7/9/2020


Stvari i dela, ako se ne zapišu, tamom se zakriju i predadu se grobu zaborava, a zapisana su kao  životom nadahnuta... Mi nemamo osećaj svog početka i kraja. I vrlo mi je žao što su mi rekli tačno kada sam se rodio. Da mi nisu rekli, ne bih imao pojma o svojim godinama - utoliko pre što im nimalo ne osećam teret - te bih, dakle, bio spašen od ružne misli, da mi, itekako, za deset, dvadeset ili trideset godina treba umreti. A da sam se nešto rodio i živeo na nekom nenaseljenom ostrvu, čak ne bih ni slutio da ima smrti. "Što bi to bila sreća!" - kao da bih hteo da dodam. Ali ko zna? Možda baš velika nesreća. I da li je zaista istina, da ne bih ni slutio? Da se mi ne rađamo s osećanjem smrti? A ako ne, ako ne bih, dakle, slutio, da li bih voleo život tako kako ga volim i kako sam ga voleo? I da li bih ga dao onome čemu sam ga dao gotovo sasvim, posmatranju, poznanju i oduhovljavanju svojih stvari i dela, a težnja tome proizalazi, možda, samo iz straha pred grobom zaborava.
Objavio .:Z:. u 05:17
kategorija posta: Tamna faza email this post | Komentara (3)
Poslao BIBA u 22:53, 7/9/2020 | Link | |
kako bre ne moze Bibo, vidis da moze
Poslao zaratustra u 22:55, 7/9/2020 | Link | |
tama radi
Poslao Anoniman u 00:17, 8/9/2020 | Link | |