Voda

27.12.2010 - Glas koji prekida monotoniju



U mome srcu hiljadu pajaca
i svaki hoće da se probije
da svetu obrne kazaljke
da svemu promeni mesto

U mome smehu bude se prisutni
svi trče u krug
i odjednom ih je premnogo
žele sve odmah da znaju
U parčićima ogledala
oni svi nekako čudno liče
i svi tako čudno trče

U laviritnu reči i pogleda
tražim skriveni međuprostor
gde sve prestaje
i sve se pretvara u jedan šum
Šum koji spaja
Sloboda koja traje

Trčim, vičem
pokušavam da pobegnem.
Zaustavljam se
i prekidam kružnicu
Svi trče. Svi zapomažu. Svi beže.
Tražimo glas koji prekida monotoniju
i započinje simfoniju
Korak napred, dva
Ja ću da pevam
Komentara (2) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link

27.12.2010 - Voliš život

Ispod plavog meseca
stanuje jedna ptica
ona peva ti
svaki put kad pokušavaš da zaspiš
ona briše ti suze.

Iznad jutra diže se sunce
ono kakvo nikad video nisi
sve je odjednom lepše
izlaziš iz kuće
i sva vrata za tebe otvorena su
kada se smeješ.

Od oblaka na nebu
napravićeš vrt
u kome sijaćeš.
Cveće u njemu
zvaće se po tebi.
Voliš život.

Otvori oči.
Neka se svet večno ogleda u njema.
Komentara (0) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link

21.12.2010 - Moje noći, moje sne



Kada ostaneš sam
konačno moći ćeš da čuješ
sve misli
u drugima u sebi
kako noćni vetar diše
šapuće
možda hoće nešto da ti kaže.
Slušaj.

On je taj koji zna tvoje snove
kuda letiš kada sanjaš?
kuda šanjaš?
i tvoj izraz lica
kad niko ne gleda.
Pročitaj ih
videćeš more.

U moru tvoje bajke
koje sebi pričaš
eno ih, tonu
u beskrajno plavo
odakle je sve nestalo...
Ne gasite moje plavo!

***

Unutra, slike se nižu,
princeza koju nekad
spašavao si od ratnika
koji baca noževe u pravcu tvoje lađe
Ti si dečak iz vode,
vratićeš se
jer kapetan tone s brodom.
Duboko biće tvoje zakopano blago
ti držiš ključ.
Ne gasite moje plavo!
Ne gasite moje noći!
Moje sne!

***

Plavooki mali stvor
budi se u zagrljaju peščanog sata.
"Opet vrtiš se u krug...
Idemo dalje..."
Pesak vremena guta te
razmišljaš kako da se vratiš nazad
odakle si došao
i započneš ponovo
Ti si dečak iz vode
i ti stojiš za kormilom.
Promeni pravac.
Kreni za vetrom.
Promeni se.

***

Sada ostaješ sam
pogledom pratiš ono što nestaje iza tebe...
Ono što nemaš to više nije bitno...
Komentara (2) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link

17.12.2010 - Simfonija Vrt

Photobucket

U ritmu otkucaja kazaljki sata
hodaš svojom livadom
čuješ kako zvona zvone
nešto se bliži.
Kompozicija života podariće ti osmeh.

Sediš u travi i čekaš kišu
približava se zvuk.

Muzika noći mili ti kroz obraz
uzimaš zemlju, dodiruješ tlo
osetićeš uspomene pod prstima.
Kamen koji nekad ljubio si
pružiće utehu.

Ako ti se čini da vidiš mrak
ti gledaj u svetlost.
Ubrzo vetar odneće sve
i ostaće sjaj.

***

Odjednom se nalaziš u vrtu
susrećeš i mene i sebe
u pozadini lete ptice
ima ptica
one najavljuju dolazak nečeg novog.
Osluškuješ simfoniju.
Komentara (2) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link

13.12.2010 - Buđenje

Photobucket

Spavaš, ležiš,
uzdišeš, izdišeš
dok ljubav putuje tvojim
disajnim putevima.
Osmehuješ se u snu.

Misli su ti se uplele
u vlasi nečije duge kose
a ti pokušavaš da se otpetljaš;
i pišeš reči,
mnogo reči.
Opisuješ ljubav, sunce, kišu,
pišeš o livadama, vetrovima
i pihtijama od prekjuče,
o kafi; o tome
kako ti nedostaje da vidiš...

