada ne uđe u moj život. Dugo sam devojke koje prolaze pored mene, krišom gledao u oči, pokušavajući da prepoznam baš nju. Nisam uspeo. Umoran i promrzao sa cipelom koja zvoni praznim bulevarom lagano odlazim kući. Pa još jedan krug pre spavanja. Da sam kojim slučajem ubijo čoveka i pokušao da pobegnem policija bi me pronašla zahvaljujući ovoj prokletoj cipeli.  Koja devojka bi se zaljubila u čoveka sa muzičkom kutijom u cipeli. Još jedan krug, još nekoliko ljudi, nekoliko braznih autobusa i tišina. Skoro tišina. Prokleta cipela.

Objavio ventilator u 16:29 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (1) | Pošalji komentar