Ali livade ne čuju.

Vinuo si se negde
daleko, daleko.
Sada hodaš.

Livade oplakuju ime koje tako nečujno dozivaš.

***

Kažeš, mnogo ti nedostaju reke.
Slušao si nekad talasanja
i način na koji je voda
gutala kamenje
i tvoje nožne prste,
samo nisi video ribice
ali osetio si kako se odbijaju.
Pala je kiša
i morao si da odeš kući
gde te je čekala,
toplih ruku i nasmejanih očiju.

***

Pre podne je sunce ustalo sa proplanka
i popelo se na tvoje snene oči;
na njima tragovi sinoćne nostalgije,
polako otvaraš kapke
i miliš u neki novi život,
neki novi svet
u kome livade mirišu na sutra.
Komentara (9) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link

11.12.2010 - Dalje

Kategorija posta voda
Photobucket

Slike se bude
Mesec krvari
Oči koje jure
da uhvate svoj prvi pogled na svet
Prvi osmeh deteta
dok gleda život

Korak napred, dva
polako
u večno plavo
u okean
u novu priču

Slike se uzdižu
odjednom
sve je isprepletano
previše toga stane u jednu malu zenicu
Odjednom
sve je postalo suvišno
Brzo
Voda
Krv
Voće
Pustinja
Glad
Žeđ

Majčin osmeh u malom ramu za slike

Nikada nećeš zaboraviti

Mastilom ispisuješ svoje poslednje trenutke sreće
zgužvao si papir
i bacio sve tragove svog srca
u More
u beskrajno plavo
u ljubav
Ljubav koja odavno trza se
i puca
beži
u More
u beskrajno plavo
Duboko, duboko
Iznutra

Naslonjen na stenu
ona štiti te od vode
pozdravljaš se sa svojim poslednjim osećajem
Nije sve onako kako misliš da jeste
postoji nešto
što oči ne vide

More zapljuskuje
tvoje noge čvrsto okovane za zemlju
Ne želiš dalje
ali sve mora jednom da počne
Ništa se ne završava
ako ne postoji novi početak
koji će uslediti

Korak napred, dva
polako
u večno plavo
u okean
u novu priču

Korak napred, dva
drhtavim nogama kreni dalje
U More
u beskrajno plavo
u Ljubav

Ljubav

Brzo
Voda
Krv
Srce
Voće
Pustinja
Žeđ
Med
Slatko
Glad
Jak stisak ruke
Beži

Novi otkucaji srca trube u tvoje bubne opne

Nikad ne odustaj
Postoji nada
Komentara (1) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link

9.12.2010 - Tiha je noć, igrajmo se

Kategorija posta voda
Photobucket

Mrtvi pesnik
započinje svoje tiho putovanje
u zemlju iz koje rastu beli jorgovani
Novo kraljevstvo koje čeka da bude osvojeno
Osmesi unesrećenog pajaca
Prizvuci plača iz dubine stena
One ne umeju da govore
Besmisleno je

Tiha noć u početnim stihovima
propale lutalice
propalog grada
Traga za srećom
za izgubljenim smislom
Da li će se ikada vratiti?

Besana noć u srcu
besane oči koje gledaju u mesec
nedostižnu veličinu
Milion puteva
postoji li pravi?
Odande vidi se sve
Možda će pronaći svoju izgubljenu kuću

Pokucaj tiho na moja vrata
jedino me ti možeš videti
Meseče plavi
ti si ja

***

Hodamo peskovitim stazama
tumaramo
bez cilja
Hajdemo napolje
igrajmo se
Kao da je to jedino što nas može spasiti
od svega
od nas
Igrajmo se
Dugo, dugo

Kopamo po prašini
pronaći ćemo skriveni sjaj
nešto kao zvezda
kao sjaj oka
Pogledaj me
Duboko, duboko

Svojim ćutanjem reći ću ti
sve što si ikada hteo da znaš
Podelićemo zvezde sa neba
kao bombone i keks
kao braća život

Igrajmo se svega
Dugo, dugo
Tiha je noć
Komentara (5) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link

2.12.2010 - Mrak

Kategorija posta voda
Photobucket

Slika pulsira
mozak se kikoće dok se ne rasprsne u komade
dodir od kojeg zastaje dah
proždire misli
misli gone i stežu
pokušavam da dišem
reči su umrle

Zadirem duboko
u samo jezgro mraka
Probušiću ga
kao balon
nek' procuri sva gorčina
i rastopi sve što nekad mislilo je da postoji

Samo mrak je istina
u mrak samo verujem
i u njega se kunem

***

Prazna soba
ja sedim u ćošku
i posmatram prostor
u kome se budim
Osluškujem treptaje nesvesnoga bola
prstima krvavim razdvajam vazduh
Odavde
ja sve vidim
i sve je odavno propalo

Mokar zid
šrkipe zubi
miris memle
hladan pod
Ja pokušavam da čujem
kako odlazi moja svest
i prolazi pored mene

Težak vazduh spušta se na moja leđa
ja želim da ga okusim

Kao da je sve to zaborav
mirno kruži ovaj svet...

***

Ja nikad ne bih sanjao
da mi neko nije rekao

Dižem ruke ka nebu
lomim kazaljke
širim krila, letim
da sreća mi ne pobegne
Opet sam zakasnio
opet brišem sve oko sebe

Opet nem, ne progovaram
al' neko će me čuti
siguran
da polako bliži se poslednji sat

Ja zaustavljam mrak
Komentara (0) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link

2.12.2010 - Plavo

Kategorija posta voda
Photobucket

Vrati se i nađi me
u vremenu
u večnoj magli
koja konačno nestaje
daleko na horizontu
dok gledali smo zvezde
i slušali noć kako korača
i šunja se tiho kroz naša srca
Ugostili smo je
i nastavili dalje

Zvezde su izgubile boju
i nestale sa neba
Ono bilo je sivo
sa plavom koja se krije
negde ispod naših kapaka
Pustili smo plavu napolje
i odvezali trepavice
dopustili slikama da rastu
i bude se u našem vidnom polju

Plavo nebo
plavi svet
plavi tvoj krik
dok vezivao sam lancem
tebe za moje srce
da se više nikada ne izgubiš

Plava reka
plava čežnja
plava želja
plava reč kojom vezala si me
i bacila dalje od svojih koščatih ruku
dalje od svojih očiju
od svog glasa svirepog
koji slušao sam pažljivo
poput kojekakve klasične kompozicije:
milion tonova
samo jedan je ona glavna nit
ono jezgro
iz kojeg potiče sve
sve što polako udaljavalo me je od tebe

Crno sunce na horizontu koje se diže
i oslikava ljubav
koju bacili smo pred sobom
i zgazili
sipali u nju ono preostalo
od naše noći
i ostavili slike da teku
dok ono gorelo je
dalje, više
dok tišina ne dođe i zaustavi sve

Ugasi dan i ugasi noć
Ugasi plavo
i ugasi nas
Komentara (0) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link

1.12.2010 - VATRA

Kategorija posta voda
Photobucket

Udara u glavu
kao malj,
kao crv koji izjeda
iznutra.

Velika crna mrlja
u tvom glasu
govori mi da
stanem
i nestanem.

U prašini što
muti nam pogled
dok vatra tinja
tiho u svojoj ljušturi
dok ne bukne na površinu.

Sekunde,
tokom kojih adrenalin
vuče konce
dok ne postanu previše
zategnuti
i pokidaju se u dva.

Ta dva:
Ja - tamo gde strah
razara um i lomi ga
na komade.
Ti - tamo gde sni
vladaju duhom i telom
što gori
dok pepeo ne upije
vetar i isisa ga
do same srži.

Glad,
koja razara.
Strah,
koji guta i ispljune te
negde gde nije
sasvim imaginaran,
a ni sasvim
stvaran.
Komentara (2) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link

29.11.2010 - Voda

Kategorija posta voda
Photobucket

Voda je kapljala sa zidova
kad odložio sam nož na pod,
a zatim ga stavio u usta, među zube
i zagrizo.

Zid stoji,
a sat kuca.

Sedeo sam na kolenima dole
i posmatrao sam vreme kako ide,
posmatrao sam sat kako kuca.

Odjednom je vreme postalo živo,
odjednom kao da je dobilo oblik i sliku,
i dobilo je ime.
Mogao sam da ga dohvatim
i da razgovaram s njim.

Skočio sam u vis,
pružio ruku
i posegnuo za vremenom.
Al' ono me je bacilo,
i odjednom sam klonuo
i opet potonuo
u vrtlog.
U slova.
U ništa.

***

Crna voda.
Sliva se sa zidova
pravo na pod.
Na podu ja
i moja podsvest,
i vreme teče polako,
vreme teče brzo
kao voda.

Vadim nož iz usta
i vraćam ga na pod.
Dopuštam da voda
kane mi u oči,
da teče iz njih
i kvasi mi lice,
slana kao suze.
Slana kao more...

Voda teče,
voda sliva se...
Voda teče polako
telom mojim.
Ja ustajem,
zatvaram sva vrata
da ne može da izađe.
Ja kažem: "Ostani."

Voda preplavljuje
sveće i zidove,
i cveće i drveće
i podove.
Ja tonem dok hodam
valovima sopstvenih suza.
Ja tonem dok hodam,
ja tonem dok spavam
i dišem,
dok čekam da vreme
proleti kraj mene i kaže
da život konačno prošao je.

I uzimam nož sa poda,
dok moje telo obavija voda
i ulazim u vodu...
I stavljam nož među zube...
I posmatram sat kako kuca...
I posmatram...
Komentara (2) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link

27.11.2010 - Slika

Kategorija posta voda
Photobucket

Stajala je nepomično tamo negde iza zida.
Lepa, tajanstvena.
Nikom je nikad nisam pokazivao.
Niko je nikad nije video.
Nikada neće.
Jer ona je samo moja.

Stajala je sakrivena,
dubokih crnih očiju smejala se
svim mojim tajnama.
Svim mojim patnjama.
Nikad joj nisam zamerao,
jer jedinu ružnu istinu o meni
znala je samo ona.

Samo ona znala je
kakav mrak ume da probudi
ranjeno ljudsko srce.
Pokušao sam više puta da ga
iščupam, bacim na onaj stari drveni pod
koji svojom škripom mamio je jezu u mom telu,
i zgazim,
da ga više nema,
da postanem slobodan.

Ali nisam mogao.
Ona ga je uzela,
ona ga je sakrila
u dubini svojih očiju.

***

U dubini njenih očiju
video sam se.
Video sam svoj mrak.
Video sam nekog tamo mene
koga uporno odbijao sam da upoznam.
Da prepoznam.

Pokazala mi je san
koji nisam ni znao da sanjam.

Iluzija.
Gledala me je
kao da prkosi,
kao da pokušava da
iščupa iz mene sve ono
što namerno zaboravljao sam
da imam.
Osvojila me je.

Zanimljivo kako čovek od svega što može da izabere,
izabere uvek ono sebi sličnom.
Ljudsko biće krupan ego poseduje.
Ona je primetila.

***

Uzeo sam je sa zida i poljubio,
a zatim bacio na pod.
Ona razbila se u komade,
na milion komadića stakla,
koji igrali i zveckali su dole,
a boja se razlivala i razlivala
i razlila se svuda po podu
dok nisam plivao u njoj.
Dok se nisam davio u njoj.

Nisam mogao da podnesem da imam još jednog sebe.
Nisam mogao da je podnesem.
Razbio sam je.
Ja razbio sam se.
Moja slika u njenoj,
njena slika u mojoj slici,
razbila se.

Sa onim što imam
mogu raditi šta hoću
i niko me neće odgovoriti od toga.

Moj izraz lica izgubio je boju.
Moje ruke izgubile su svoje pokrete.
Moj glas postao je tuđ glas.
Njen glas.

Ali nje nema više,
njen lik se izgubio
u vrtlogu boja,
u igri sitnih parčića stakla
što igrali su valcer
po podu, po plafonu,
u ormanu,
po zidovima,
dok nisu nestali,
negde dalje,
dalje od mojih očiju
da ih više ne gledam,
tamo negde iza zida.
Komentara (4) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link


Photobucket
Photobucket

Kategorije postova

voda
Vedro i suncano jutro nijanse zelene

Blog Prijatelji

shalabajzer
anoniman
asterion
yin